"Acta, non verba", ""Milice volim ti te tvoje pletenice" (nevešto nažvrljano auto lakom), po koji grafit upućen onima koji odavno nisu i ne moraju da budu upućeni ni u šta, kese i kartoni od pizze, opušaka tona, izmet i mokre, tamne mrlje zbog kojih ceo prolaz zaudara na amonijak... prosjak zapomaže da mu se udeli koja para za hleb, a trag alkohola koji ostavlja za sobom dok deklamuje mantru ostaje dugo za njim kao podsetnik naivčinama poput mene koji imaju istu slabost na iste fraze da će umesto kifle, flaša brlje biti rekvizit dok sledećoj ne vidi dno i sve tako u krug, dok jednog dana, a po njemu mi se čini uskoro, prolaz ne bude lišen njegovog glasa do sledećeg glumca iste, surove uloge... Žure ljudi kao muve bez glave, kao i svaka muva pravo na balege dok prolaze pored onoga što jedino ima vrednost: život. Jure, psuju, svakim danom svojim ponašanjem gube na časti i zvanju koje imaju. Zavlada bolest modernog doba i ljudi se više ničega ne stide. Tu više nema ni traga od osobina koje bi bile ponos na globalnom planu. Trebalo bi (i na putu sam), da se nađem sa ekipom mladih ljudi, (od mene mlađih svakako), tema mi nije bila poznata ali sam se, već petim pozivom za to jutro, osetila traženom kao jedan lekar iz XIX veka i to u slučaju velikog kašlja a sve na hitan poziv kakvog velmože da mu pogledam umirućeg sina jedinca.
Popićemo po nešto u nekom atelje-baru, (ima ih nekolicina), i logično, namenjeni su isključivo: budalama. Mislim naravno na umetnike i znam da je većina vas pomislila isto. Pisah već o tome. U današnja vremena, sa ovakvim televizijskim i kulturološkim "potkivanjima" usiljeno, namerno i namenski, šta pomisliti za nekoga ko se bavi slikarstvom, baletom, vajarstvom ili, ne daj Bože, roditeljima i toj kući, usudi se da pokuša (ah leleka i ako to od srca želi), kojim slučajem, umesto kvazi fakulteta (neka mi oproste seni svih filozofa svih vrmena od iskona do oih koji su u ilegali): da krenem put FPU!? Da ne prejudiciram, odoh, pa ću videti šta će me sačekati...
Mladost je, kažu, sama po sebi lepa no ovi mladi ljudi koje zatekoh, ruku na srce, behu finih lica, ali delovahu kao ukleto cveće koje je počelo da vene pre vremena. Naručih čaj, za našto žestine nisam sazdana ali primetih da svako od njih, kao po komandi, naruči, neko alkoholno piće. Viski ili kakav skup konjak ovde ne teče u potocima, nema ih ni za lek, već samo ona kap koja peče nadu, saseče tugu, a vremenom pretvara u bivše ljude i bivše umetnike. Moje je, koliko budem imala moći, da pokušam da barem sa ovom turom, ovim buketom mladosti, do toga ne dođe. Razgovor krenu uobičajenim tokom ukletog esnafa: red melanholije, histerije, masnih šala, ineteligentnih, verbalnih bravura, jadikovki, klasične i umetnicima svojstvene ironije sa primesama do savršenstva isfiltrirane tuge. Jedan od njih mi se požali kako ga rastuži komentar starijeg tinejdžera, pre neki dan u muzeju "da smaraju"!!! bez veze gledajući starudiju"!!!. Prelepa devojka poput nimfe iz mitologije, duge sjajsne kose i tužnih očiju kao u laneta, brzo dodade kako nije mogla uživati u lepoti tragova i sirovog oživljavanja prošlosti jer je gospođa, sa dvoje sitne dečice, barem stotinak puta naglas zavapila kako je hladno kao u grobu i nakon manje od pet minut konstatovala kako su "dosta videli, prehladiće se zbog ove stare gvožđurije"!!! Drugi, pak, dodade da je čuo komentar kako su dva mladića, gledajući šlemove iz XII veka konstatovali kako su mali i da ni jedan od njih ne bi bio u stanju da ih upotrebi, ali su sa divljenjem zaključili:"Čoveče, vidi, ladno piše vojni šlem! Kako mali, tebra, a šibali se ko lavovi..." i ostali su, za čudo, u tišini i sa divljenjem posmatrali i mač iz istog veka koji je nađen u istom vojnom logoru tog doba koji je, u proseku bio težak, zavidan broj kilograma. Bolje rečeno, nemoguća misija ovoj današnjoj mladeži koja nema snage da potegne po koji ceger da pomogne babama iz ulaza da ponesu potrepštine do lifta.
Barem jednom, ako ste imali sreće za to "samo jednom", stavio vas je život u poziciju da birate između opcije: Ostajem ponosno svoj ili prodajem se, nisam imao izbora. To je mučilo skup ovih mladih ljudi koji su me pozvali da im izigravam srednjovekovnog mudraca ili mecenu iz zlatnog, antičkog doba koji bi im sada bio potrebniji od po kojeg kubika vazduha (bez preterivanja). Bilo im je potrebno jedno i jedino a za ovakvu "sortu" ljudi tako dragoceno, obraza i života vredno: da ili ne!
Kao i uvek kazala sam istinu. Dok ne odgovorim kako su se poneli sa istinom i odgovorom, vas ću na kratko upitati: kada ste poslednji put plakali ali zaista plakali onim suzama punim esencije tuge nakon čitanja neke knjige ili gledanja nekog filma? Neka vam ne padne na pamet da pomislite na ono "Da, kako nisam, naravno!" na neki ljubić ili bozu sa kioska gde konjanik uzavrelih hormona ne stiže na vreme da upotrebi alatku na dami koja ga je, avaj, tako dugo čekala. Pitam za i o knjigama koje govore o moralnim junacima nekih davnih vremena? Pitam, zanima me, da li su vam krenule suze što ste shvatili da ste dozvolili da vas ova i ovakva vremena naprave suštom suprotnošću od lika kome ste se sa diviljenjem u mislima klanjali pri okretu svakve sledeće stranice... Sve ovo polu naričem i pitam u nadi da i dalje neko, iko, čita nešto vredno pomena. Vratimo se na tužni, polu sveli buket pun nade da se njihove želje pune tuge začine vanserijskom kreativnošću i suzama toliko teškim da lome tasove na kantaru negde ipak čuju... Čuju naravno. Savet koji su dobili je jedini mogući koji je ispravan ukoliko vas kroz život vodi nešto više od puke fiziološke potrebe raznih profila i iskonske želje da se dodvorite nekome kome ni rođena majka ne bi sa radošću pomenula ime da ne mora, a to je želja da ostaneš svoj! Ono što jesi, što si bio i bićeš. Ovde fali samo amin, ali upitanje u dogmatizam ovom prilikom kvarilo bi sklad u ovom haosu borbe dobre i loše kopije. Loše kopije ljudi, života i morala, umetnosti, vrednosti, animoziteta i afiniteta. Paket tuge preporučen i zapečaćen velikim pečatom poslat brzom poštom. Našla bogata budala, otvorila i u delirijumu raji podelila po principu šalji dalje širi što više. Flertujete ako ste ljubazni, ludi gotovo sto posto ukoliko osobu u gradskom prevozu zapitate da li je mesto do njega ili nje slobodno. Ako kojim slučajem komšiji pridržite vrata primetićete kako retki zahvale, ostali produže mimo ulaza savršeno lišeni stida što ste zbog njih (i oni to vide plus znaju) izigravali lakeja bez napojnice ne bi li se oni na tren osetili važnim ili varam se možda samo i jedino, kao i uvek, nevaspitani.
Savet sad i za sva vremena ne samo njima nego svima: budite ono što jeste, radite na sebi, ma čime se bavili ili ne bavili, edukujte se svakodnevno, hranite sebe informacijama koje će vas činiti ne samo kvalitetnijima u retorici ili komunikaciji sa drugima, daće vam kvalitet i dobićete na značaju kada pogledate svoj odraz u ogledalu. Ima li ičega gorega nego kada uhvatite svoj odraz u nekom od gradskih izloga i nesvesni zbog čega što pre okrenete glavu od prizora koji vas je "ugledao". To se ono dete u vama stidi toga u šta ste odrasli. Ne dozvolite da vam loš dan ili periodi u životu namentu teoriju kako vam je život generalno i uopšteno loš. Idite u muzeje i u pozorišta (ne samo kad je ulaz slobodan ili ste slučajno u nekom od časopisa dobili ulaznicu, pa u slast dodali kako je džabe i sirće slatko) . Idite u muzej pogledajte izložbene eksponate, zastanite, razmislite i ne opirite se onome što ćete osetiti. Zabrideće vam obrazi, jurnuće krv kao luda. proradiće savest, probudiće stid! Shvatiće taj mali nadmeni čovek u vama koliko je onaj hrabri vitez čije koplje i šlem ostadoše podsetnik na njega, vitez koga odavno nema, shvatićete da je predak bio uvren da za potomke ostavlja za sobom sebi ravne. U odrazu staklenih vitrina sa eksponatima ocrtavaju se lica potomaka. Potomaka čije su glave premale za šlemove, ruke preslabe za mačeve, ali su zato jezici prebrzi za uvrede, misli daleko od mudrosti, a postupci još dalje od viteštva. Duša je bitna, kažu, srce ima svako... Trebalo bi da je i sa mozgom tako ali... ko da me ubedi i čime?
Popićemo po nešto u nekom atelje-baru, (ima ih nekolicina), i logično, namenjeni su isključivo: budalama. Mislim naravno na umetnike i znam da je većina vas pomislila isto. Pisah već o tome. U današnja vremena, sa ovakvim televizijskim i kulturološkim "potkivanjima" usiljeno, namerno i namenski, šta pomisliti za nekoga ko se bavi slikarstvom, baletom, vajarstvom ili, ne daj Bože, roditeljima i toj kući, usudi se da pokuša (ah leleka i ako to od srca želi), kojim slučajem, umesto kvazi fakulteta (neka mi oproste seni svih filozofa svih vrmena od iskona do oih koji su u ilegali): da krenem put FPU!? Da ne prejudiciram, odoh, pa ću videti šta će me sačekati...
Mladost je, kažu, sama po sebi lepa no ovi mladi ljudi koje zatekoh, ruku na srce, behu finih lica, ali delovahu kao ukleto cveće koje je počelo da vene pre vremena. Naručih čaj, za našto žestine nisam sazdana ali primetih da svako od njih, kao po komandi, naruči, neko alkoholno piće. Viski ili kakav skup konjak ovde ne teče u potocima, nema ih ni za lek, već samo ona kap koja peče nadu, saseče tugu, a vremenom pretvara u bivše ljude i bivše umetnike. Moje je, koliko budem imala moći, da pokušam da barem sa ovom turom, ovim buketom mladosti, do toga ne dođe. Razgovor krenu uobičajenim tokom ukletog esnafa: red melanholije, histerije, masnih šala, ineteligentnih, verbalnih bravura, jadikovki, klasične i umetnicima svojstvene ironije sa primesama do savršenstva isfiltrirane tuge. Jedan od njih mi se požali kako ga rastuži komentar starijeg tinejdžera, pre neki dan u muzeju "da smaraju"!!! bez veze gledajući starudiju"!!!. Prelepa devojka poput nimfe iz mitologije, duge sjajsne kose i tužnih očiju kao u laneta, brzo dodade kako nije mogla uživati u lepoti tragova i sirovog oživljavanja prošlosti jer je gospođa, sa dvoje sitne dečice, barem stotinak puta naglas zavapila kako je hladno kao u grobu i nakon manje od pet minut konstatovala kako su "dosta videli, prehladiće se zbog ove stare gvožđurije"!!! Drugi, pak, dodade da je čuo komentar kako su dva mladića, gledajući šlemove iz XII veka konstatovali kako su mali i da ni jedan od njih ne bi bio u stanju da ih upotrebi, ali su sa divljenjem zaključili:"Čoveče, vidi, ladno piše vojni šlem! Kako mali, tebra, a šibali se ko lavovi..." i ostali su, za čudo, u tišini i sa divljenjem posmatrali i mač iz istog veka koji je nađen u istom vojnom logoru tog doba koji je, u proseku bio težak, zavidan broj kilograma. Bolje rečeno, nemoguća misija ovoj današnjoj mladeži koja nema snage da potegne po koji ceger da pomogne babama iz ulaza da ponesu potrepštine do lifta.
Barem jednom, ako ste imali sreće za to "samo jednom", stavio vas je život u poziciju da birate između opcije: Ostajem ponosno svoj ili prodajem se, nisam imao izbora. To je mučilo skup ovih mladih ljudi koji su me pozvali da im izigravam srednjovekovnog mudraca ili mecenu iz zlatnog, antičkog doba koji bi im sada bio potrebniji od po kojeg kubika vazduha (bez preterivanja). Bilo im je potrebno jedno i jedino a za ovakvu "sortu" ljudi tako dragoceno, obraza i života vredno: da ili ne!
Kao i uvek kazala sam istinu. Dok ne odgovorim kako su se poneli sa istinom i odgovorom, vas ću na kratko upitati: kada ste poslednji put plakali ali zaista plakali onim suzama punim esencije tuge nakon čitanja neke knjige ili gledanja nekog filma? Neka vam ne padne na pamet da pomislite na ono "Da, kako nisam, naravno!" na neki ljubić ili bozu sa kioska gde konjanik uzavrelih hormona ne stiže na vreme da upotrebi alatku na dami koja ga je, avaj, tako dugo čekala. Pitam za i o knjigama koje govore o moralnim junacima nekih davnih vremena? Pitam, zanima me, da li su vam krenule suze što ste shvatili da ste dozvolili da vas ova i ovakva vremena naprave suštom suprotnošću od lika kome ste se sa diviljenjem u mislima klanjali pri okretu svakve sledeće stranice... Sve ovo polu naričem i pitam u nadi da i dalje neko, iko, čita nešto vredno pomena. Vratimo se na tužni, polu sveli buket pun nade da se njihove želje pune tuge začine vanserijskom kreativnošću i suzama toliko teškim da lome tasove na kantaru negde ipak čuju... Čuju naravno. Savet koji su dobili je jedini mogući koji je ispravan ukoliko vas kroz život vodi nešto više od puke fiziološke potrebe raznih profila i iskonske želje da se dodvorite nekome kome ni rođena majka ne bi sa radošću pomenula ime da ne mora, a to je želja da ostaneš svoj! Ono što jesi, što si bio i bićeš. Ovde fali samo amin, ali upitanje u dogmatizam ovom prilikom kvarilo bi sklad u ovom haosu borbe dobre i loše kopije. Loše kopije ljudi, života i morala, umetnosti, vrednosti, animoziteta i afiniteta. Paket tuge preporučen i zapečaćen velikim pečatom poslat brzom poštom. Našla bogata budala, otvorila i u delirijumu raji podelila po principu šalji dalje širi što više. Flertujete ako ste ljubazni, ludi gotovo sto posto ukoliko osobu u gradskom prevozu zapitate da li je mesto do njega ili nje slobodno. Ako kojim slučajem komšiji pridržite vrata primetićete kako retki zahvale, ostali produže mimo ulaza savršeno lišeni stida što ste zbog njih (i oni to vide plus znaju) izigravali lakeja bez napojnice ne bi li se oni na tren osetili važnim ili varam se možda samo i jedino, kao i uvek, nevaspitani.
Savet sad i za sva vremena ne samo njima nego svima: budite ono što jeste, radite na sebi, ma čime se bavili ili ne bavili, edukujte se svakodnevno, hranite sebe informacijama koje će vas činiti ne samo kvalitetnijima u retorici ili komunikaciji sa drugima, daće vam kvalitet i dobićete na značaju kada pogledate svoj odraz u ogledalu. Ima li ičega gorega nego kada uhvatite svoj odraz u nekom od gradskih izloga i nesvesni zbog čega što pre okrenete glavu od prizora koji vas je "ugledao". To se ono dete u vama stidi toga u šta ste odrasli. Ne dozvolite da vam loš dan ili periodi u životu namentu teoriju kako vam je život generalno i uopšteno loš. Idite u muzeje i u pozorišta (ne samo kad je ulaz slobodan ili ste slučajno u nekom od časopisa dobili ulaznicu, pa u slast dodali kako je džabe i sirće slatko) . Idite u muzej pogledajte izložbene eksponate, zastanite, razmislite i ne opirite se onome što ćete osetiti. Zabrideće vam obrazi, jurnuće krv kao luda. proradiće savest, probudiće stid! Shvatiće taj mali nadmeni čovek u vama koliko je onaj hrabri vitez čije koplje i šlem ostadoše podsetnik na njega, vitez koga odavno nema, shvatićete da je predak bio uvren da za potomke ostavlja za sobom sebi ravne. U odrazu staklenih vitrina sa eksponatima ocrtavaju se lica potomaka. Potomaka čije su glave premale za šlemove, ruke preslabe za mačeve, ali su zato jezici prebrzi za uvrede, misli daleko od mudrosti, a postupci još dalje od viteštva. Duša je bitna, kažu, srce ima svako... Trebalo bi da je i sa mozgom tako ali... ko da me ubedi i čime?
Dušica M. Ognjanović
