Kada se u Africi masovno tamane slonovi , (radi opšte poznate eksploatacije i trgovine slonovačom), kada se tamane životinje sa krznom kako bi neka kurva negde na nekom kraju ove nekada divne planete, na svojim "infektivno-zaraznim" ramenima furala poslednji modni "krik" šetajući bundu od čije se cifre i budali zavrti u glavi, kada se krene u mahniti lov na rakove , školjke i ostale mekušce , kada se love srne i njihovi mladunci radi pripreme specijaliteta za seljačine čiji se jezici još uvek nisu odvikli od ukusa popare, upotrebi se reč: pomor! Pomor , pogrom te i te vrste životinja zbog preteranog eksploatisanja zarad toga i toga, ovoga ili onaga ili ovoga što na početku ukratko nabrojah. Patuljak je mali, džin je ogroman, voda je mokra, ruža miriše, bebe su male i mekane, igla bode, mleko je belo i da ne lupetam više pokazah da se stvari mogu nazvati pravim imenom. Kako je mleko belo, voda mokra, beba mala i mekana, tako je i tamanjenje životinja pogrom a uništavanje ljudkih života, i to na najperfidniji način u istoriji : genocid! Kako se samo coktalo na časovima istorije kada smo slušali kako su konkvistadori tamanili sirote Indijance ćebadima zaraženim velikim boginjama, o avaj i lele kako smo naricali kada se spomene Jasenovac, Dahau, Aušvic, Šumarice ! Ooooo ima li oka da nije presušilo onih davnih godina kad se gledala Krvava bajka, kako hrabri uča vodi klince na poslednji čas!? Ima li ikoga da nije saznao da je jedna lepa zemlja, čija je civilizacija, (kulturološki sagledavano), stara i traje gotovo 13.000 godina počašćena napalm bombama! ?Vrhunsko "dostignuće prepametnog" homo sapiens-a : nuklearno oružje! O kako smo briljirali, kako smo pametni!!! Kao od kriške limuna kreće mi voda na usta od neke slasti, čega li...kakvi umovi, kakva genija!!!. Kakve ološi malumne, realno..... 78 dana nečije kukavičke igrarije, nečije demonstracije sile na nivou isfrustriranog evnuha koji pritiskom na jedan taster , gotovo trenutno, uništava i to zauvek ne samo nečije živote, več voštanim, crvenim, kao lava vrelim voskom, pečatira i svoju i sudbinu svojih porodica. Sve češće su priče o vojnicima koji su učestvovali u "doniranju" osiromašenog uranijuma koji su se oprostili od zdravog razuma, digli ruku na sebe (u izveštajima im obično piše "iz nepoznatih razloga" zvanih savest.)..Stižu priče kako..."tamo negde", u "čuvenoj obećanoj zemlji", u nekom gradu, ljudi masovno oboljevaju od karcinoma. Zašto li? Karma- kameleon! Davnih godina, neko i ne pamti, čekati na red kod lekara bio je nečiji loš san, noćna mora koju je prepričavao zdrav i rumen, krsteći se uz čuveno : "Ne daj Bože"! Sada je to java : domovi , (nazovi zdravlja), prepuni ljudi koji to odavno nisu. Redovi i čekanja za skenere, hemo-tretmane, enormna potražnja medicinskih pomagala potrošna su roba kao posledice istih...ovo je svakodnevnica. Tamo daleko, u "onoj obećanoj zemlji ", cveta cveće, slave se rođendani, ore se pesme na čuvenim dvorišnim roštiljanjima, majke se igraju sa decom po parkovima, starci žive toliko dugo da dožive i svoje praunuke, primanja više nego redovna, ima se može se, misli se....ali ..... I tamo počeše neke čudne oluje, neki uragani, neke nezapamćene poplave, suše, pošasti...Poče i tamo nebo da crveni kao i ovo moje i ovo vaše one godine kada nismo verovali sanjamo li ili je Mc Donald stvarno stisnuo dugmence!!!? I tamo, u toj "obećanoj zemlji" poče da duva vetar toliko jak da ostavi bez krova nad glavom taman toliko porodica koliko ih je ostalo i onda kad su neki na drugom kraju sveta ni krivi ni dužni , bežali ili ginuli po sred svojih dnevnih soba. Koliko će rođendana ostati neproslavljeno, koliko će ljudi ostati šokirano saznanjem da boluju od karcinoma, koliko njih će se odmah predati a neki ni u samrtnom času neće gubiti nadu da će videti sledeću jesen, koliko njih još uvek plače za nekim ko je u mukama kopnio na njihove oči ?.... How many of them? Tell us, " our Angel of mercy"? Ćuti. Broji da nam kaže ili ne može da dođe do daha od smeha da nam odgovori. Bio je to "Anđeo" taman toliko koliko sam ja Majkl Džordan. Idu godine, idu i muke sa amanetom koji nam je ostao. Kao kroz san vidim devojčicu, igra se na livadama koje nisu sa ovog sveta...vrti se u krug, dodiruje latice, zvonki dečji smeh odjekuje prelepom dolinom obasjanom nečim lepšim od najlepšeg Sunca...trčkara, igra se...nailazi na malo tamniju stazicu u senci nečega što liči na senovit proplanak : "Zdravo, ti si anđeo zbog koga ja više nisam sa mamom i tatom je li tako?" "Tako je..." - reče ovaj. " A zašto si došao kod nas?" "Da pokažem "milost".....- podrugljivo odgovori onaj za koga je nevino dečije srce mislilo da je anđeo. "Ja Sam Milica , a kako se ti zoveš, pričaj mi o tebi " ?"Pa...ja sam ti milosrdni anđeo, kao što sam ti rekao, podznak rak! " ..... Zagrlite one koje najviše volite, čitajte, putujte, radujte se malim stvarima, ne izgarajte za svaku sitnicu, ako vidite da je ljuljaška u parku prazna, ljuljajte se, budite dete u duši, radujte se kiši, Suncu, vetru, snegu, svakom danu koji osvane. Radujte se ako ništa drugo iz inata : show must go on!!
Dušica M. Ognjanović
