Znala je da pojede punu kesu bombona. Mljacka na prazne desni, jedva razumem dok sladeći se, konstatuje kako su one od limuna najbolje. Nek zahrče da je ne slušam kako mljacka i nešto fantazira, onako beskorisna, naporna i teška u kraj velike sobe koja čini se, guta babu i njenu ljuljaljuću stolicu u jednom prostornom zalogaju. Uvek je bila pola-pola, pola tamo i pola ovde.Više tamo nego ovde, puna priča o utvarama, avetima, nesrećnicima, usudima. Gadila mi se oduvek. Mislio sam da sere svaki put kada priča o komšiji koji je davno upokojen, grebao zemljanim noktima po prozorima i klincima koji su posle naprasno umirali po kraju.
Bila mi je ogavna, dosadna, krezuba babetina koju nisam voleo ni jedan minut onog vremena koje smo proveli zajedno. Previše je ličila na mog oca sa kojim sam službeno komunicirao od svoje trinaeste godine, svestan činjenice da se uzajamno pitamo čemu svetu jedan od nas . . .
Umrla je jednog proleća kada sam se prvi put zaljubio u najlepšu devojku na svetu sa toliko pega na licu da se i danas pitam je li bila produkt čovečjeg semena i šargarepe. Baba je umrla u ogromnoj kućerini punoj skupocenog nameštaja i jeftinih emocija. Dovoljno dugo je mogla da frflja tek toliko da me opomene da ću shvatiti kako ništa od rečenog nije lagala i da ću je se sećati dok sam živ. Jebena limun-baba . . . tako sam je zvao i bio presrećan kada se konačno preselila na listu umrlih . . .
Nastavlja se život i nakon nje i ako je svojom, (za mene potpuno nevidljivom aurom), sve oko sebe ubeđivala u suprotno. Poput glinene garde stamenih vojnika kineskog cara, to je očekivala. Da verna svita, još za života, spusti svoja licemerna dupeta zajedno sa njom u raku. Kako da ne . . .
Često je pričala o nekoj legendi vezanoj za vodopade. Pitao sam jednom prilikom, reda radi, da precizira i kaže nešto više o tome. Kajem se i dan danas. Udavila me pričom koju ne bih pričao nikome. Ni vama , ni bilo kome. Vidite, mašta je korisna samo ako u njoj ima smernica koje, vremenom, jednoga dana, mogu iznedriti nešto lepo i produktivno. Kazivanja krezube babe su grozna, teška, sumorna . . . Supruga zna šta sad pišem. I dobacuje. Dobacuje da zanemarim animozitet prema limun-babi i napišem ono što je mlatila kao nauk ili upozorenje onima koji budu čitali. Zna da odbijam. Gleda me sad. Šetka se po stanu razbarušene plave kose, smeška se . . . Odškrinula je prozor, odavde vidim kako joj svež vazduh ježi kožu meku kao somot, belu kao mleko. Žene su zlo . . . znam to, mada, možda ih po nekad vredi i poslušati . . .
Zelenilo seže u nedogled. Naslonjeni jedan na drugi, čine se kao zalepljeni u dve Bogom dane stolice, dva kamena po sred proplanka. Iza njih, slapovi vodopada. Ledena voda prska u širokom luku. Ni mokro i klizavo pomenuto kamenje, ne sprečava turiste da sedaju, pentraju se i fotografišu slapove. A ne bi trebalo . . .
" Ovde vam je, evo tu - pokazivaše vođa puta - takozvano vilinsko kolo. Kako narodno predanje kaže, ovde se vile okupljaju noću, beru cveće, pevaju i igraju u svom čuvenom vilinskom kolu. Neki kažu da su viđali vile noću kraj vodopada kako svoja lepa, nestvarno bela lica, umivaju vodenom penom sa slapova. Takođe, opšte je poznato da se ne valja gaziti u vilinsko tako da" - " - dodade uz osmeh, " pazite gde stajete !" - pokaza rukom na orošenu travu i nastavi kazivanje hvaleći okolne lepote svaku podkrepljujući po nekom legendom.
Svadba je trebala biti za koji dan. Njeni pristali, otac dade ruku, imućne obe familije, biće derta tri zore. Dan pred venčanje, ode mladoženja da ispuni budoćoj nevesti posebnu joj želju: nabraće dovoljno detelina sa četiri lista da isplete venčić i za sreću stavi ga na okno devojačke sobe. Svetlucala se rosna trava, mirisalo bilje, poj ptica pratiše mladićevu pesmu dok je vodopad u sred krajolika, šumio neku svoju tajnu. Nabra momak šta je trebalo i vesela srca krenu put kuće. Okrete se da uzme još jedan mali buketić livadskog cveća i kako pokida cvetnu peteljku, rastavi se sa razumom!
Neki vodeni virovi, duge vlasi ženske kose boje klasja , svuda behu po njegovom licu. Gole, kao mleko bele grudi, koža meka poput svile, zvonki smeh odzvanja a sva priroda u jednoj slici , kida mu razum.
" Uzeo si moje, sada ću ja uzeti tvoje!" - čuo je dok se zvonki smeh , činilo se, orio do neba.
Oko neko doba, kad je Sunce uveliko zašlo, mladoženja dođe sebi i imaše šta da vidi: pred njim kleči, neka prilika. U početku, ne beše mu jasno , no, kada bolje pogleda, sitno, žensko biće, nestvarne lepote, krupnih očiju kakve do tada nije video, gledaše ga pravo u oči!
" Od toliko livada i cveća, kidaš ukrase za moje haljine?" - progovori prilika dok ovaj slušaše u čudi lišen svake moći da se pomeri i progovori makar slovo!
" Ovde se ne kroči ljudkom nogom a da se ne vrati dug. Nećeš se oženiti."
Skamenjen ali dovoljno priseban da pogledom iskaže užas duše nemoćne da se izbori sa javom ili snom, kao da je podstaknu da nastavi dalje:
" Ne sanjaš. I nećeš se oženiti. Za godinu dana , tačno, dođi na ovo isto mesto. Ako te ne bude, zapamtićeš vilinsku kletvu!"
Sledeće šta je osetio, beše dlan na licu i ču jecaj. Beše soba puna ljudi a njegova voljena, plačući , dozivaše njegovo ime. Kako se stvorio na svojoj postelji, otkuda svi oko njega, ne beše mu jasno. U nekom polu snu i teškoj groznici, provede neko vreme među javom i snom. No, dan za dan, on, kako se razbole, tako i ozdravi! Malo po malo, kao da ne bi ništa, oženi se i polako, život se vrati gde je stao.
Smeha, sreće i novca beše u izobilju. No, tajna u srcu đuvegije, ne otkri se nikome. Čuvao je u srcu i umu, sve ono što nikome nije smeo reći! Nakon prve svadbene noći, seti se šta je bilo kod vodopada i verovaše da je sve bila samo varka. Vreme i dalje prolaziše, dan za danom. Za par dana, biće tačno godina od kako mu bi rečeno da se ne sme ženiti pa i po cenu života, te odluči da prekrati sebi muke! Otići će opet na isto mesto, uradiće sve što i onda i konačno naći mir kojeg odavno nije imao.
Spokoj. Ptice pevaju, vodopad šuška svoj vodeni život, mirom miriše priroda, veverica pretrča preko proplanka. Da nije tu zbog čega jeste, pomislio bi uđe u raj! Sagnu se, priđe onom istom mestu i krenu da ubere cvet. Ne stiže ni da dohvati stabljiku, začu iza sebe:
" Ti ni straha , ni stida."
Iza njega stajaše vila, ista ona koja ga upozori da se ne ženi ni po koju cenu! U rukama držaše maleno biće umotano u povoje. U tren se stvori pred njim i pokaza mu smotuljak: unutar nestvarno mekog platna, beše devojčica malena poput pileta, nestvarne lepote!
" Vidi dete svoje ".
Razgrnu male povoje i pokaza dete u punom čudu i sjaju: malena krilca behu na leđima belim poput snega a uvojci plavkaste kose padali su na malena ramenca.
Krenu đuvegija da pomiluje dete, milost neka javi mu se u srcu i na licu al nije sreća za svakog! U trenu, baci vila smotuljak u slapove i pade dete u ledenu vodu sa visina pravo put kamenja u dubinu. Krik nesuđenog oca, orio se gorom! Na mokru travu pade na kolena plačući nad svojom sudbinom.
" Idi sad. Ti si dao zavet. Idi, ženjen si. Čekaju te."
Nasmeja se smehom koji je bio poslednja tačka u priči njegovog razuma. Kako dođe do svoje kuće nazad, kako onda, tako ni tad, ne sazna niko. Dođe lud, bele kose poput snega ljuljajući prazne ruke. Nije bilo duše pod kapom nebeskom da je mogla da mu pomogne. Pričao je svima kako mu rodi vila ćerku i zato što je neposluša, ubi mu je na njegove oči! Pola naroda mu se sprdalo, pola plakalo za njim ostali sklanjaše se u širokom luku što dalje od "vilinskog ludaka" kako ga prozvaše naveliko.
Vilinsko detence ne beše ubijeno. Majušna krilca i čudesna priroda učinile su svoje. Nesrećnik ne znade da je vilinski vodeni skok, sastavni deo odrastanja članova njihove vrste.
Ovo je priča koju je limun - baba pričala ko zna koliko puta. Uvek meni. I uvek nasamo. Uvek pred spavanje i onda kada sam molio da prestane. Ni dan kada sam stajao pred oltarom nije bio povod da naparavi presedan. Sećam se, čula se muzika, trešnjini cvetovi širili su miris na sve strane. Sa visokom, strogom punđom, sive kose kao grafit, gledajući me sitnim ,prodornim očima ponavljala je:" Setićeš se ti mene! Dotakla te kad si bio dečak! Ima sveta koji ne vidiš golim okom!"
Sreća . . . da , sreća pa je više nema. Ako ima tog nekog drugog sveta, izbaciće je onako džangrizavu i odande.
Spava. Zaspala je. Supruga je čekala da završim priču, no, odužio sam. Pridružiću joj se uživajući u slatkom mirisi njene bele, baršunaste kože uz molbu da ipak zaboravite svako napisano slovo. Glupost koju ću obrisati koliko ujutru . . .
Jutro. Mermerni rozi sto, na njemu presavijen list belog papira. Gledam kroz prozor.Jato ptica naglo odlete sa obližnje krošnje. Neka zebnja je u meni, oko mene . . . izgleda i van . . .
"Dragi moj,
trebao si verovati svojoj baki. Uvek, uvek je govorila istinu. Jan nikada nije našao mir na onom svetu i, da, lutao je među dva sveta, ustajući iz svoje rake hraneći se mladim dušama. Ja? Hmmm . . . na dan našeg venčanja, tvoja baka nije bila srećna. Znala je. Videla je to. Mogla je ono što drugi nisu. Vilinski let za mene je bio samo deo odrastanja, za nju vizija, tebi nepojmljivo. Ali tako je . . . Ne krivi me . . . Ovako mora. Tačnije, jedino ovako može. Moj večni dar naći ćeš na našem uzglavlju. Volim te sada, oduvek i zauvek! Tvoja i
Ćerka vilinskog ludaka"
Jastuku koji je bio mirisan poput stotina hektara mirisnog bilja, još uvek beše topao. Pod njima behu tanana, vilinska krila. Potvrda stare dobre činjenice da bića iz nekih , većini nepojmljivih svetova, postoje i opipljiva su tek toliko i onoliko , koliko nam njihovi stanovnici dozvole. Takođe, potvrda da svaka baka, pa i ova limun, u većini sličajeva, mljackajući, džangrizajući i dremajući , vireći na tren u neku drugu stvarnost , ipak govore istinu . . .
Dušica M. Ognjanović
