Ostavili su ga kad je bio beba. Zaljubljeni , mladi , odlučiše njegovi roditelji da će im lakše u potrazi za boljom budućnošću biti ako ostave malog Dragana dedi na čuvanje. Nisu ga ni pitali pristaje li, razmišljali može li? Nisu ni brinuli šta rade. Osim obećanja da će slati novac dovoljan za obojicu , obećanja da će doći po njih i jednu gumenu igračku koju ostaviše sinu, ne ostade više ništa u tišini trošnog kućerka kad uz škripu vrata zatvoriše i ostaviše sve za sobom. Uzdah starca koji je brisao uplakano lice i tiho disanje bebe koja spava beše zalog koji ostade iza para u moru mnogih koji dadoše dušu i obraz u čuvenoj trci " ka boljem sutra ". . . Godine su prolazile a deda je davao svoj maksimum od minimuma : od male penzije , stečene kao čistač ulica i socijalne pomoći , trudio se da Draganu ne bude manjka ni sa jedne strane. Tokom godina , kompleti knjiga za školu i sav pribor behu novi. Još uvek je sve mirisalo na knjižaru i njen asortiman dok se mali Dragan bezbrižno pripremao za nove školske dane dok deka sve trudove ulagaše , pa i onaj najteži , da ne zaplače od muke pred mezimcem. Vremenom, starcu bi jasno da se njegova ćerka i zet nikada neće ni javljati, ni vraćati. Sa druge strane, Dragan je bio ubeđen da je pitanje dana kada će se čuti kucanje gospodskog para, njegovih roditelja iza starih , oguljenih vrata . Dragan je bio pošten momčić koga je siroti starac odgajao časno i pošteno. Časno i pošteno behu dve reči i glavni kodeksi koji Dragana vodiše kroz život. Vreme leti , sa njime i godine. Pomagao je Dragan dedi radeći gde god je mogao uzeti koji novčić za njih dvojicu. Starina je popuštao sa zdravljem i potrebe behu sve veće. Dana nije bilo da siroti mladić nije išao do pošte raspitujući se ima li kakvog pisma, paketa, ičega na ime njegovog dede ili njega. Uvek tužno i neprijatno : " Na žalost ništa Dragče. Javili bi mi ili bi sigurno neko došao da vam donese. Biće, ne brini. "
To : " Biće , ne brini! " slušao je još dok je držao dedu za ruku kao mali dečak slušajući isto pitanje koje on sada izgovara umesto jedva pokretnog dede. Samo su se lica na šalteru smenjivala, odgovor nisu. Do u slovo ostali su isti. Kao i nada da će data reč onih koji su ga doneli na ovaj svet, savest i čast jednoga dana, ako ne već i sutra, vratiti na vrata iza kojih im je, da su znali kao Dragan i deka za čast i poštenje, ostavili sve . Nikada do tada Dragan ne beše željan ničega. Jednoga dana, vraćajući se iz škole , u izlogu radnje , Dragan ugleda neke patike! " Bože " - pomisli u sebi, " čini mi se u svom životu ništa lepše ne videh!" Jedino što ikada u životu do tada zažele, behu te patike. Crvene " starke "! No, novca ne beše ni za jednu pertlu. Cena u izlogu kazivaše jedno, dekina i njegova platežna moć : drugo. Nije moglo promaći starcu da je lice njegovog Dragana tužnije nego ikada. Behu siromašni ali i veseli u tome što su imali i to upravo beše prvi znak da nešto neće biti kako treba. Umoli starac unuka da mu kaže kakva ga muka muči no momče jasno i glasno odbi da prizna istinu kako se starac ne bi nasekirao što ovu želju uz celu penziju i socijalni dodatak ne bi mogao da mu ispuni. " Dekane moj, malo sam ljut na ove iz zadruge! Čuh kako komšiji nešto gunđaju oko brašna pa me ganu, ništa ozbiljno! Ja prgav!? Ajde znaš li me takvog, mene ti " ? - reče ovo, izljubi svog milog dedu i zakle se sam sebi da će doći dan kada će imati i za crvene "starke" i dedi da daruje svega u izobilju. Osvanu fin, sunčan dan. Dragan beše u školi a deka požele da uz pomoć svog štapa, laganim koracima, oseti na starim , bolesnim kostima malo Sunca te izađe u šetnju oko trošne kuće. Ne načini par koraka i srete komšiju. Popričaše, pozdraviše se pa deka upita : " Da mi te moj Boro nisu juče šta zbog brašna kinjili ovi ? " " Koji starino ? " " Ovi iz zadruge, šta oko brašna ?" " Ne, otkud ti to moj komšo ? " " Unuk mi bi tužan, ja pitah šta li je. Kaže komšiju nešto oko brašna vijali pa pomislih da nisi ti šta ? " U to se komšija grohotom nasmeja pa nastavi : " Joooj, Draganče tvoj! Mangup dedin! E , dana nema da ti ga ne vidim kako visi kod Vlajine radnje pa sve nosem u izlog gleda nešto , pokunji se! Ma ko bi ga znao šta je njima sad u glavi! Aj u zdravlje i polako do kuće stari! " Ne krenu deda ka kući nego pravo ka Vlajinoj radnji!
Živ nije dok ne vidi čega je to njegov unuk ostao željan! Uđe u radnju, raspita se kod starog komšije i ovaj mu reče : svaki dan posle škole, Dragan dolazi , uzme njegov broj crvenih " starki ", napravi "štraftu " po radnji, uzdahne , vrati patike i od srca zahvali prodavcu. Shvati deda šta je po sredi te zamoli : " Vlajo, brate mili! Kumim te Bogom i svim živim, hoćeš li me sačekati za pare da ja uzmem ove cipele jer evo za sve ove godine, ono moje siroče mi ništa ne zatraži do ovoga! Nije ni ovo tražio , no slučajno saznah! Siroče mi je ostavljeno samo , od malih dana je mrvicama bio zadovoljan, kumim te, čim stigne penzija, dajem do dinara makar hleba nemao! Daću ti i onu pomoć kad nam stigne jer nemam dovoljno ni od penzije ni od pomoći za ove cipele! " U srce pogodiše reči starca , njegove drhtave ruke i suze koje su kretale iz očiju. " Da mi plačeš u sred radnje , nećeš vala makar mi bilo poslednje! Od srca ti poklanjam ove patike i u zdravlju ih momčina nosio! " Deda se branio, molio , no, stari dobri prodavac ne odstupi od svoje odluke. Spakova u kutiju crvene patike i starina, ovoga puta, plačući od sreće, krete put trošne sobice. Sakri kutiju pod krevet i čekaše unuka iz škole srećan kao nikada do tad! Kada Dragan dođe deda ga zamoli da mu doda nešto, palo mu je pa se otkotrljalo pod stari krevet a kičma ga izdade pa ne može sam! Sagnu se Dragan , izvadi kutiju i . . . o sreće i radosti koja nastade! Da je mogao u zvezde bi dedu vinuo! Zaplakaše obojica! " Ti ćeš meni nečeg biti željan , e ne dok sam ja živ! " Sada naglo radost zameni tuga ! " Odakle deko moj , teško nama kako ćemo sad i od čega dalje !? Lekovi, hrana, škola ! Sirotinjo prokleta , teška li si! " Prvi put izlete ovo sa Draganovih usana i deda ostade zatečen! Shvati unuk šta uradi pa poče sa opravdanjima kako to nije ni u ludilu pomislio, kako ga voli i njega i njihov život kao sve što mu je najsvetije no . . . " Stigla je koverta " . " Šta ! ? " " Stigla je koverta od naših. Poslali ti pare . Ja se raspitao, kupio ti te cipele da mi Draganče moj ne tuguje zbog cipela. " Zagrliše se obojica i ostadoše tako čvrsto zagrljeni samo Dragan preko ramena ne vide kako je deda pustio suze . . .
Biće glavni u školi! Ovoga puta u ranac, osim knjiga, stavi i staru crno-belu fotografiju, dvoje mladih , lepih ljudi sa bebom u naručju. Sliku svojih roditelja. I beše spreman da se svima pohvali kako je konačno dobio java i glasa od svojih, dodaće i ono što se logično uz to sprema, najavu njihovog dolaska i na posletku, starke! Ima da zadive ceo razred! Ma i šire! Ulete momak u školsku prostoriju , zamahnu crno-belom uspomenom, sede na svoje mesto i značajno podiže noge na klupu da slučajno nekome ne promakne lepota i vrednost njegovog poklona! Behu drugovi radosni zbog njega, neki ga grliše, krenu veselje no, iz dna učionice začu se i ovo : " Ajde ne laži prosjače mali i uzmi tu starudiju od slike i baci je u peć jer te patikice ti je isprosio dekica a pismo i lovu si dobio od nazovi tvojih taman toliko koliko sam ja direktor ove škole! " Nastade tajac. Dragan se pridiže, ustade i orator iz poslednje klupe. " Šta je mangupe iz pola kvadrata u crvenim starkama? Ćale mi je rekao da je dolazio tvoj matori da moli kao klošar za "cipele"! - i grohotom se nasmeja. " Inače, uputi čiču da barem pred kraj života nauči razliku između cipela i patika, molim te! " Skoči Dragan ka njemu ali ga drugari iz razreda na vreme zaustaviše da ne napravi neku glupost. Izlete iz učionice ali ču za sobom : " Jadan, nema šanse da su original. " " Ma kakvi, pa odakle njma za to? " " Užas, videlo se da nisu nove!" Čuvši ovo, kao bez duše , trčaše Dragan put pošte. Boreći se za vazduh upita službenicu : " Kad nam je stiglo pismo ?!! " " Molim ?" "Ne moli me !!! Kad nam je stiglo pismo, pare neke! Bile su na mene ili na dedu! " - urlao je. Uplašena službenica polako objasni, tihim glasom da nije stizalo nikakvo pismo, po najmanje novac. Ikada. I okrenu mladiću svu papirologiju na uvid. " Odakle onda da . . . " - razmišljaše naglas ali službenica ču i reče : " Deka je penziju i ono što mu pripada zakonski a vezano za pomoć koju primate , spojio u jedan račun. Vidim da je kao razlog utroška u pitanju kupovina obuće. Tako je navedeno u obrascu. To je sve št . . . " Nije stigla da završi . Dragan je trčao ka dedi . Ka njegovom heroju, njegovom ponosu , jedinom izvoru ljubavi koju je u životu imao. Trčao je i plakao sa vriskom na usnama : " Sirotinjoooo, jooooj sirotinjoooo teška li siiii " Nije obraćao pažnju ni na zvuke, ni na prugu . Jedna patika, krvava i pokidana beše odbačena podalje od pruge , u travu. Ostalo . . . ostalo se prenosilo na vestima , novinskim napisima i od usta do usta. Abrovali su o mrtvom momku, siromahu koji je jurio da zagrli dedu svoga, zahvali , trčao kao munja u kao krv crvenim starkama.
Deda je živeo samo dva sata od sahrane onoga što ostade od njegovog Dragana. Od one meke, jedre bebice koja je tiho disala u krevetcu sanjajući povratak onih koji mu podariše život. Sanjaše čitav život koverat spasa a ispade da mu je deda , koji ga je čuvao kao zenicu oka svoga, kupio obuću za onaj svet. Požive deda dva sata nakon sahrane svog mezimca da sa ono malo sirotinje posluži prisutne i kako dade reč, vrati dug za " cipele ". Težak je život. Još teže su priče i sudbine koje piše. Dragana u crvenim starkama i dede sa veselim osmehom . . . nema ovde više . . .
Dušica M. Ognjanović
Živ nije dok ne vidi čega je to njegov unuk ostao željan! Uđe u radnju, raspita se kod starog komšije i ovaj mu reče : svaki dan posle škole, Dragan dolazi , uzme njegov broj crvenih " starki ", napravi "štraftu " po radnji, uzdahne , vrati patike i od srca zahvali prodavcu. Shvati deda šta je po sredi te zamoli : " Vlajo, brate mili! Kumim te Bogom i svim živim, hoćeš li me sačekati za pare da ja uzmem ove cipele jer evo za sve ove godine, ono moje siroče mi ništa ne zatraži do ovoga! Nije ni ovo tražio , no slučajno saznah! Siroče mi je ostavljeno samo , od malih dana je mrvicama bio zadovoljan, kumim te, čim stigne penzija, dajem do dinara makar hleba nemao! Daću ti i onu pomoć kad nam stigne jer nemam dovoljno ni od penzije ni od pomoći za ove cipele! " U srce pogodiše reči starca , njegove drhtave ruke i suze koje su kretale iz očiju. " Da mi plačeš u sred radnje , nećeš vala makar mi bilo poslednje! Od srca ti poklanjam ove patike i u zdravlju ih momčina nosio! " Deda se branio, molio , no, stari dobri prodavac ne odstupi od svoje odluke. Spakova u kutiju crvene patike i starina, ovoga puta, plačući od sreće, krete put trošne sobice. Sakri kutiju pod krevet i čekaše unuka iz škole srećan kao nikada do tad! Kada Dragan dođe deda ga zamoli da mu doda nešto, palo mu je pa se otkotrljalo pod stari krevet a kičma ga izdade pa ne može sam! Sagnu se Dragan , izvadi kutiju i . . . o sreće i radosti koja nastade! Da je mogao u zvezde bi dedu vinuo! Zaplakaše obojica! " Ti ćeš meni nečeg biti željan , e ne dok sam ja živ! " Sada naglo radost zameni tuga ! " Odakle deko moj , teško nama kako ćemo sad i od čega dalje !? Lekovi, hrana, škola ! Sirotinjo prokleta , teška li si! " Prvi put izlete ovo sa Draganovih usana i deda ostade zatečen! Shvati unuk šta uradi pa poče sa opravdanjima kako to nije ni u ludilu pomislio, kako ga voli i njega i njihov život kao sve što mu je najsvetije no . . . " Stigla je koverta " . " Šta ! ? " " Stigla je koverta od naših. Poslali ti pare . Ja se raspitao, kupio ti te cipele da mi Draganče moj ne tuguje zbog cipela. " Zagrliše se obojica i ostadoše tako čvrsto zagrljeni samo Dragan preko ramena ne vide kako je deda pustio suze . . .
Deda je živeo samo dva sata od sahrane onoga što ostade od njegovog Dragana. Od one meke, jedre bebice koja je tiho disala u krevetcu sanjajući povratak onih koji mu podariše život. Sanjaše čitav život koverat spasa a ispade da mu je deda , koji ga je čuvao kao zenicu oka svoga, kupio obuću za onaj svet. Požive deda dva sata nakon sahrane svog mezimca da sa ono malo sirotinje posluži prisutne i kako dade reč, vrati dug za " cipele ". Težak je život. Još teže su priče i sudbine koje piše. Dragana u crvenim starkama i dede sa veselim osmehom . . . nema ovde više . . .
Dušica M. Ognjanović
