"Second hand" moral

Kada se odlučite za polazak i obilazak neke destinacije, kao budućeg turistu (pogotovo ako prvi put posećujete neko mesto), bićete "zatrpani" gomilom potrebnih i nepotrebnih informacija o istom, što od strane prijatelja ili poznanika što od turističkih agenata čija korica hleba zavisi od vaše impresije na njihovo "globalno sveznanje". Gradovi širom sveta, svi do jednog, od najvećeg i najimpozantnijeg do najmanje favele u Brazilu, imaju barem po nešto zbog čega će neko reći : "kako je lep ovaj svet"! (ovo o lepotama u Brazilskim favelama važi samo do 20h uveče, za posle ne garantujem koliko je "lep ovaj svet" ). Šalu na stranu, vratimo se zbilji o kojoj bih da probesedim koju. Zbilji od koje me je sramota u nase ime. Kada vam neko spomene Rim, svaki stanovnik istog, (čak i oni koji to nisu), odmah će sa ponosom početi, (sa pravom) , o : fontani Di Trevi, rimskom forumu, Koloseumu, Panteonu, Konstantinovom slavoluku... Kada krenete put Grčke, nema usana sa kojih nećete čuti poziv na divljenje :Akropolju, kapeli Svetog Đorđa, Partenonu i još nebrojeno istorijskih mesta koje dan danas ostavljaju bez daha. Stanovnici Francuske, sa onim čuvenim "la Pepe" akcentom , pozvaće da se divimo katedrali Notre Dame, Jelisejskim poljima, trijumfalnoj kapiji, Ajfelovoj kuli, čuvenom muzeju Luvr. Cela Afrika, dan danas, sa pravom se diči svojim Egiptom : hram u Karnaku, Abu -Simbel, Luksor, dolina kraljeva, Keopsova i piramide u Gizi,čuvena, moćna Sfinga, hram kraljice Hačepsut, Aleksandrijska biblioteka, Ramzesova grobnica, avenija sfingi... zaustaviću se ...nekako i teška srca. Zaustaviću se da se "pohvalim" čime raspolaže, šta nudi i koga nudi moj grad. Sve ovo što ste pročitali : zaboravite. Ove građevine, ovu istoriju, filozofe, naučnike, vizionare, slikare, umetnike. Sve zaboravite. To su budale. Paceri. Šta su oni znali šta  valja i šta je život? Budaletine. Noćni život i splavovi. Niste ćoravi, dobro kucam. Čitajte opet : noćni život, splavovi, "hot ribe u fulu", ful fraeri, (glupi kao kopulatorni organ), " travica" ,ekstazi, neartikulisani basovi , "rokanje" do zore. Umetnost da dotakneš dno. I ostaneš na njemu. To u prospektima, kao glavnicu, nudi moj grad da pohrle turisti iz svih civilizovanih zemalja da vide kako u 21. veku još uvek postoji pijaca " mesišta" bez mozga i morala. Splavarska pijaca gde se za malo skuplje piće, par fensi koktelčića (uz obavezni strani akcenat), kupi i kupuje omladina grada kojeg više i ne prepoznajem. Današnjim devojkama, gotovo golim , slađi je otrov iz Džonove ruke, (samo zato što je fensi i fora biti sa strancem), u ostalom, misli, možda i zbriše kojim čudom sa njim odavde? Slađi li je otrov sa Džonom, devojke drage, a pitam vas i zbog čega ste počele okretati glave od svakog Milana, Dragana, Jovana, Save? Šta ste to tako polu gole, unakažene šminkom, rahitične zbog skaradne mode, amoralne i gotovo lude u svom ponašanju pronašle u trenucima zabave i jada kada se i najveća prostitutka iz petparačkih romana može nazvati heroinom u odnosu na vas? Balite i balavite na "Bali -begove" i njemu slične a život prolazi. ..Uz njega i čast koju prodajete i dajete svima koji usput naiđu. Majke u današnja vremena prave karikature u najavi od svojih devojčica sve sa izgovorom da će se bolje udati. Za koga i kako im definišu to : "bolje"? Udavale su se i naše bake, i žene pre njih, i sada rado čitamo njihova ljubavna pisma i pitamo se : "o Bože, kako je divno, a kako su tako dugo uspeli da očuvaju brak,porodicu, poštovanje?" Tako što, za početak, nisu bili goli. Bili su obučeni, bogobojažljivi, pošteni, vredni u svakom smislu, stideli se svega onoga čime se današnje budale ponose. Da li današnje devojke i devojčice znaju kakve epitete im dele "strendžeri" kada napuštaju najjači grad po noćnom životu u Evropi (tako piše na turističim portalima). Dakle,znate šta kažu ,smeju se po terminalima na aerodromu i čekajući povratak u pravu civilizaciju, naš podmladak pohvale sa : "What a bitch!" pa smeh koji svakoj ,koja ima obraza ,stavlja dlanove na lice i tera suze na oči, zatim : "She is just a cheap hooker!"...opet onaj, onaj ponižavajući smeh kada skorojević kupuje, iskoristi i šutne kao pseto najjeftiniju robinju. Naš narod je otišao bestraga. U opasnoj smo buli. Kriza identiteta cepa nas po šavovima. Čas smo nebeski narod, čas potomci Svetog Save, čas Obiliću brate rođeni, slavimo sve Slave kojih ima u Crkvenom kalendaru. Slavimo i zalijemo......prelijemo pa bulaznimo. Molimo Boga da domaćin uključi obojeni kanal da vidimo dokle je stigla premučena Elif. Slavimo, zalivamo, preliva se, prejeda se. Kao rulja u krčmama sa početka srednjeg veka. A sve je trebalo i treba da bude obrnuto. Skromo, slaveći Boga i sve svete. :|" Ja nisam čovek, ja sam vuk! Ja ne pričam i ne pišem, ja zavijam! Ne zavijam što me je strah! Ne zavijam što sam besan! Zavijam da bi me čuo čopor moj, da bi me čuli vukovi, da bi me čule vučice, da bi me čuli vučići, da bi se okupio čopor moj! A kada se okupi čopor moj, bojte se psi! " Seća li se iko, iko osim nas budala, ovih reći Dušana. A zvali su ga silni! Ne. I da čuju, ne bi razumeli. Čime da razumeju? Mozgova više nema, i kad ima nikome ne trebaju. Vukovi, vučice i podmladak nestao je , otkaskao u neku nepoznatu šumu, pravo u bajku, legendu... Sada bi vođa čopora bio vezan kao pas kraj splava obzirom da današnji "junaci" i ne vide razliku između psa i vuka. Ne poštuju svoju krv a kamo li vučiju. Ne shvataju da bi završili drugačije da je vuk pokazao svoju snagu ali kodeks je kodeks. Gde će vuk na ćurana. Čuje se zavijanje...poslušajte....nade ima..... Magla je ali i kroz maglu vidim , vidim sjaj očiju! Snažni, jaki...vidim i mladunce , Gospode hvala Ti, ima ih i žive!!!





Dušica M. Ognjanović

Čista ljubav

Odavno se prepričava ova priča i na nagovor onih na koje je ostavila najjači utisak, (sebe ubrajam među prve ), pišem ove redove. Školski časovi počinju u 08h. Za one "verski upućenije", i Služba Božija počinje u isti čas. Sticajem okolnosti, Dragica, tada beše devojčica, svakog jutra, pre odlaska u školu, prolazila je pored Crkve, koja beše nedaleko od njene kuće uvek govoreći : "Dobro jutro Bože, ja nemam vremena , moram u školu ali samo hoću da ti kažem : volim te. " i brzo trčala da ne okasni na časove. Ovo se dešavalo u vreme kada nije bilo ni popularno , ni moderno a kamo li poželjno  spomenuti "B" od Boga,  plus, ludosti, da neko načuje kako Ga još i volite i slično!? Dragičina jutarnja rutina trajala je toliko dugo da su je , (u ta vremena), zbog iste, u školi prozvali "ludom Dragicom". "Evo je luda", "dobro jutro Dragice, volimo te" i školskim hodnicima se počinjao oriti smeh. Tužna je mala bila, svakako, ali ljubav prema Bogu postajala je sve veća. Jednoga dana, u toku školske godine, došlo je do zamene kabineta u kojima se održavala nastava pa su deca, jedva dočekala, da uz stampedo putem širokih stepenica, naprave par vragolija pre nastavka časa i u toj frci- trci i metežu, neko je gurnuo Dragicu niz stepenice. Nije se pomerala a ni davala znake života kako se svima tada učinilo. Brzo je pozvana učteljica, kola hitne pomoći su je odvela i o Dragici se ništa nije znalo do sutradan ujutro. Nazovi "drugari" iz razreda , saznaše da je Dragičin pad prouzrokovao oštećenje pršljenova i da više nikada neće hodati! Iskreno, sada su se mali đavoli kajali zbog svog zla i suza koje su joj naneli ali kako im je iz dana u dan javljano, boljitka nije bilo i rečeno je da će tako ostati. Malo po malo, vratili su se đačkim  obavezama, već se i bližio zimski raspust a jedno hladno školsko jutro, prekinulo je tiho kucanje na vratima. "Napred"- a učiteljica i svi prisutni ostali su bez reči : Dragica lično, sigurnim korakom ulazi na čas, školska torba na ramenu i sa osmehom kazivaše: " Ljudi, ja sam zdrava". Kažu da je bilo i suza, i zagrljaja, učiteljica plakala , cela škola i kraj naširoko i na veliko pričali o ovome. Kada pitaše Dragicu za ime lekara koji joj je vratio zdravlje , zaklinjala se u svoj život i dušu da je dok je boravila u bolnici, jutro nakon operacije na njenoj postelji sedeo najlepši čovek koga ljudi mogu zamisliti, u odori beljoj od svežeg planinskog snega i toplog, umilnog, rečima neiskazivog ,a opet prijatnog svetla , jačeg od Sunca. Uzeo je njenu ruku i rekao : "Dobro jutro Dragice, imam vremena i volim te! " Zatim se nasmejao a ona, par trenutaka nakon viđenja, osetila je trnce duž kičme i nogu i beše to stara, zdrava i prava Dragica kava i beše pre kobnog školskog dana. Sa suzama u očima ovaj događaj  se i prepričava  i sada piše. Sili Božijoj nema ravne a za sve one koji u to sumnjaju , nađe život načina da ih uveri da Gospod vidi i čuje svaku našu suzu, želju, misao. Hvala Mu na svemu, zato što uvek ima vremena a najviše zato što zna da Ga volim!




Dušica M. Ognjanović
( časopis Treće oko br. 767 )