Zadiviti kralja u to vreme, bilo je ravno odlasku na neku drugu planetu i za isti dan, vratiti se nazad. Kraljevi iz bajki o kojima smo čitali kao deca, nisu oni kraljevi koji su zaista postojali i stvarali carstva. Ne. Njima je bilo nemoguće ugoditi, u većini slučajeva (a kome je i pošlo za rukom, ne pomišljajte na privilegije ) . . . život im ni malo nije bio lak!
Priča se, više šapuće, da je nekada davno, postojao kralj toliko bogat da su mu riznice bile ispunjene blagom kakvo oko ljudsko nikada videlo nije. Svega je imao preko svake mere! Rođen je pod takvom zvezdom da mu je svaki naum, a bilo ih je, bio ostvariv, i sve okolnosti, ma kakve bile, išle su mu na ruku . . .
Jedne večeri, dok su nebo parale munje a kiša zasipala šanac oko dvorca, pozva kralj svog glavnog alhemičara, ( pričalo se maga nad magovima ), da učini nešto što bi vladaru ispunilo srce! Miris! Tražio je miris koji će zadiviti čula njegove drage ali pod jednim uslovom: takav miris mora biti da ga niko nikada baš takvog osetio nije, takav miris mora imati neku magiju u sebi, doslovno, da svom silinom očara onoga ko ga oseti pa i samog kralja! Kada je čuo šta mu je činiti, u početku, alhemičar pomisli " ništa lakše, bilje poznajem u dušu, tačno znam šta mi je činiti", do trena kada kralj izgovori da u mirisu mora biti nekog tajanstva, nekakve sile, koja će svojom snagom, razoružati u svemu i svakoga ko oseti i kap nanetu na bogate, svilene haljine njegove drage. . .
Kako kralj odluči da miris bude darovan tačno na dan rođenja njegove voljene, stari alhemičar gotovo izgubi tlo pod nogama: pa to je bilo tačno za dva dana! Kako će i da li će uspeti u onome što mu je dato u zadatak, samo je nebo znalo . . .
Ni jela ni pića! U svojoj odaji punoj knjiga toliko starih da im se ni vreme nastanka nije znalo, tražio je i tražio spas i rešenje za zadatu muku! Sastojak, magijski sastojak od koga će svi ostati opčinjeni čim osete njegov miris! Svaka polica, od najniže do one tik uz tavanicu, nisu ostale neotvorene! Svuda je zalazio, listao, mahnito pretraživao i najskrivenije vreće sa zapisima . . . uzalud! U očaju i moru suza koje proli od straha za sopstveni život , izmoren brigom - zaspa!
I šta se dogodi : usni san u kome mu se kaza da sedam ciganskih suza stvara magiju kakva njemu treba! Sedam kapi čiste ciganske tuge, daće ono nešto što će i običnoj mrvljenoj travi, dati magiju o kojoj čak i sam kralj sanja!
Brže - bolje ustade, pozva slugu i tiho, da ni najbolji žbirevi ne mogaše čuti, tačno na uvo šapnu: " Kod trga Stradanja, dovedi ikoga od Cigana ako ima! Muško, žensko, starica, bogalj, odojče, nije mi briga! Da te niko nije ni video ni čuo! Ni tebe ni to što dovedeš! Je li ti jasno!!?" Sluga prestravljen klimnu glavom i nestade poput utvare u noći . . .
U odaji stari alhemičar ostade sa prigušenim svetlom . . . beše gorela samo jedna sveća . . . mrmljao je nešto svojim starim, suvim usnama a koščate ruke pomerao je kao da u njima prebira nevidljivo nešto . . .
Slugi nije trebalo mnogo: pokriveno tamnom tkaninom, nešto polako , zajedno sa njim, uđe u odaju. Alhemičar upali još dve sveće. Priđe bliže i strže platno sa neznane prilike; pred njim stajaše ciganka sa malim, neuhranjenim detencetom koje je tiho, poput mačeta, cvililo u njenom naručju. Ni najgušća tmina onoga sveta, ne bi mogla da sakrije strah u očima žene! Privijala je maleno ciganče i krupnim, garavim očima, u strahu razrogačenim, nemušto, molila za milost!
Alhemičar naredi slugi da smesta napusti odaje! Ostade sam samcijat sa cigankom i njenom, videlo se, jedva živom bebom.
' Hoćeš da nahraniš svoje čedo, je li?"
Ciganka je bez reči, blago i potvrdno klimala glavom.
" Hoćeš, je l tako? Znam draga, znam, više od svega želis da tvoje čedo okusi tople kaše i mleka. Je li tako?""
Krupne, garave oči u strahu posmatraše suvog starca i žena ponovo, potvrdno klimnu glavom.
" Daj mi ga draga moja, ne boj se. Nahraniću tvoje čedo" - tobože brižno gugutaše alhemičar . " Videh vas danas na trgu kako iskate hrane il novca al žurba kleta. Evo prilike da se iskupim! Daj mi draga čedo, ne boj se." - pružao je stari lisac ruke ka Ciganki.
" Daj draga, slobodno! Ako uskoro nešto ne okusi, spasa biti neće, to znaš!" - tobože brižno prošaputa i ovaj put , sirota Ciganka, polako pruži jedva živo detence ka suvim rukama starog alhemičara.
U trenu, starac dokopa detence i u dva koraka nađe se blizu ognjišta!
" Sad ću ovo da ti bacim u vatru!"
Kriknu Ciganka i pade na tlo alhemičareve odaje! Starac se, kao sumanut smejao dok je majka cvilila moleći da joj ne dira čedo!
" Šta će ti ovo!!? Pogledaj!" - drmusao je dete koje je cvililo , tiho poput ranjenog mačeta.
" Milost gospodaru, milost, meni je sve što imam, nemoj kumim te ! "
" Aha! Vidi kako ga bacam! " - starac ponovo krenu naglim pokretom tobože ka ognjištu i Ciganka tako zajeca da se reka suza slivaše niz garavo, musavo lice.
To je čekao! Hitro spusti mali zavežljaj na sto i pritrča Ciganki koja je poput ranjene zveri lišena svog mladunca, žalila iz sveg srca!
" Digni glavu prokletnice! Briga me i za tebe i za onaj okot! Digni glavu!!"
U malenoj uskoj posudici od finog stakla, prevlačeći preko obraza nesrećne žene, sakupljao je suze. Ciganske suze. Više nego sedam suza. Mnogo više od toga! Garave oči lile su tugu do neba! Kada je obavio šta mu je bila potreba, jednim pozivom, sluga je bio u odajama.
" Vodi ovo odavde." - sa gađenjem alhemičar dodade i ovu opomenu:
" Kako si ih doveo, tako i vodi! Slovo da se od njih nije čulo! I nosi . . . ovo!" - pokaza suvom rukom na zavežljaj koji se ovoga puta više ni malo nije micao.
Uzevši svoje čedo u ruke, Ciganka primeti da malena duša ne pripada više ovom svetu! Sluga je uporno pokušavao da je pomeri s mesta ali Ciganka ostade ukopana kao kamen!
" Moje suze što skupi u to staklo svu ti nesreću donele dok je zvezda na nebu! I tebi i tvome i onome ko suze moje uze ovako! A vidim ja zmijo stara, da zlo neko praviš! Al ima iznad tebe i onoga kome služis, ima ko će ovo da osveti!" Pokaza na svoj mali, musavi zavežljaj i privi ga čvrsto na grudi.
" Šta radio s tim sad, danas, sutra za na vekove, prokleto ti bilo do najdalje zvezde i neba!" - jedva čujno ali prkosno završi Ciganka.
" Vodi to smeće napolje! "- prosikta alhemičar.
Sluga kao i prvu naredbu i ovu obavi bez teškoće.
Sada je stari alhemičar mogao u miru da završi šta je trebalo! Za par sati sve je bilo spremno . . . odajama se širio miris kakav niko nikada pre osetio nije !
Proslava na kraljevom dvoru prepričavala se danima! Kraljica je, uz pomoć poklona koji u tajnosti dobi od kralja, očarala sve koji su je videli! I one koji je nekada nisu voleli,sada behu opčinjeni njome!
Kako dani prolaziše, kraljica se sve više i više zanimala odakle je njen voljeni i iz koje daleke čudesne zemlje ili kraljevstva, darovao taj prekrasni miris!
Tako uporno navaljivaše da se nije imalo kud! Kralj, očaran svojom dragom, ispriča sve do u detalj!
Strašna priča i način na koji miris nastade, učini da kraljica zamrzi kralja mržnjom kakva nije viđena od postanka i jednog carstva! Sve je pokušavao da povrati ljubav svoje drage! Da opravda svoj čin neopisanom ljubavlju koju je morao dokazati na najčudesniji način ! Sve! Da je mogao, okrenuo bi tok reka i prevrnuo gore samo da sve bude kao što beše pre saznanja i velike mirisne tajne.
Nista nije pomoglo! Kralj je umirao od tuge, dan za danom, bez kapi vode i mrve hrane. Pre nego ispusti dušu, naredi da se stari alhemičar pogubi u strašnim mukama, smatrajući ga najvećim krivcem za tragediju koja nastade u nekada velikom, jakom i moćnom kraljevstvu. Za kraljicu se čulo ono najgore: umrla je od tuge za malenim detencetom i cigankom koja je toliko bola podnela za kraljev hir. Umrla je od tuge i dalje ludo voljena od strane svih koji magijom mirisa, behu očarani njome. . .
Eh . . . priča ko priča, rekli bi neki. No . . . ono što se ne sme zaboraviti je da su knjige starog alhemičara ostale za njim. Receptura magičnog mirisa - takođe. Ali, ono što se ne zna ili pak zna . . . kod koga su završile!
Verovali vi ili ne, on je još uvek među nama! Miris! Na policama svih svetski poznatih molova, drogerija. Cena mu je paprena, paklena! I doslovno! Već decenijama on je omiljeni parfem Holivudskih diva a i današnjih zvezda sa muzičke i svetske filmsk scene. Krzna, dijamanti, blicevi, zlato, novac, vile i silna bogatstva, obožavani bezuslovno i ludo, ludo voljeni od strane svoje publike ili svih onih koji ih ugledaju. Da, obožavani i veoma, veoma nesrećni uz parfem i amanet . . . amanet i kletvu sedam ciganskih suza . . .
Dušica M. Ognjanović
