Čim se promoli Sunce, makar i ono zubato - kafići, bašte i restorani su puni. Iglu nemaš gde da baciš! Sa rukama u džepovima, poput lešinara koji jure oko svog plena, šetači vrebaju svoje potencijalno mesto za dangubljenje. I tako sve u krug. Posmatram . . . svi koji sede za stolovima puše. Maltene - svi! Pazite, to košta. Zatim . . . posmatram, ( znam, nije lepo ali radila sam to, onako, fenomenološki ) i . . . dođoh do zaključka: garderoba prosek. Kineske kopije poznatih brendova, iz aviona se vidi fake i original. Tašne na stolovima ili spuštene pored istih, takođe "made in China". Ništa ne ukazuje da su to turisti ( ne kažem, ima i njih ) , bogataši koji su sišli sa kruzera da uživaju u Beogradskom espressu. Mislite Rusi, Ukrajinci, stranci - varate se! Naš narod! Takozvana "sirotinja". Čisti Srpski jezik . Ovi što kukaju kako nemaju. Kako su gladni. Primetih i ovo i van kafića - svako ima touchscreen telefon. I to košta. Isto kao i duvan. Dakle, svaki građanin, čak i dečica naša mila, anđeli naši ljubljeni, imaju mobilne.
Mediji uredno prenose, (zavisni ili nezavisni ), isti podatak : svi aranžmani za letovanja ili zimovanja, zavisno od sezone, su rasprodati. Traži se i mesto više. Pride, i za praznike, ( a praznujemo kao da smo indusi ), takođe, svaki aranžman rasprodat. Do zadnjeg! Autoputevima i nebom, u odlaznom pravcu pogotovo, ne može muva sa osom da se mimoiđe. Oprostite, pitala bih nešto : ko je ovde lud?!
" Gladni narode", odakle vama lova za: cigare, kafiće, švalere i švalerke, benzin i pare za karte i ove aranžmane za koje prethodno napisah? Gratis pitanje: kako vas nije sramota jer, mora biti da neko laže! Prodavci na kioscima, konobari što se polomiše da vas usluže ili lažu svi turistički agenti, od reda, kada kažu da su im svi aranžmani, unapred, rasprodati!
Mi se predstavljamo kao veliki jebači. Onako, na globalnom nivou! Jebemo sve: pticu u letu, pčelu na cvetu a najviše, volimo da jebemo u zdrav mozak! To nam je nacionalni specijalitet!
" Nemam ", " odakle mi!!?" ali - mogu!
Vidite, mi smo društvo koje smrdi na trulež, ima tome, više decenija. Sećam se, još dok sam ja bila osnovac, pismeni zadatak beše: " Životinja o kojoj razmišljam." U razredu od 35 đaka, 34 je pisalo o mačetu i kučetu. Samo jedan je bio o dinosaurusu i taj jedan đak, potrefio je direktnu kartu u jednom pravcu kod psihologa. To bejah ja. Sijaset pitanja: otkuda i zašto baš dinosaurus? Gde sam i kako čula za njega? Zašto se "izdvajam" od većine drugara i šta ja to pokušavam da uradim? Rekoh tiho, uplašeno, dečije : "Ništa." Smatrala sam da je iskrenost na prvom mestu a biti svoj - podrazumevajuća činjenica. Nisam plakala ali se sećam da mi je drhtala brada dok sam, onako "kriva" i konspirativna, tiho objasnila da sam u enciklopediji, (koju sam dobila na poklon), čitala o njima i da mi je bilo žao što su nestali.
I njoj, onako čvrsto komunistički orjentisanoj, bi nekim čudom žao i isprati me rečima:" Ajde, idi ali ne pravi se više pametna!" A ja se u toj kožnoj fotelji, naspram nje onako brkate i grube, osetih nesrećno i pretužno. Taj jedan, taj prvi i sebi obećah, poslednji put.
Koliko godina kasnije, svedoci smo šta se desilo. Sve se raspalo jer su temelji bili truli kao morske daske. Vojni rok, za kojim kukam na dnevnom nivou, takođe je skrajnut. Prvo su, zamena za vojni rok bili : vojnici - poštari, babice i pralje a onda se to, po logici, pretvorilo u gomilu vucibatina, iz generacije u generaciju, koji kao zombiji, hodaju po ulicama . . . i kafićima. I baštama . . . i klubovima, i splavovima, i diskotekama, i pivnicama, i kladionicama . . .
Momci, muškarci u punoj snazi i danas ginu ali ne sa čašću i smislom već praveći crazy snimke za društvene mreže.
Dana nema da mi ljudina Živojin Mišić ne padne na pamet. Tako bih volela da ustane samo na tren, da nas sve postroji, gromko uzvikne: "MIRNOO!" A onda kaže:" Jebem li vam sve po spisku, bagro jedna, za šta sam ja onakvu čeljad i sokolove u smrt odveo i zbog koga? Sram vas bilo, bagro nedostojna i jedne molitve i suze! Odo ja kod mojih sokolova, da vas ne gledam, ološi nezahvalni! VOLJNOOO!"
I samo tišina . . .
Da nastane takva tišina da barem neko od nas razmisli : jesmo li mi vredni života koji živimo kada su nam kriterijumi postali toliko niski da u visini grma divlje jagode čuči visina našeg morala.
I sve ovo, narode moj, do narednog espressa . . .
Dušica M. Ognjanović
