Dadilja

Koliko ima istine u ovome što pišem, iskreno ne znam. Ne znaju ni oni koji ovo čitaju ali se zato, životom, zdravljem i srećom, da je ovo istina, kunu oni koji su pričali sve što ću pokušati da prenesem u ove redove.

Na ogradi kovanoj od gvožđa, osvanu oglas da se traži dadilja. To su bile godine kad gladnih usta i praznih stomaka beše svuda a posla, hrane i novca, ni za lek. Samo odabrani i malobrojni mogli su se pohvaliti toplom kupkom, čistom i valjanom odećom i istim takvim, redovnim obrokom.

Razgovor nije dugo trajao. Nije bilo potrebe. Mlada Ana, plavih uvojaka, rumenih obraza i očiju plavih kao nebo, odmah je dobila posao. Uz njega krov nad glavom u skromnom sobičku blizu kuhinje.

Pre nego stupi na dužnost, Ana je morala proći obuku za guvernante. Pravila lepog ponašanja, pevanje umilnim glasom, pesmica raznih melodija, sviranje na flauti, povijanje deteta, veštine učenja pravilnog hoda i na posletku - ispit o svemu tome pred ponosnim roditeljima koje još ne beše dobro upoznala.

Kada se obuka privela kraju, nije bilo sumjje: devojka plavih očiju i divne loknaste kose, sve traženo položila je bez zamerke. Došlo je vreme da se upozna sa malenim bićem kojem će, do zakazanog roka, biti više od roditelja.

Bogata, svilom ukrašena kolica, stajala su u vrtu blizu ljuljaške sa belim baldahinom gde je očekivala susret sa bračnim parom koji joj podari uhlebljenje u teškim godinama.

Iza sebe, iznenada, začula je ženski glas. Zvonak i mio, sa pozivom da se pridruži čajanci.

Po malo zaslepljena sunčanim danom, Ana je pokušavala da privkne oči na polumrak trpezarije koju je prošla kako bi zauzela mesto gde beše pozvana na šolju toplog, mirisnog napitka.

Razgovor sa mladom majkom bio je opuštajući i prijatan. O svemu su se brzo dogovorile: kada, šta, kako, koliko i dokle će malena naslednica uživati u Aninim uslugama, vaspitavanju i pažnji.

Činilo se da mlada guvernanta sanja svoje najsrećnije dane. Već posle samog razgovora, uhvati sebe kako, kroz njene misli, poput munje, proleću ideje o nekoj lepšoj budućnosti, udaji pa možda i nekoj maloj ušteđevini i kućerku o kome svaka devojka sanja.

Nakon dva dana, došlo je vreme da se konačno upozna sa malenom koju če ćuvati. Kolica su već čekala u salonu u kome su se čuli umilni tonovi neke arije koja joj ne beše poznata. Gramofon je, čini se, ponovo okrenuo još jedan krug istih nota. Osvrnuvši se oko sebe, Ana je shvatila da je sama sa bebom u prostranoj, bogato ukrašenoj prostorji.

"Ana"! - ponovo začu iza sebe onaj umilni ženski glas.

"Gospođo . . . " - sa malim naklonom otpozdravi Ana.

"Popijmo ponovo čaj, pa da se upoznate sa mojom ćerkom."

Rado je prihvatila pomislivši nekako da sa tom divnom, bogatom damom, jednoga dana, može postati i prijateljica.

"Hvala vam gospođo, činite me veoma srećnom."

"Nemojte zahvaljivati . . . vi ste meni pričinili radost svojim dolaskom".

Zidni sat, otkucao je podne. Ana je najednom ostavila šolju čaja i polako krenula ka kolicima. Vreme je da se, u prisustvu majke, upozna sa detetom.

Jaka vrtoglavica i nameštaj koji se nekako čudno okreće u krug. Najpre polako a onda sve brže! Zaleđeno lice gospođe Gven, činilo se nekako hladno i skamenjeno.

"Molim vas, oprostite . . . ne znam šta mi je. Nikada nisam bolovala, zdrava sam, ne znam šta mi je."

Lice gospođe Gven i dalje je bilo hladno kao kameni stub.

Ana, trudeći se da održi ravnotežu, nehotice je povukla prekrivač sa kolica. U njima je bio mali skelet! Skelet bebe pokrivene rozim ćebencetom!

"Sutra je sahrana moje malene Džun draga Ana. Treba joj dadilja. Njena je nekako uspela da pobegne, ali ti Ana nećeš. Zar ne? Mojoj malenoj treba društvo u kripti. Zauvek. Da li me čuješ? Ana . . .  "

Vila i celo imanje porodice Grensi, i dalje je na svom mestu. Ni preniska cena nekretnine, ni vešti agenti, ni odlična pozicija, ni blizina prelepog jezera i još divnijeg šumarka . . .  ništa od toga nije imalo prednost u odnosu na priču, istinu ili pak legendu koja živi i dan danas. O imanju Grensi gde duh žive zazidane guvernante Ane, ni dan danas ne nalazi mira.

Opet kažem, koliko ima istine u ovome što pišem, ne znam. Ne znaju ni oni koji ovo čitaju ali se zato, životom, zdravljem i srećom, da je ovo istina, kunu oni koji su pričali sve što sam vam prenela u ove redove . . .

Dušica M. Ognjanović

Spartanac

 Kad se setim koliko je ljudi bilo tu noć. Svi ko jedan! Kiša je lila ko iz kabla, nestalo struje svuda, fenjerima ljudi osvetljavali put. Gledala sve kroz prozor, kolko sam razaznala od kapi krupnih ko zrna kukuruza. Nebo se otvorilo. Gledam ih kako rade u onoj tmini, i pitam se, odakle nađoše one fenjere. Čula sam kako neko viče "burma, burma ! ! ", valjda mu je spala dok su naslagali džakove. Poplave su bile širom zemlje, nije samo Beograd poplavio. Obrenovac, Šabac, Mačva čitava, ne ponovilo se! 

Sećam se, te večeri kolko mi je za oko zapao jedan mladić, Bože dragi, dan danas slika mi ne izlazi iz glave. Nije bilo struje pa sam po vaz dan gledala kroz prozor čekajuci da se crno - sivi oblaci, preobrate u one toliko željene, paperjasto plave. Uzalud . . . 

U redu sa vrećama punim peska , taj momak je, poput mašine, skoro serijskim, fabričkim pokretima, dodavao momcima jednu, drudu, sledeću i sve tako dok veštački nasip od vreća ne beše ravan ko lenjir!

Sećam se i da sam iznosila od sokova šta sam imala, ono vrele vode što se zadržalo u bojleru, iskoristih za čaj. Filter kesice, ananas je bio. Aroma slasti u noćima očaja.

Želja mi je bila da prvu toplu šolju napitka dam mršavku koji je radio ko mrav! Što bi stari rekli , za dvojicu! Deleći šta sam imala, namerno sam ostavila na stranu šolju za neznanca i pitala ostale momke kud se dede" mrša"?

Odmah su znali ko je i sa setom ali i nekom vrstom ponosa, uputili me da krenem malo napred, sad pomaže drugoj strani, tek su počinjali sa nasipom.

Pomislih, kako će onaj prut da izdrži toliki napor, Bog dragi zna! 

Nastavila sam napred, kako su me momci uputili sa jedinom preostalom šoljicom sada već hladnog napitka. Nisam odustajala od potrage. Prepoznah ga po  žutoj jakni i krenuh u tom pravcu. Pred mene stade mladić koji se okliznu o blato i opsova. Al ne beše besa u njegovom glasu.

" Momak !" - zastala sam i ja.

" Kaži sestro ?"

" Onaj mrša u žutoj jakni, radi za dvojicu!" - ote mi se.

" Aaaa, Spartanac! "

" Što Spartanac ?"

" To je Aleksa, komšija, dva bloka odavde. Kul lik. Gotiva !"

" Boga mi , on onolicni,  u zube da vas nosi! Radi ko mrav!"

" Takav je on , žilav je, Sparta sestro, Sparta!"

" A što to Sparta, šta je fora ? "

" Ima rak. On je iz bolnice izašao pre, ja mislim,  par dana. Usto sa hema iz kreveta ladno da pomogne. Nije mogo niko da ga zuastavi , ni ćale, keva , šveca. Niko! Kaže ovo je moj grad, kakve sam ja dane tu doživeo i  došo da pomogne. De da ga odbiješ kad je i ovako gotov. Do kraja meseca kažu, i to je to. "

Ostala sam ukopana u mestu ko slankamen!

" Pa je li moguće ljudi da ga ne štedite ni malo , što mu dajete te vreće da nosi tolike, odakle mu snaga!?"

" Spartanac je to sestro! Naš spartanac! Velki je to borac!"

Tišina. Odjednom, u daljini čujem kako je neko povikao: " Evo je burma!" Hvala Bogu, našli su važan komad nakita za koji se vredi i u ovakvim uslovima, boriti kao za pedalj na frontu.

" Momak! "

" Kaži sestro?"

" Učini mi nešto: otiđi tamo, daj mu ovu šolju čaja, da sam znala ponela bih mu barem čokoladicu , nešto . . . "

Dok sam izgovarala čokoladicu, bi mi toliko bedno jer da sam mogla, dala bih mu na poklon život ili neku drugu sudbinu.

" Idi daj mu ti, znači će mu više. I samo mu reci , Spartanac, da se okrepiš. Voli kad ga zovu tako a priznaj, lik je jak ko stena!"

Klimnuh i krenuh ka mršavku u žutoj jakni čiju sudbinu nisam ni naslućivala . . . 

" Dobro veče Spartanac!"

Okrenuo se odmah . . . 

Sivo ispijeno lice, razvuče se u osmeh za koji naslućujem da je nekada, pre bolesti , bi predivan.

" Dok sam te našla, ohladio ti se čaj. Uzmi, od srca je, da te malo okrepi." 

Prema meni je krenuo sitnim ali odlučnim koracima.

" Otkud znaš da me zovu Spartanac?"

" Ne znam, nego pomislih, samo Spartanci su ovako mogli, ko ti, na ovoliku silu , sami, hrabro, jedan za trojicu!"

Taj osmeh i malo rumeni u onom bledom licu, ne zaboravljam ni dan danas!

Kad se sve završilo, Grad je nagradio sve one koji su radili danonoćno da zaštite ovaj divni beli , voljeni grad od poplava. Svi su se dičili nagradom i rumeni u licu, poput postidelih dečaka, važni , odgovarali "kako nije trebalo."

Samo je Spartanac ostao bez ordena. Posthumno su ga dodelili njegovoj majci.

Salom je odzvanjalo:

" Nagrada se svečano dodeljuje . . . "

Namerno neću reći ime i prezime!

Nek ostane ono što je bio i što jeste, i u životu i u smrti - Spartanac!

Dušica M. Ognjanović