Muške suze

Krastavci, paradajz, paprike, jabuke, breskvice. Pijac... i čuveni ambijent koji ide uz istu : razno -razni mirisi, glasovi, i naravno "highlight motiv" iste : kantar. Čim neko pomene kantar, (ruku na srdašce), 90 % vas pomisli na varanje. Gde je kantar – tu je i prevara. Tako je u većini slučajeva bilo i biće (ograđujem se jer , srećom , i polako izlazi iz upotrebe), zamenjuju ga digitalne vage a on polako odlazi u istoriju. No, ni pijac, ni paprike (još manje krastavci ) a Boga mi ni kantar , nisu tema mojih budućih redaka. Več ste navikli kako na početku uvek "dokopam" nekoga ili nešto da bih došla do nekog ili nečeg drugog. Do prevare u ovom slučaju. Ali ne one već izraubovane, "on - ona", pa se krišom našli, pa se tu i tamo bum-tras. Te fore su seljačka razbibriga kojom se ne bavim . Žale mi se u poslednje vreme, (ima tome), moji dugogodišnji drugari, pa i muski poznanici sa kojima mnogo bolje komuniciram, (oduvek), jer su, (staću otvoreno u odbranu muškog roda) : mnogo iskreniji od žena. Elem, žale mi se kako se sve više osećaju prevareni. I jedan po jedan ,kao vojska, gotovo istim redom, nabrajaju šta ih muči .Idemo redom : veštačka kosa, "rađene" jagodice, nos "remontovan" ko zna koliko puta, usta pet brojeva veća, (gotovo gumirana), vestački nokti, lažni brusevi sa punjenjem (taman se obradujete da je jaka četvorka ono trešnjice u cvatu). Zatim lažna, plastična dupeta, (ako kojim slučajem nije plastično, ima i sada već čuvenih kineskih gaća koje povećavaju i daska guzove na nivo loptaste Dženifer Lopez) ali... kad krene razrada i uvod u akciju, pa se sve navedeno poskida ili u žaru akcije popada , e tu kreće seljački horor, scena prva. O tome koliko su današnje devojke opsednute materijalnim i na kom su moralnom nivou, bolje da ne pišem čega sam se naslušala. Muskarci su danas prevareni sa svih strana. Iz razloga koje sam upravo navela ali ne lezi vraže, ženska ćud je smiješna rabota. Okrenuće i goru i vodu da dobije šta i koga hoće. Evo ove savremene dame u pokušaju, prodaće telo, (duša ide gratis), za početak , za diplomu na mega bleji kako bi mogla "mega" da se uvali na dobro plaćeno radno mesto odakle može ugrabiti kao svaki profesionalni lovac, ekstra visoko mesto sa koga tačno može pozicionirati metu ili bolje rečeno žrtvu svog budućeg muža- sponzora- rogonju. Dok se mukica bude upecao na sike koje izgledaju kao dve sijalice od po 500 w, ustašca stvorena za.... (ne oćekujte baš sad da zamamno opisujem sve u detalj) .Dakle, kad pikirani kukavac nasedne na fake sike i guzove, već je kasno. Tada "razmontirana" mlada polako u igranku uvodi , kao po pravilu, prvo mamu na remont, pa onda lančano i ostatak rodbine. Mišonja upecan , klopka vrhunska i na kraju : mišonja -rogonja , (već viđeno), ili ostaje bez ičega ili počinje da rida uz viski o promašenoj ljubavi, stradaloj investiciji i čuvenom pitanju : gde mu je bila pamet!? Kaže mi prijatelj pre neki dan, oduvek se pitao, kako onako dobre estradne ribe rađaju onako ružnjikavu  decu. Isto se pitao i za holivudske sex bombe. One sa licima klesanim kao Mikelanđelove skulpture, telesa bez greške a potomstvo( ružno reći ali na žalost istina je) : grdno da grđe ne može biti. Dadoh mu odgovor da malo mućne glavom, (onom nešto većom) i skonta da iz tih savršenih tela "izlaze" deca koja su genetski potpuno ista kao i njihove majke PRE  hiruških kompletnih remontovanja. I tada mu je sve bilo jasnije. Meni je žao današnjih muškaraca. U suštini su dobri, kao što rekoh nekako pravedniji i svakako, iskreniji od žena ali koliko su pametniji... to mi je žao da kažem. Palim crveno svetlo na semaforu, blink-blink ,svaki dan da otvore oči i biraju ne samo srcem, (mozak zna biti veliki saveznik i drugarčina kada je izbor žena u pitanju). Rame za one , po meni najteže, muške suze, evo uredno poturam godinama ali apelujem na naše jače polovine da su im babe i majke bile potpuno u pravu kada su govorile da "nije zlato sve što sija". Setite se one čuvene scene iz filma "Mi nismo anđeli". Koja je tu strategija bila vođena , baš kao na Kajmakčalanu. I šta ? Sve sa ciljem : hoću da se udam, šta ON oseća, misli, planira: koga briga. Muž! Cilj ,a sredstva se ne biraju! Ona čuvena : uhvati fraera na bebu! Ženska džulovska taktika gde se moral stavlja u peti plan a budućnost i sreća pikiranog plena, stavlja pod guzicu. Koliko žena može biti umilna, divna, očaravajuća, gotovo lekovita, to znaju oni srećnici koji su svoje drage upoznali van kafića, klubova, splavova i sličnih mesta punih "poštenih žena" i čisto "pozitivne energije". Koliko ista može biti živi otrov, usud i gotovo kletva, znaju svi oni koji su zarad "vatrenije", ostavljali moralniju pa na kraju, kada dosade,  postajali "vlasnici" klupa u parku. Da li se topli dom, smeh, sreća, blagoslov i ljubav menjaju za blud i nepromišljenih par trenutaka "instant užitka"? Menja li se kraljica za uličarku ili biser za kamičak ?Hoće li se naći sreća ako idete putem osvetljenim crvenim fenjerima ili onim finim ,lepim svetlom za koje znate da vodi do vaše, (ma kakva ona bila), drage i kuće? Razmislite, mnogi su zbog ove lude zamene ostajali ne samo praznih novčanika, srca, i kuće već su postajali brojevi. Poluprazan tanjir i broj u svratištu za ostale bez domova.. one koji su imali sve a mislili da mogu još i više. Metalna kantica providne čorbice, suze niz obraze i kasno podsećanje da je vlasnih svih zemaljskih užitaka: žena, novca i sličnih stvari oduvek bio đavo. Kasno podsećanje da lukavi provodadžija nikada nije imao milosti i uvek dođe po svoje...




Dušica M. Ognjanović

Igranka bez prestanka

Kada su Stole Janković i Siniša Pavić zajedničkim snagama radili čuvenu Višnju na Tašmajdanu, (sada već davne 1968 godine), vespe, široke trake za kosu i neki drugi kodeksi ponašanja, muzike, stila i načina života bili su apsolutni hit. Sve je, logično, bilo drugačije. Volela bih da se sa setom sećam ovih vremena ali o njima slušam od drugih koji su imali tu čast da prožive mladost onako kakva ona treba da bude: lepršava, šašava, bez limita te se divim u prazno, zamišljam kako li bi to bilo sa podjednakom setom kao kada starina od 80-ak godina vidi mladi izdanak od 20-ak godina u novoizabranom bikiniju. Kafići, kafanice, muzika, zabava... sve pa i to je bilo drugačije. O tome nemam prava da dužim, tek da detaljišem ne mogu jer pokušavam da navedem vodu na sadašnju vodenicu koja tone. A ovo sa Višnjom mi je delovalo kao dobar uvod. Recimo u moje vreme, (dosta posle Višnjce sa početka teksta), bile su popularne žurke, sedeljke, "šutke". Sve je zavisilo od toga kojoj ekipi si pripadao. Bilo je rokera, pankera, šminkera, štrebera, nedefinisanih likova koji nisu spadali ni pripadali ni jednima ni drugima. Đipalo se ,ludovalo, oponašalo se sve što se moglo videti na tadašnjoj šarolikoj ali ruku na srce i kvalitetnoj muzičkoj sceni. Neki su bili šareni od tona makeup-a kao are u punoj polnoj zrelosti, neki su glumili rokere sa lažnim podočnjacima dobijenim od čistog heroina zvanog "tamna senka" ukradena iz maminog nesesera za šminku. Neki su furali kačketiće, bedževe, te krvavo zarađene farmerke, koje su im kupovali roditelji od udarničkih plata, dobijale su "ožiljke" od žileta i bile fronclane na sitna "teksas rezanca" sve u ime slepog obožavanja svojih muzičkih idola i njihove muzikice. U svom tom cirkusi, mladalačkom ludilu, onom čuvenom poletu specifičnom za 80-te i početak 90-ih, zvučaće ludo ali –znao se neki red. Treštao je "Plavi papagaj" i odvaljivale su martinke prvog koga potkače, tresli  su metalci uz White  snake, lelujali se oni malo mekši uz Pink Floyd, Cindy Lauper i Madonnu a svi oni zajedno pravili su male šarene buntovnike ali.. Svo to malo- veliko ludilo imalo je meru, mesto i vreme. Neki su garažni prostor koristili kao mesto okupljanja i uživanja u svom muzičkom izboru i ostalim , njima životnim radostima (i ako su ih matorci uredno nazivali "drogošima", "narkosima" i slično), isti su znali i davali sve od sebe da ne remete mir svojih komšija a kamo li kvarta u kome borave. Zviči ludo ali istina je. Evo recimo danas, mislim na današnja vremena. Centar grada. Strogi centar da strožiji ne može biti. Oko neko doba, (a to doba je ono kada na satu pokazuje vreme za sve one aktivnosti koje su se obavljale u isto dok smo imali mozak) : čitale knjige, vodili ljubav, ćaskali do kasno u noć. Sada ništa od toga ne možete. Možete ali izgledaće tragi komično. Scena prva, čin prvi, i idemoooo : taman da krenete u neku akciju, malo romantike, drži i ne daj, više daj, pa poljupci, pa taman ono glavno kad- spolja u punoj snazi koncertnom jačinom "podrška" u vidu poruke i hita "da vam ne može niko ništa jači ste od sudbine, mogu samo da vas mrze oni što vam zavide !??". Ili scena druga, čin prvi i iiiiidemo: pokušaj čitanja omiljenog štiva, (to posebno pogađa još nekolicinu budaletina koje još uvek čitaju knjige) , dakle, taman da nastavite sa uživanjem u fantastičnom štivu vrisak: " Gori srce moje kao Afrika na čelu ti Sibir piše!!!?? Ako se žestoko zeznete pa se okupi društvo da o pregršt tema uz lagano piće i grickalice dočekate vikend, zaurlaće pretnja : " Dal ona zna ko sam ti ja šta sam ti značilaaaaaaaaa!!!?? Sad tajac. I pitanje : da li sam ja ok. danas, da li ste vi danas gluplji nego obično pa baš ništa ne kapirate ili ja previše uvijam kao u baščaršijsku čuvenu pitu? Teror. Šta je sad? Teror ljudi, o tome hoću da pišem, teror muzičke kakofonije sa svih strana, uglova, ćoškova gde normalan čovek ne nalazi mira u sopstvenom domu ni uz pomoć po kojeg farmakološkog drugara a neka tamo evidentno nagluva budala gotovo jedući mikrofon u nekom od sklepanih lokala, biva uveren da je Elvis lično. Svakog leta, svakog vikenda, svake godine- sve je gore! Mi kao da nešto stalno slavimo, kao da je neka letnja Nova Godina ili smo usvojili Kineski kalendar a da ja o tome nisam uopšte obaveštena pa se roka i ori u godini majmuna? Možda je meni krivo što svako hoće da bude pevač (a ja jednino neću), svi se trude da budu deo estrade (a meni to blam), svi hoće pet minuta slave barem uz "krš" matricu uz još veći "krš" od šoder hita pa mi je možda podsvesno krivo što ne pratim trendove, šta znam? Kako bilo, imam plan : sledeći vikend sedam na prozor, (sreća te je prizemlje), dobro ću da se pozicioniram pa i ako okliznem (u zanosu nastupa), uganuće ili blago ugruvavanje, ništa strašno...čuj, mora se u ratu i po koji ožiljak zaraditi. Dakle, moj "muzički rat" kreće sledećeg vikenda. Ja, u negližeu, (najsličniji koji imam kimonu), zvučnike na prozor i počinjem izvođenje čuvene i jedne od mojih omiljenih opera :Madama Butterfly!!!!Pa kad krenem sa bravurama da cičim i briljiram do jutra, u zanosu i izgarajući od želje da naučim celu ulicu, i po koji blok dalje šta valja i šta MORAJU da slušaju. Da im nametnem "uživanje" kao i oni meni što pružaju nezaboravne trenutke svakog vikenda. Da dožive i ekstazu i katarzu u isto vreme. Ne brinite se za mene, biće sve ok. Ja sam fleksibilna ako ustreba. Pitala sam komšiju, u šali, šta misli, da li da probam ovo sa Madama Butterfly ili , recimo Figarova ženidba? Pitam, da li uopšte zna o čemu pričam? Kaže: "Kako ne , to je ono : "danas majkoooo, ženiš svoga sina, ženiš svoga sinaaaaaaaaaaa"..... Odoh da potražim neke od starih hitova, da se manem loše strategije. U svaki rat, pa i ovaj moj ,muzički, ne ide se gologuz. Zaboravite operu. "Bitka" će početi sa dobrom starom : "Pomagajte drugovi" a kako se čini novopečene gazde lokala , sa sve pevačem na čelu, otpratiće me sa: " Ne može nam niko ništa jači smo od sudbine, mogu samo da nas mrze oni što nas ne voleeeeeeeeeeeeeeeee!!"




Dušica M. Ognjanović