Miris kafe . . .
Iz pržionice na uglu, maše mi prodavac i osmehnut želi dobro jutro. Otvorio je rano i već zamirisao ceo kraj. Taj talas skoro zaboravljenog mirisa tek pržene kafe, specifičan, kao ja, neodoljiv i težak, okupao je ulicu, ukrasio krošnje sa obe strane drvoreda, omamio prolaznike i neke od njih vratio u stare dane . . . U neke bivše živote koji sada izgledaju tako daleko . . . U neka druga, bolja, nevinija vremena . . . Ona u kojima ova pržionica i njoj slične, nije bila retkost i nije bila retro . . . U vreme dok je sve imalo svoj smisao.
Ne treba biti mudrac da bi se shvatilo da govorim o vremenima kada je Beograd kao svaki pravi velegrad širio ruke svima, ne samo onima koji u njega dođu spremni da kupe pola sprata, pola zgrade, pola grada . . . Ne. Govorim o Beogradu koji je pružao šansu malom čoveku. Šansu da uspe. Da bude pošten, a ipak poštovan.
Taj nestvarni miris kafe kao talas, kao čarobni ćilim, kao prepuni foto-album, vraća u vreme kada je u ovom gradu bilo i tašnera, bombondžija, obućara, jorgandžija . . . Imali su male radnje u kojima ste teško mogli da se mimoiđete sa drugom mušterijom. I te radnje imale su svoje boje i mirise; jedne šarene kao vašar pune ratluka, lilihipa, svilenih bombona, druge zapahnute mirisom kože, one prave za koju vam nikada nije trebala garancija, od koje su pravljene tašne, ženske, muške, akt tašne i novčanici; one treće u kojima je između majstora i mušterije ponekad proletalo poneko perce iz jastuka, dok se pomalo osećao miris vune kojom su punjeni jorgani kakvih više nema . . .
Nema više ni zanatlija. Ni one radosne razmene pozdrava, neobaveznih razgovora, dolazaka na probe stvari šivenih po ukusu, želji i meri, ni stidljivog posluživanja tek isečenim komadićima domaće alve iznetim na pult za dobro jutro . . .
Na mestu tih minijaturnih prodavnica mašte, radosti, korisnih potrepština, razmene dobrih misli i dobrih dela, nikle su kladionice na kojima se svakih nekoliko sekundi na kratko otvore i zatvore ta mala paklena vrata, iza kojih se kao na traci smenjuju očajnici željni brze zarade, nesvesni da se upravo na te kutije u koje zakorače možda i više nego na bilo šta drugo odnosi ona stara "skuplji izlaz, nego ulaz" . . . Do njih su apoteke, jer zdravih skoro da više nema. I malobrojni koji to jesu traže eliksir mladosti, čarobne napitke, suplemente, zamene za hranu, supstitute za stvarni život, lekove za smirenje i obavezno one protiv bolova. Ne shvatajući da su na pogrešnom mestu, a da sve to što ih muči ne dolazi iz zglobova, bubrega, glave . . . Ne. Dolazi iz duše . . . Ali, lakše je ovako . . .
Tamo, dakle, gde su nekada bile te dobre, bezbrižne i bezazlene, čarobne svaštare, nikli su bezdušni tržni centri sa bezimenim prodavcima i bahatim kupcima, koji više ne traže nešto lepo nešto što će voleti, nego pitaju šta je najskuplje i najprodavanije i to kupe. Ne znajući šta će s tim. Ne shvatajući ni zašto je toliko skupo, još manje zašto tako traženo. Ne raspituju se. Ne opterećuju se. To je za njih nevažno.
Blaženi u svom neznanju, na najžalosniji mogući način, odlaze prazni i bahati kao što su i ušli i nastavljaju da krstare dalje ulicama grada koji je nekada imao dušu . . .
Dušica M. Ognjanović
