We are the champions!

 "Mogu da pomognem nekako, jel se snalazite?" - prilazi mi i skoro urušava moj lični prostor.

"Generalno, da." - otkačinjem je sa nadom da vidi da je nepoželjna.

"Tražite nešto određeno?" - seljanka ne odustaje.

"Generalno, dugo sam tražila smisao i čini se, preuranjeno dotakla neku, nazovi suštinu i time obesmislila do srži pomenutno, stvorila se neka osnova za plutanje po svetu trivijalnosti kakav jeste praveći se nekako uklapajućom metaforom sušte prozaičnosti."

"Molim!?" - konačno uppercut!

"36 od ovih, imate?" - i sasvim smireno završavam partiju.

Išla je samnom u srednju. Bila je nemilosrdna. Nije me prepoznala a i kako bi!? U sebe sam uložila Ali-Babinu pećinu. Čula sam za nju, skoro, iz jednog neobaveznog razgovora i saznala gde pokušava zaraditi hleba i nešto uz njega pride. Kasno je dobila sina. Mali je nasilnik u školi, poput majke, čujem maltretira slabe i slične njima. Krv nije voda, potvrđuje se po ko zna koji put. Da pokušam da se vratim malo. . . i još malo u nazad. . .

Vršnjačko nasilje nije tvorevina novijeg doba. Tako je bilo oduvek. "Krakati, ušati, zubati, debeli, smrda, kepec, glavonja, mutavi, slindža, ćoravi", samo neki od epiteta kojima su nazivani drugari iz školskih klupa. Po pravilu, ni krivi ni dužni. Možda "krivi" samo zato što su, za te "presudne estetske nijanse" odstupali od većine. U tome su, javna tajna, učestvovali neposredno i prosvetni radnici, naši profesori, svojim gotovo zavetnim ćutanjem. Uvek je uplakani bio kriv, pravio "dramu bez razloga". Između svakog neizgovorenog slova, čulo se:"Pa i jesi ružan/a". Ono, na šta nisu računali, ni mučitelji ni pomagači jeste činjenica, da deca koja su odrasla pod vršnjačkim nasiljem, postaju lavovi koji kidaju na prvu! Šta to znači? Želja za pobedom, dokazivanjem i potvrdom vrednosti, dovodi do toga da upravo:"krakati, ušati, zubati, debeli, smrda, kepec, glavonja, mutavi, slindža, ćoravi", u kasnijem dobu, zvanom pravi trenutak, postanu zvezde vodilje i idoli onima kojma su, kao klinci, služili samo za podsmeh. Kako nastade ovaj tekst? Pisao se sam. Recimo...

Italijanku Violu, upoznala sam na seminaru 2019, maja meseca, i naše druženje se nastavilo do dana današnjeg. Zbog situacije na planetarnom nivou, uživo smo se ponovo videle tek nedavno. Sasvim spontano, u jednom od razgovora, dozvolismo sebi da malo dublje razradimo temu kako utoliti žeđ za umetnošću u vremenu kada je sve pod jednim vidom socijalne blokade. I kao veliki poznavaoci i ljubitelji kvalitetne muzike, počesmo priču o nekome ko, za mene, ima posebno mesto u srcu i svedoči, na neki način, dan danas, trenutcima koji su veseli, vode putem pravo u čistu radost ali i onih drugih kada vam je muzika preko potrebna kao uteha i najbolji lek. Freddie Mercury, Farok sa Zanzibara, Iračanin - Britanac sa nestvarnim glasom. No... detinjstvo čuvenog pevača, dugo je bilo pod tamnom zavesom. Zbog svojih nepravilnih zuba, bio je, dugi niz godina, meta podsmeha svojih vršnjaka. Svojom harizom, darom Božijim, kreativnošću i šarmom, mali Faruk sa Zanzibara, pokorio je planetu na najlepši mogući način:muzikom i pesmom! Dakle vlasnik, više nego očigledno, divne duše, velikog sreca, nestvarnog glasa i neverovatne energije! Ko se od njegovih mučitelja iz detinjstva pokajao zbog uvreda u momentima kada je cela planeta i još uvek to radi, bezmalo, obožavala markatnog zubu sa Zanzibara?  Koliko njih je zaplakalo u želji da se samo rukuje sa njim, kaže izvini ili volim te, najbolji si! Negde, duboko u svojim dušama, znaju da se kolo sreće okreće. Kao i svako kolo, kao i svaki krug. I ... nastavismo Viola i ja razgovor gde ona poče divnu sagu o koncertu grupe Queen kojem je prisutvovala u njenoj rodnoj zemlji, davne 1986 godine a ja, upijajući svaku reč, samo tiho izustih: "Bože, bilo je nestvarno, zar ne!" "Kao da nije bio sa ove planete!" beše njen odgovor.

Roditelji, pišete mi gotovo svaki dan, da objavljujem što više tekstova na ovu i slične teme. Pišete predloge za razne sadržaje, opšte poznate i one o kojima se ćuti, ali nekako, u svemu prednjače molbe da ponovo skrenem pažnju na vršnjačko nasilje. čak i sada, kada je boravak klinaca u školama promenljiv, nasilje ne prestaje. Dragi moji, : deca nisu samo igračke za svekrve, komšiluk, rođake i babe. Nisu samo sredstvo ucene partneru i nevidljivi vezivni okov. Deca su mali ljudi koji rastu kao iz vode i tako brzo prestaju biti vaše mutave igračke upotrebljive za prethodno pomenute namene. Rastu u vašu sliku i priliku, refkeltujući sve ono što ste vi. Stiče se utisak, nezadovoljni, nesrećni sa potisnutim besom koji traži ventil i ne nalazi ga. Iz takvih domova, a mnogo ih je, nastaju nasilnici koji svoju frustraciju i nedostatak vaše ljubavi, kao opšte nezadovoljstvo, reflektuju na klince sa fizičkim, nazovi manama. Razmislite, imate dve opcije: smislen razgovor sa svojom decom dok nije prekasno ili budite spremni da svedočite emotivnom slomu kada vaši mali tirani, u nekom kasnijem periodu, kao po pravilu, budu gledali vrtoglave uspehe svojih nekadašnjih žrtava.

Eto, Fredi je uspeo kao i mnogi, mnogi drugi počev od holivudskih glumaca i raznih planetarno popularnih umetnika. Učite svoju decu da, biti drugačiji, nije mana već volja nekoga sa kime se ne možemo i nikako ne smemo šaliti. Niko ne može birati u kakvom će "pakovanju" doći na ovaj svet ali... vrlo lako može svako od nas, voleti Boga, biti nezlobiv, raditi na sebi i dotaknuti zvezde. Baš kao Fredi i mnogi nakon njega i sa njim...

Da se nije neko slučajno usudio da pita kako znam!

Dušica M. Ognjanović

Amor omnia vincit . . .

 Naš narod se do suza dovede kada čuje vic na račun braka, muža ili životne saputnice zvane supruga. Brak je okovno-smorna institucija u kojoj žive samo dva nazovi partnera, koja po pravlu više odavno i ne igraju u istom timu, pretvorena u dva dlakava i zapuštena džangrizava stvora počešljana samo i to ovlaš rukom, (sopstvenom, podrazumeva se). Kada je za javnost, skupove rodbinske i slavske, brak je idila: u postelji devet ipo nedelja, deca multi talenti, love do krova, svega i suviška a realnost sve vrišti na - goooo kuurac!

Zašto je tako pitate a ja, po pravilu, zasviram stručno štimovanom violinom a to vaše uši ne vole da čuju. . . 

Brakovi se ovde zasnivaju na moranju, na lažnim obećanjima, na megalomanskim očekivanjima, na isključivosti ka bilo kojoj vrsti kompromisa. Deca se rađaju radi familije, komšija, kredita, pomoći, beneficija, stambenih i ostalih lista, radi nade da ćete ih jednog dana dobro unovčiti i naplatiti im svaku pelenu i odelce. Po gotovo matematičkom šablonu, to sranje mora da puca. Glavna spona, čak i ona iznad ljubavi, davno zaboravljeno poštovanje, još važniji kompromis, nestali/e su. Koliko vidim po vašim pisanijama, što meni, što po vašim profilima na socijalnim mrežama, sve puca od kontradiktornosti: čas "Srećna Slava svima pa i meni!" (obavezno slika trpeze i kolača), dok, neki od sledećih postova obavezno podrazumeva doskočicu o smrti koja zvoni i traži nekoga. Muž otvara i kaže: "Evo sad ćeee!" - pa kaže:" Žeeeenooo, za tebe jeee!" ili obrnuto, zavisno od vlasnika profila. Od kog ste kurca? Ko vas je pravio? Ako ste nebeski narod, slavari, vernici junačine, hrišćani, kako i otkuda sve prethodno pomenuto?

Narode, rajo , bagro neverna . . . 

Nije hrišćanski imati ljubavnicu. To je kod nas, na ove prostore došlo kao kuga od turaka. Srpski je voleti jednu ženu, poput Car Dušana. Nije hrišćanski ni razvoditi se. To je stiglo na ove prostore sa Mlečanima. Hrišćanski je boriti se svom silom ljubavi, baš kako Biblija kaže! Banović Strahinja nije dobio ulicu u Beogradu kao neko ko je sekao glave već kao neko ko je svojoj voljenoj ženi oprostio prevaru. Ljubav u njegovom srcu, pobedila je, ne samo njegov bes i razočarenje nego i bes okoline, ogovaranja i pokušaj da zauvek kao par nose stigmu.Adam nije pojeo jabuku zato što je sumnjao u Boga već zato što je svim srcem voleo svoju Evu. Znao je Adam kakva kletva i stradanja je čekaju i ostao je uz nju. Nije hrišćanski ni tući ženu! To je u ove krajeve stiglo sa seldžucima . . .  Hrišćanski je kada voliš ženu i gledaš na nju sa tolikom ljubavlju da, ma kako grešila, želiš da joj posvetiš fresku. Čuvena ljubav Maharadže prema voljenoj ženi, iznedri Tadž-Mahal. Hrišćanski vlastelini su svojoj voljenoj supruzi, posvećivali ne jedan spomenik, već cele gradove! Hrišćani ne škrtare, ženi svojoj su činili staze od jorgovana i ruža . . . Kako rekoše stari:" Kada si je oženio i toliko vremena već proveo sa njom, budi joj dobar. Samim tim što je žena, kakva god bila, nije joj lako."

Ovako, meni slični i ja možemo do sutra. Kako mi sutra neće ni pasti na pamet da se bavim ovakvim i sličnim vašim sranjima, čitajte danas. Uzalud vam kažem, ne šaljite elektronsku poštu sa pitanjima šta i kako jer za to postoje stručna lica i institucije koje su merodavne za to, tu iskajte pomoć. Od mene možete dobiti samo lagani mentalni petig sa samo jednim ciljem da to, poput profesionalke, u par poteza završimo što pre . . .

Dušica M. Ognjanović