Kažu papir trpi sve, savest ništa. Napisati mogu sve, od prvog do poslednjeg slova, redove koji će, na neki način, opisati ono što duša više ne može da drži. Ne tako ni toliko, da ima miran ili bilo kakav san. Davno je rečeno da nema goreg mučitelja od savesti ni veće kazne od smrti, s tim što tvrdim, nastaviti život nekad je najveća kazna . . .
Planirali smo to skoro godinu. Sve do u detalj. Šta, kad, kako, u koliko, sa kim, kuda, dokle, šta poneti. Kažem . . . do u detalj. Da smo šumskim nimfama slali narudžbenu kartu sa skicama nestvarnih šumskih proplanaka i čestara, mirisnih polja i cvetnih livada, da ste ih videli kao i mi, pomislili bi kako ih je Pan lično čekirao . Nema smrti ljudi bez suđenog dana . . .
Trebalo nas je biti četvoro. Knjiga koju je pisala naša sudbina, svela se na dva slova: Orli i mene. Dve ostale , pozvane i dobro znane drugarice, one ludače iz daleke srednje, behu sprečene. Orli i ja rešene da nam niko i ništa ne pokvari taj povratak u one bezbrižne dane kada je bilo sasvim uredu biti čupav i podrignuti naglas sa osmehom od uveta do uveta još uvek zelen i tako nevešt za glumatanja koja kroz život neminovno dolaze. Vredelo je da pokušamo . . .
Na zadnjem sedištu automobila kojim smo jezdile kroz šumarke i stazice, stajale su neke slike i gomila najlona poprskanog bojama koje su, ko zna od kad, odavno skorele i suve. Orli ih prodaje i radi na njima dugi niz godina. Rasejana Orli o njima i potencijalnim kupcima, nije zatvarala usta skoro ceo put. Neka je. Neka brblja, pomislih. Nemam ni sada način da opišem koliko je volim. Tu šašavu, vitku i dobru ženu koju znam od školskih dana. Uvek je imala neko cveće u kosi. Tog dana, stavila je dva lista umesto šnala i, sećam se, smejale smo se kao lude. Ni lišću, ni kosi, već onom divnom, nezamenjivom osećaju slobode koji smo poslednji put osetile, ni same ne pamtimo kada. . .
Orli je zračila tolikom srećom i bezmalo, "davila" pričom o nekim slikama ali beše tu i malo brige oko mogućeg zaduživanja oko ateljea koji joj odavno, tako lep i ušuškan, kako reče, nije davao mira.
Okružene prirodom, kamp-opremom i nestvarnim mirom, odlučismo da sve vezano za brige, posao i materijalno, ostavimo za povratak . . .
Otvorismo i prve konzerve hrane, te flašu vina za koju saznah da je čuvana baš za ovakav neki trenutak. Za ovu našu piknik priliku kada ćemo se uz smeh i čistu sreću, evociranjem uspomena, vratiti u najsrećnije dane, do kasno u noć ćaskajući o svemu čekajući da zora svane i donese još jedan nestvarni dan . . .
Zora je mirisala mirisom koji samo priroda može da iskombinuje: prekrasni čist vazduh, borova smola koju je širio prijatni vetrić i špalir cvetova nestvarnih boja. U blizini gde smo kampovale, bio je potočić koji je glogotao praveći nestvarnu harmoniju sa cvrkutom ptica.
Biti u tom raju bez mobilnih telefona nema cenu, još više od toga, ni spoznaja da ćemo uživati još dva dana potpunog mira i nirvane. Oko neko doba, izvadismo dve konzerve soka. Sećam se Orli kako odjednom žuri put auta i zagnjurena nešto čeprka po gepeku, tvrdeći da u mini frižiderčiću koji je ponela, ima još hladnijeg nektara koji nas čeka.
Više nego očigledno beše da je rasejana Orli ostavila sokove , sigurna sam, na samom ulazu svog stana i koliko je znam, izletela u žurbi zaboravivši kako na sve ostalo pre toga, tako i na sokove. Otvorih vrata od kola, i pustih muziku gde zaigrasmo nas dve oslobođene svih briga, uz neku veselu, staru melodiju neki naš ples po borovim iglicama i mekoj, šumskoj zemlji . . .
Umorne od plesa i glupiranja, poželesmo ručak. Izvadila sam karirani stoljnjak , plavo bele boje i setih se, kao da je bilo pre minut, kada je Orli, u marketu u kom je kupljen, začuđenoj kasirki naglasila, kako je to čarobni stoljnjak za isti takav piknik. Nasmejala sam se i kraičkom oka, primetih da je Orli pošla pevušeći put potoka da ohladi dve limenke naših sokova.
Učinilo mi se da sam čula kako je opsovala ali to je tako bilo svojstveno njoj, da na to nisam posebno obraćala pažnju. Pomislih, kako je ovog puta, neka ptica u letu, pozajmila neku od njenih šnala od cveća i lišća i ne zabrinuh se mnogo.
Kako se primicala, primetila sam da hramlje. Pitala sam, da li je sve u redu Orli, sećam se reče mi "da joj je malo "pobegao" limeni zatvarač konzerve ali je sve u redu, sve je u redu, isprala sam ovo vodom ". . .
Na donjem delu butine, bila je duboka posekotina. Pogledale smo obe, potražile po rancu sredstvo za dezinfekciju i konstatovale kako će, sve biti dobro jer reagovale smo na vreme a i Bože moj, ne deluje strašno. " Ne brini Mia, kazem ti, isprala sam vodom."
Dan danas, pamtim tu neku neopisivu tugu koju sam joj primetila u očima dok je trapavim potezima, tražila papirnatu maramicu iz ranca.
Tokom ručka, čvrsto smo rešile da tokom povratka, obe moramo obići taj potencijalni atelje jer, kako reče, možda i nije toliko sladak koliko joj se do sada činio.
Kasno predveče, požali mi se da joj ručak nije baš nešto prijao. Ništa neobično pomislih, jer na prstima jedne ruke, mogu izbrojati one koji bi se oduševili pasuljem iz konzerve kuvanom na plinskom grejaču. Kroz priču, naše lude šale i smeh, uhvati nas san . . .
Probudilo me tiho ječanje. Prišla sam Orli i shvatila da je povraćala dok sam spavala. Začudilo me što sam skoro nesvaren sadržaj našeg ručka, zatekla tik pored njenog uzglavlja. Da se razumemo, osoba poput Orli ne bi bila od onih koje bi mrzelo da se pokrenu, ustanu i na propisnu udaljenost od mesta kampovanja, obavi bilo koju od svojih fizioloških potreba.
Uzela sam je za ruku i instiktivno pipnula čelo. Gorela je!
" Mia , meni je muka ". - tiho je prozborila bledim i suvim usnama.
Bilo je jasno da nešto nije kako treba!
" Vidi mi ovo Mia . . . "
Podigla je lgani prekrivač i pokazala mi ranu na nozi: crvena, otekla brazda, zjapila je razdvojena, upaljena sa tragovima žute , guste tečnosti, jasno dajući do znanja da iz ove divljine hitno morama nazad!
" Orli, slušaj me! Ovu šumsku avanturicu nastavljamo drugi put, sad hitno moramo nazad u grad, jesi li me razumela?"
" Mia . . . "
" Kaži Orli!?"
" Rezervoar je prazan."
" Koji rezervoar, na šta misliš!?"
" Od . . . auta, šašavice . . . "
Prvi put, učinilo mi se da čujem samo jednu pticu, kreštavu, zloslutnog glasa.
" Kako misliš prazan Orli, priberi se, molim te!"
" Htela sam . . . htela sam da nas traže . . . "
Pokušala je da se nasmeje, napravi njenu čuvenu, šaljivu grimasu ali više nije imala snage
Ponovo je povratila a noć je uz svu tamu i strah, polako dolazila po svoje . . .
Nisam mogla da verujem. Sanjam i želim da se probudim. Želim da sam u svom stanu, lišena ove agonije, želim da mi neko javi kako je Orli u svom ateljeu, dobro, nasmejana i zdrava, da nije napravila ovu ludost, i da mi na rukama ne umire od sepse.
Više nije mogla da primi ni kap vode. Povratila je neku tečnost u mlazu i gorela je.
" Oprala sam . . . vodom iz potoka sam oprala . . . oprala sam ako ptica jede hoće li tata videtii zvezdu?"
Sećam se da sam zavrištala i plakala kao ludak bez grama svesti i osećaja da me bilo ko i igde čuje. Samo urlik poput životinje.
Tresla mi se na rukama kao prut. Počela je tiho da govori nekim jezikom koji nisam razumela. Nekim jezikom koji je razumeo samo delirijum, sepsa, smrt i niko više. Mazila sam joj kosu mokru od znoja i do krvi u dlan stezala već sasušen cvet iz njene kose. Odjednom, lagano i nestvarno graciozno, poput flamenko plesačice, pravila je neke pokrete rukama. Odsečnim, otmenim pokretima, izvodila je ples smrti. Rastavljala se sa životom gledajući negde izgubljeno u daljinu ne prestajući da izgovara te čudne reči do samog kraja. Grlila sam je, jako, jako, ljuljala poput krhke lutke i vrištala iz sveg glasa . . .
Jato ptica od mog krika, u strahu napusti svoje gnezdo i Orlina duša njeno telo.
Smrdele smo. Obe. Jako. Po nama, bilo je sve ono što je Orli izbacila iz sebe. Njena gnojava, mrtva, gnjila noga, crvljala se. Tako će biti i sa ostatkom moje nekada divne i vrcave Orli koja je želju za pažnjom, platila glavom.
Evo. Papir trpi sve. Napisala sam vam. Pišem vam i to da su nas našli dan kasnije. Pišem i to da, dan danas, teram neke nevidljive mrave sa njenog tela, neke crve koji joj gamižu po nekada predivnoj kosi, teram ih kroz snove. Svaku noć. Na piknik koji još uvek traje, budim se mokra, nakvašena kapima prljavog, ukletog potoka puna nade da će crvi iz gnjile vode, pojesti i ovu savest, komad po komad. . .
I dalje vidim Orli kako u kosu stavlja neki, veliki crveni cvet , rukama pravi one čudne pokrete i shvatam kako i dalje priča na onom nepoznatom jeziku između jave i sna a ja je , uz svu želju, i dalje ništa ne razumem.
Ne čitajte više ovo. Vidite i sami da ima stvari koje su toliko teške, teške kao moji snovi, Orline suze i sve to, osećam, ni papir više ne može da podnese . . .
Dušica M. Ognjanović
