Samo moj
nepopravljivi stav da i ovoliko posrnulim ljudima možda ipak ima spasa motiviše
me da vam, po ko zna koji put napišem – živite svoje živote i ostavite druge
ljude na miru.
Na mrzite
nekoga samo zato što vas je ponekad popreko pogledao. Pada li vam na pamet da
je to možda namrštenost izazvana nekim bolom o kojem ne znate ništa. Uostalom,
možda se i jeste ogrešili o to biće, uvredili ga, zakinuli nekada za nešto, ali
vam je bilo toliko nebitno da ste odmah zaboravili. Ali, on nije.
Ne zavidite
ljudima koji su bogatiji od vas. Možda ih jure zelenaši, možda su im deca
postala narkomani pa će sav taj imetak zajedno sa njima da nestane brže nego
što su i slutili. Uostalom, možda su zaslužili i više nego što imaju, jer su
pomogli nekad nekome da se izleči, nekome spasili život, uradili nešto važno i
dobro da niko ne zna ili su, jednostavno, najbolji u tome čime se bave.
Ne rugajte
se ljudima samo zato što su debeli. Možda su takvi od lekova, hormona, nekakvog
metaboličkog poremećaja, a možda su jednostavno gurmani i dok uživaju u svakom
zalogaju omiljenih jela, apsolutno ih nije briga, da tako fino kažem, šta ćete
i vi i ostatak sveta da mislite o njima.
Ne spletkarite
i ne zagorčavajte živote drugima. Čak i ako uspete da se dočepate nečega preko
reda i preko nečijih leđa, ne može to da potraje. Šta god vi mislili, ne može.
Samo se posle vrati, na naplatu, kao boomerang, a vi se, kao po običaju
iščuđavate i pitate zašto vam se nešto događa.
Ja ću da vam
kažem, da sažmem, ako slučajno niste shvatili.
Zato što
mrzite, zavidite, spletkarite i pravite drugima pakao od života. Ne bi bilo
loše da se setite ovoga kad vaš sopstveni počne da se pretvara u pakao. Kad
kako je u pradavna vremena jednostavno i mudro rečeno i napisano, jednostavno
upadnete u jamu koju ste drugome kopali. Kad se sunovratite, bez povratka, dok
budete padali kroz crni zemljani tunel vašeg uništenog života, imaćete o čemu i
o kome da razmišljate . . .
Dušica M.
Ognjanović
