Spartanac

 Kad se setim koliko je ljudi bilo tu noć. Svi ko jedan! Kiša je lila ko iz kabla, nestalo struje svuda, fenjerima ljudi osvetljavali put. Gledala sve kroz prozor, kolko sam razaznala od kapi krupnih ko zrna kukuruza. Nebo se otvorilo. Gledam ih kako rade u onoj tmini, i pitam se, odakle nađoše one fenjere. Čula sam kako neko viče "burma, burma ! ! ", valjda mu je spala dok su naslagali džakove. Poplave su bile širom zemlje, nije samo Beograd poplavio. Obrenovac, Šabac, Mačva čitava, ne ponovilo se! 

Sećam se, te večeri kolko mi je za oko zapao jedan mladić, Bože dragi, dan danas slika mi ne izlazi iz glave. Nije bilo struje pa sam po vaz dan gledala kroz prozor čekajuci da se crno - sivi oblaci, preobrate u one toliko željene, paperjasto plave. Uzalud . . . 

U redu sa vrećama punim peska , taj momak je, poput mašine, skoro serijskim, fabričkim pokretima, dodavao momcima jednu, drudu, sledeću i sve tako dok veštački nasip od vreća ne beše ravan ko lenjir!

Sećam se i da sam iznosila od sokova šta sam imala, ono vrele vode što se zadržalo u bojleru, iskoristih za čaj. Filter kesice, ananas je bio. Aroma slasti u noćima očaja.

Želja mi je bila da prvu toplu šolju napitka dam mršavku koji je radio ko mrav! Što bi stari rekli , za dvojicu! Deleći šta sam imala, namerno sam ostavila na stranu šolju za neznanca i pitala ostale momke kud se dede" mrša"?

Odmah su znali ko je i sa setom ali i nekom vrstom ponosa, uputili me da krenem malo napred, sad pomaže drugoj strani, tek su počinjali sa nasipom.

Pomislih, kako će onaj prut da izdrži toliki napor, Bog dragi zna! 

Nastavila sam napred, kako su me momci uputili sa jedinom preostalom šoljicom sada već hladnog napitka. Nisam odustajala od potrage. Prepoznah ga po  žutoj jakni i krenuh u tom pravcu. Pred mene stade mladić koji se okliznu o blato i opsova. Al ne beše besa u njegovom glasu.

" Momak !" - zastala sam i ja.

" Kaži sestro ?"

" Onaj mrša u žutoj jakni, radi za dvojicu!" - ote mi se.

" Aaaa, Spartanac! "

" Što Spartanac ?"

" To je Aleksa, komšija, dva bloka odavde. Kul lik. Gotiva !"

" Boga mi , on onolicni,  u zube da vas nosi! Radi ko mrav!"

" Takav je on , žilav je, Sparta sestro, Sparta!"

" A što to Sparta, šta je fora ? "

" Ima rak. On je iz bolnice izašao pre, ja mislim,  par dana. Usto sa hema iz kreveta ladno da pomogne. Nije mogo niko da ga zuastavi , ni ćale, keva , šveca. Niko! Kaže ovo je moj grad, kakve sam ja dane tu doživeo i  došo da pomogne. De da ga odbiješ kad je i ovako gotov. Do kraja meseca kažu, i to je to. "

Ostala sam ukopana u mestu ko slankamen!

" Pa je li moguće ljudi da ga ne štedite ni malo , što mu dajete te vreće da nosi tolike, odakle mu snaga!?"

" Spartanac je to sestro! Naš spartanac! Velki je to borac!"

Tišina. Odjednom, u daljini čujem kako je neko povikao: " Evo je burma!" Hvala Bogu, našli su važan komad nakita za koji se vredi i u ovakvim uslovima, boriti kao za pedalj na frontu.

" Momak! "

" Kaži sestro?"

" Učini mi nešto: otiđi tamo, daj mu ovu šolju čaja, da sam znala ponela bih mu barem čokoladicu , nešto . . . "

Dok sam izgovarala čokoladicu, bi mi toliko bedno jer da sam mogla, dala bih mu na poklon život ili neku drugu sudbinu.

" Idi daj mu ti, znači će mu više. I samo mu reci , Spartanac, da se okrepiš. Voli kad ga zovu tako a priznaj, lik je jak ko stena!"

Klimnuh i krenuh ka mršavku u žutoj jakni čiju sudbinu nisam ni naslućivala . . . 

" Dobro veče Spartanac!"

Okrenuo se odmah . . . 

Sivo ispijeno lice, razvuče se u osmeh za koji naslućujem da je nekada, pre bolesti , bi predivan.

" Dok sam te našla, ohladio ti se čaj. Uzmi, od srca je, da te malo okrepi." 

Prema meni je krenuo sitnim ali odlučnim koracima.

" Otkud znaš da me zovu Spartanac?"

" Ne znam, nego pomislih, samo Spartanci su ovako mogli, ko ti, na ovoliku silu , sami, hrabro, jedan za trojicu!"

Taj osmeh i malo rumeni u onom bledom licu, ne zaboravljam ni dan danas!

Kad se sve završilo, Grad je nagradio sve one koji su radili danonoćno da zaštite ovaj divni beli , voljeni grad od poplava. Svi su se dičili nagradom i rumeni u licu, poput postidelih dečaka, važni , odgovarali "kako nije trebalo."

Samo je Spartanac ostao bez ordena. Posthumno su ga dodelili njegovoj majci.

Salom je odzvanjalo:

" Nagrada se svečano dodeljuje . . . "

Namerno neću reći ime i prezime!

Nek ostane ono što je bio i što jeste, i u životu i u smrti - Spartanac!

Dušica M. Ognjanović