Vitez od Ružice

Toliko sam bila zaljubljena u njega da sam bila spremna sve da ostavim i na sve da stavim tačku, bez mogućnosti na bilo kakav zarez. Tolike godine smo bili zajedno a opet, sve se desilo kako narod kaže, “ kao grom iz vedra neba”. Neko kaže hemija, neko sudbina, ja svojim životom potpisujem: beše to iskušenje!

U braku sam dugi niz godina. No, kako već nagoveštavam, pojavi se drugi muškarac u mom životu. Svaki put kada bih čula “zabranjeno voće je slatko”, bilo mi je mizerno, prezirala sam takve ljude. Upravo to se dogodi meni , kada mi ni na pamet nije padalo ni “p” od preljube a kamoli šta slično. Počelo je malo po malo, korak po korak i krenulo ka tome da napustim supruga, porodicu i posle toliko vremena i godina koje su iza nas, ostavim sve u nekoj prošlosti poput sna i započnem novi život sa osobom koju sam upoznala. Behu to dani kada je Sunce sijalo lepše nego obićno, kiša imala neke , do tada nečuvene, divne note a svaka boja, zvuk, pesma i život, dobiše neko novo i mnogo veće značenje. Sve je bilo svetlucavo, puno balončića od nevidljive sapunice a u grudima se činilo da fali još jedno srce da sva ta ljubav koja se javila ni otkud , ima gde da stane! Pitala sam se, kako do sada nisam umela ili znala ovoliko i ovako da volim, da li je moguće da je moj suprug baš toliko pogrešan izbor, moj “ raspar” i da zapravo godinama silim sebe na nešto ili nekoga ko nije nikada ni bio moja srodna duša. Dešava se ovo, ne samo meni , već i drugima. Tamo nekim drugima koje sam toliko osuđivala a sada sam i ja jedna od njih. Tajni sastanci, sakriveni pozivi, razgovori i poruke koje sam krila iza tuđih ženskih imena. Nakon određenog vremena, oboje dođosmo do zaključka da više ne možemo jedno bez drugog. Počinjemo novi život, zajedno, protiv svega i svih , ako treba i Meseca, Sunca i svih zvezda, ali ćemo biti zajedno ili naši životi, u suprotnom, neće imati izlaza i smisla.

Tih dana, suprug je (i sama sam osetila) , otvoreno pokazivao promenu u svom ponašanju: na njemu sam videla tugu, neku duboku i skrivenu tugu i ruku na srce, osetila još više ljubavi nego ranije, što me je dodatno izluđivalo. Svaki njegov gest čiste dobrote i ljubavi bio mi je mrzak jer moje srce, razum i sve ostalo, pripadale su sada drugom čoveku.

Odlučila sam da kažem suprugu šta se dešava jer ovako više nisam mogla dalje! Otvoreno, drskim tonom, hladna prema njemu već duži period, saopštih da želim da razgovaramo. Ne u našem domu, daleko van tih zidova, negde u gradu na kafi, piću, soku. Poput odabira susreta sa neznancem. Pristao je bez reči, predložio da sama odaberem mesto i vreme uz samo jednu molbu: da prethodno svratimo put crkve Ružice na Kalemegdanu. U tim danima, zaboravila sam na Boga. Na dušu, zakon Božiji i kaznu. Bila sam na onom čuvenom “sedmom nebu” i zaboravila sam na sve i svakoga. Na sve i svakoga osim na tog nekog novog muškarca , viteza na belom konju koji se pojavio ni otkuda da ostatak mog života i duše, ukrasi ljubavlju i lepotom kakvu do tada nisam spoznala.

U kolima nismo prozborili više od par rečenica. Svaki pokušaj mog supruga da zapodene razgovor, zavšavao se mojim coktanjem, prevrtanjem očima i neprestanim gledanjem u ekran mobilnog u željnom iščekivanju još jedne , poput sirupa slatke, poruke onoga zbog koga sam se spremala sve staviti na kocku.

Pred crkvom beše prilična gužva. Ogoliću dušu do kraja i reći da mi je bio draže da odsedim u kolima nego da ulazim unutra. Suprug je, uz blagi osmeh , napomenuo da će ući da kupi sveće, da sednem ispred ukoliko želim i da ga sačekam, brzo će proći gužva te možemo ući da se pomolimo na miru. Tako i bi. Sedela sam u porti, ni jednog trena ne želeći da uđem u Crkvu, opsednuto gledajući u mobilni i čekajući poruke svog dragog. Počeše stizati, “rafalno”, jedna za drugom . . .  sve ono o čemu smo pričali svakodnevno, podsećanje na naše snove, susrete, planove . . .

Prenu me dodir supruga koji pokaza da je vreme da uđemo u Crkvu. Na mobilnom isključujem zvuk i nadam se da će “ovo” unutra trajati što kraće da nastavim šta sam naumila i ovom sirotanu kraj sebe, prekratim muke. Sveštenik pokaza da priđemo jednoj od Svetinja i reče da je suprug zamolio da nam se očita molitva. Zatim zamoli da sagnemo glave i molitva poče . . .

U početku, misli su lutale tamo gde im nije mesto. Odjednom, prvi put posle ne znam ni sama koliko vremena, stid! Kao grom iz vedra neba! Počeh da slušam reči molitve i osetih da me hvata jeza, neka groznica, opisala bih sve kao drhtavicu a onda prolom moje duše iznenada pred Bogom! Plakala sam i jecala kao kiša! Vreme je prestalo da postoji, nisam bila svesna okruženja. Suze koje su lile u potocima i stid koji nema opis. U jednom trenutku, osetila sam zagrljaj supruga i kroz suze videla blagi osmeh sveštenika. Pognute glave , prišla sam , slomljena od plača da celivam centralnu ikonu. Prekrstila sam se dva puta i treći put mi ruka ostade u vazduhu jer sam uhvaćena za nadlanicu leve ruke tako snažno da sam maltene blago odignuta od poda. Okrenula sam se da kažem da imaju obzira i da dozvole da se prekrstim treći put, i naravno, ustupiću mesto i drugima. Iza mene nije bilo nikoga! Crkva je , zaklinjem se svojom dušom, bila ispunjena prisustvom tri osobe: sveštenik, moj suprug i ja! Ono na šta sam odavno zaboravila,  bilo je prisustvo Sile Božije! Pala sam na kolena i mahnito, počela da izgovaram molitvu koja mi je prva pala na pamet! Suze su stale, sada je na scenu stupio neopisivi strah! Gospode šta sam uradila!!? Nisu me dirali. Ni pokušali, dok sama nisam ustala. Prišla sam svešteniku i glasno izgovorila: “ Oče grešna sam do Boga!”,  okrenula ka suprugu i zaplakala uz jecaj: “ Oprosti mi , ako Boga znaš!!”

Jedva sam izašla iz crkve oslonjena na ruku o koju sam bila godinama. Supruga. U porti crkve, toga dana, priznadoh kroz suze suprugu sve! “ Znao sam odavno, od prvog dana ali verovao sam Bogu i molio se da će ti otvoriti oči na vreme”. Zagrlili smo se tako jako uz sreću koju vam ne mogu opisati! Osetila sam i udahnula miris tamjana koji se širio po porti  i tako poznati miris divnog čoveka poslatog od Boga koji je imao volje, snage i strpljenja uzeti moj naramak grehova na svoja pleća, po ko zna koji put.

Tek tada, nakon molitve i nenadanih, neopisivih suza, sprao se sav katran sa moje grešne duše. Uz prisustvo supruga ,onome kome je trebalo, napisala sam samo jedno i poslednje : “ Od ovog trenutka,  za mene si prošlost! Sve među nama bio je greh! Gadim se sebe, svojih postupaka. Prezirem sebe a tebe upozoravam: preljuba je zlo i đavolja rabota! Zbogom, i bukvalno, svako dobro i što dalje od mene!”  Nakon toga , kupili smo, zajedno, karticu sa novim brojem i otišli pravo na picu. Onako umrljane šminke, sa maskarom koja je vodila svoj život daleko ispod mojih donjih kapaka, njemu sam bila najlepša. Tako je rekao, tako me i gledao. Moj suprug. Moj vitez sa Kalemegdana i Crkve Ružice.

“ Dušice, kad sam ti sve kao pred Bogom ispričala, napiši ti ipak i moje ime. Piši slobodno Vera.”

“ Jeste li sigurni?”

“ Piši! Neka zna narod da se kajem svim srcem i svom dušom svojom! Bas kako molitva kaže! Dopiši i ovo:  moli vas Vera, dobro razmislite pre nego što uđete u đavolje kolo jer preljuba, ma koje vrste, veze nema ni sa ljubavlju ni sa Bogom!  Poslušajte me i kako Gospod mene uhvati za ruku na ivici onog ambisa, neka tako i sa vama bude u svakoj nevolji i iskušenju!”

“ Amin Vera!”

Dušica M. Ognjanović