Trebalo je da to bude uobičajeni školski dan : graja, frka,
trka... Razmena tinejdž tračeva, po kojeg pogleda, komentari sa aplikacija i
slične 'korisne“ aktivnosti današnje
omladine. I sve bi bilo u redu,(koliko je to u današnje vreme moguće) u formuli
: klinci + pubertet + luda vremena da
se nije proširila priča koje je mnoge, one koji su još iole pri sebi , ostavila
bez teksta....
Sporečkali se klinci oko banalnih stvari, sve same sitnice da
bi u jednom trenutku sve preraslo u
grčko-rimski stil a za koji tren kasnije jedan od „boraca“ se dokopao i stolice. Jakim udarcem u
glavu, verovali ili ne, oborio je svog malog „protivnika“ na pod i na licu mesta
jednim potezom poslao ga u carstvo šarenih zvezdica i snova.
Deca su počela da dozivaju učiteljicu, vape u pomoć kada su
videli da je đavo odavno odneo šalu. Rumenih obraza, sa sada već rasutim repićem
od sprinta duž školskog hodnika, stiže učiteljica i sa tonom punim neverice zavapi: „ Dete moje, pa šta uradi svome drugu, shataš li koliko si ga povredio?! „
Na opšte zaprepašćenje ostalog nastavnog osoblja, u među
vremenu pristiglog, mali rvač koji je potegao stolicu hladno odgovara: „ Pa
šta, nije mu ništa... svaki čovek ima sedam života, video sam u igrici.“
Ostavši bez teksta svi odrasli (a tamo prisutni ) znali su da
će to biti težak i mukotrpan put kako objasniti da je fikcija jedno, a stvarnost
nešto sasvim drugo.
Da napomonem, ono što je najvažnije, “ gubitnik „ u susretu sa
stolicom je više nego dobro, jurca po školskom dvorištu sa povećom čvorugom , zna
da nema sedam života i kloni se sparing partnera od prošlog puta.
A šta da rade roditelji koji su brinući materijalne brige
sasvim slučajno ili, ne želim da verujem namerno, ispustili svoje male mačiće da
u ova surova vremena shvataju na najteže načine da nemaju ne devet, ne sedam
nego samo ovaj jedan život u kome im je samo trebalo pružiti ljubav i čistu
svest o odrastanju. U tom slučaju, stolica iz pomenute priče služila bi im samo
kao mesto za predah da podele sendvič kao što se radilo u dobra stara
veremena... Dva drugara, ništa lakše...... a danas tako težak zadatak . . .
Dušica M. Ognjanović
