Dakle nije bilo lako. Biti sam, mislim.
Sedeo sam za šankom, ispijao isto piće koje naručujem poslednje četiri godine. Odavno više ne moram ni da mu izgovorim naziv. Čeka me, spremljen nestvarno brzo, rutinski, i prinesen istetoviranom rukom barmena koji je odavno deo ovog mog ritualnog bekstva.
Dugo sam pokušavao da dokažem ljudima da je nametljivost mana, da ulagivanje izaziva gađenje, da polugole žene bez trunke dostojanstva nisu privlačne, da su zajapureni došljaci na kokainu komičan a ne prizor vredan zavisti, da oni koji misle da znaju sve zapravo ne znaju ništa, naročito ne o životu...
Govorio sam ljudima da prvo moraju da srede sebe, iznutra, pa tek onda svoje telo da unesu u najskuplje moguće pakovanje koje sebi mogu u tom trenutku da priušte. Podsećao sam i da je zavist greh i da osim toga čini čoveka duboko nesrećnim, jer poredeći se bez prestanka sa drugima, nikada sebi ni u čemu neće biti dovoljno dobar.
Napisao sam tolike knjige o svim nijansama propasti u koje čovek sam sebe uvlači, satima potpisivao autograme zadivljenim poštovaocima mog lika i dela. A dok su oni strpljivo, u špaliru čekali da otvore knjigu na nekoj od prvih strana, izvirivali iz reda da me vide kao osmo svetsko čudo i odašiljali mi nekakve budalaste osmehe, ja sam počinjao da mislim ono u šta više ne sumnjam, i zbog čega večeras sedim ovde. Sam . . .
Video sam, u njihovim tupim, treptavim pogledima da neće razumeti niti jednu jedinu reč od onoga što sam im poručivao i što je za njih moglo da bude spasonosno. No, glupost je svačija. Bilo mi je žao tolikih žrtava površnosti i banalnih života koje su vodili. Ali, počelo je, na neki čudan, neočekivani način, da mi biva žao i samoga sebe . . .
Tri meseca kasnije zatvorio sam ordinaciju, duboko rešen da pozamašnu zaradu iskoristim za pisanje beletristike, negde daleko odavde, gde ću u kupiti kućicu uz obalu, čamac i dobre ploče. Bio sam spreman da ulogu jednog od najboljih psihijatara u gradu, zamenim ulogom pritajenog pisca pomorca, da slušam samo more i pravu muziku, moj odabir a ne tuđ repertoar. Dobro, i ponekog galeba, ali samo pod uslovom da mi ne dosađuju . . . Inače . . .
I tako sam se te noći, obreo u džez baru, da tihujem dok ne krenem koliko ujutru. Kod kuće su me čekali spakovani koferi, prazni plakari i praznina koju za sobom ostavljam.
- ' Je li slobodno "?
- "Nije." - odgovrio sam lenjo i ne okrećući se.
- " Ja znam ko ste vi ".
- " Svi znaju ko sam." - trudio sam se da je oteram već prvim talasom ironije.
- " Izvinite ako smetam . . . " - nastavljao je ženski glas, dok mi na pamet nije padalo da pogledam kome pripada. Pomislio sam "evo je još jedna" rešen da kod prvog sledeće pokušaja budem brutalan . . .
- " Htela sam samo da vam se zahvalim".
- " Nema na čemu." - bio sam hladan.
- " Spasili ste mi sina ".
Zastao sam.
Uhvatila se, kao da ju je videla, za jednu jedinu nit, tanku kao konac, kao kapilar, koja je prolazila kroz mene i još me držala privezanog za ljude, njihove probleme i načine da im rešim te muke. Popio sam gutljaj, osetio neku čudnu gorčinu u ustima i nastavio da držim čašu u ruci . . . Kao da će njeno staklo da me sakrije od ove žene koja je još bila tu, dok sam se ja u glavi spremao za beg i novi život, daleko odavde.
- " Rekoh spasili ste mi sina ".
- " Čuo sam i malopre." - gotovo da sam viknuo.
- " Ubio bi se da nije bilo vaših predavanja . . . Gledao ih je na kompjuteru, suviše depresivan da bilo čemu sličnom prisustvuje . . . Nerviralo me što neke delove vraća i po pet, šest puta, pojačava i ponavlja ono što je čuo . . . Onda mi je tražio da mu nabavim neke vaše knjige . . . Dao mi je čitav spisak, ali ja sam mogla da priuštim samo dve. Onu veću morala sam da mu držim, a posle i da čitam, jer mu je bila preteška, tad su mu ruke još u zavojima, posle onoga kad je sekao vene. Čitala sam mu, nekad, po čitavu noć, ne stižući da zaspim ni to malo dok ne krenem na posao . . . Ali nije to važno, nisam ja bitna . . . " - pričala je konfuzno, trudeći se da se ubrza, da mi valjda ne bi bila dosadna.- " Znate, pre toga je bio na ispiranju želuca i nisu bili sigurni da će da ga spasu. Iščupali su ga lekari tad, ali on je posle četiri meseca, uzeo žilet i . . . Znam, sve vam je ovo dosadno i beznačajno, neću više da vam oduzimam vremena. Htela sam samo da znate da je taj dečak, a sad će mu šesnaesta, sve što imam. Zove se Robert. Robert je divan dečak, lep i nadaren . . . Biće nešto i od njega, znam . . . Samo nije mogao da podnese odrastanje bez oca. . . "
Otišla je nečujno kako je i ušla. A, ja od graje oko sebe i vrtloga misli koje su se sa mnom poigravale, nisam mogao ni da naslutim šta me čeka. Nisam joj video ni lik. Ali setio sam se glasa. Glasa žene koju sam voleo. I znao sam . . . saznao sam . . .
Više nego što sam hteo da znam . . .
Dušica M. Ognjanović
