Čista ljubav

Odavno se prepričava ova priča i na nagovor onih na koje je ostavila najjači utisak, (sebe ubrajam među prve ), pišem ove redove. Školski časovi počinju u 08h. Za one "verski upućenije", i Služba Božija počinje u isti čas. Sticajem okolnosti, Dragica, tada beše devojčica, svakog jutra, pre odlaska u školu, prolazila je pored Crkve, koja beše nedaleko od njene kuće uvek govoreći : "Dobro jutro Bože, ja nemam vremena , moram u školu ali samo hoću da ti kažem : volim te. " i brzo trčala da ne okasni na časove. Ovo se dešavalo u vreme kada nije bilo ni popularno , ni moderno a kamo li poželjno  spomenuti "B" od Boga,  plus, ludosti, da neko načuje kako Ga još i volite i slično!? Dragičina jutarnja rutina trajala je toliko dugo da su je , (u ta vremena), zbog iste, u školi prozvali "ludom Dragicom". "Evo je luda", "dobro jutro Dragice, volimo te" i školskim hodnicima se počinjao oriti smeh. Tužna je mala bila, svakako, ali ljubav prema Bogu postajala je sve veća. Jednoga dana, u toku školske godine, došlo je do zamene kabineta u kojima se održavala nastava pa su deca, jedva dočekala, da uz stampedo putem širokih stepenica, naprave par vragolija pre nastavka časa i u toj frci- trci i metežu, neko je gurnuo Dragicu niz stepenice. Nije se pomerala a ni davala znake života kako se svima tada učinilo. Brzo je pozvana učteljica, kola hitne pomoći su je odvela i o Dragici se ništa nije znalo do sutradan ujutro. Nazovi "drugari" iz razreda , saznaše da je Dragičin pad prouzrokovao oštećenje pršljenova i da više nikada neće hodati! Iskreno, sada su se mali đavoli kajali zbog svog zla i suza koje su joj naneli ali kako im je iz dana u dan javljano, boljitka nije bilo i rečeno je da će tako ostati. Malo po malo, vratili su se đačkim  obavezama, već se i bližio zimski raspust a jedno hladno školsko jutro, prekinulo je tiho kucanje na vratima. "Napred"- a učiteljica i svi prisutni ostali su bez reči : Dragica lično, sigurnim korakom ulazi na čas, školska torba na ramenu i sa osmehom kazivaše: " Ljudi, ja sam zdrava". Kažu da je bilo i suza, i zagrljaja, učiteljica plakala , cela škola i kraj naširoko i na veliko pričali o ovome. Kada pitaše Dragicu za ime lekara koji joj je vratio zdravlje , zaklinjala se u svoj život i dušu da je dok je boravila u bolnici, jutro nakon operacije na njenoj postelji sedeo najlepši čovek koga ljudi mogu zamisliti, u odori beljoj od svežeg planinskog snega i toplog, umilnog, rečima neiskazivog ,a opet prijatnog svetla , jačeg od Sunca. Uzeo je njenu ruku i rekao : "Dobro jutro Dragice, imam vremena i volim te! " Zatim se nasmejao a ona, par trenutaka nakon viđenja, osetila je trnce duž kičme i nogu i beše to stara, zdrava i prava Dragica kava i beše pre kobnog školskog dana. Sa suzama u očima ovaj događaj  se i prepričava  i sada piše. Sili Božijoj nema ravne a za sve one koji u to sumnjaju , nađe život načina da ih uveri da Gospod vidi i čuje svaku našu suzu, želju, misao. Hvala Mu na svemu, zato što uvek ima vremena a najviše zato što zna da Ga volim!




Dušica M. Ognjanović
( časopis Treće oko br. 767 )