Pade mi na pamet

 Pade mi nešto na pamet . . . davno sam čula:

" Ne pričaj mi šta je neko rekao o meni, već mi, molim te, objasni, zašto se osetio slobodnim da to baš tebi kaže? "

O ovome razmislite i vi . . . 

Dušica M. Ognjanović

Zlato

Gasile su se poslednje lampe po kućama . . . čak su i po koji bogataši i njihova verna posluga ranije odlazili na počinak. Hladna jesen davala je do znanja da dolazi još hladnija zima. Kiše su sve češće padale, miris nagorelih drva iz okolnih kuća, blatnjavi puteljci i po koji prodavac pečenog kestenja. I baš kad su se gasile te poslednje lampe i dok je većina spas od hladnoće tražila u toplim domovima, u jednom sobičku, ona je pakovala drvca za potpalu ili male drvene ili krpene koještarije koje su mogle stati u malene kutije od starog papira koji je sama skupljala i pravila . Siroče. Devojčica na koju niko nije obraćao pažnji osim kada je trebalo gurnuti putem da se brže prođe, zvati da se za okrajak skoro okamenjenog hleba oribaju stare stepenice ili podovi ili onda kada je sa smehom trebalo svima objaviti glasno i jasno pitanje : " Mala, sklanjaj se odavde, ko će pametan kupiti to prljavo đubre od tebe takve!? " Prljavo đubre " su bile sitnice koje je ona pravila do kasno u noć dok su ostala deca njenih godina spavala u svojim toplim kućama zbrinuta onako kako je i ona trebala, da je bilo sreće. No, kažu da je sreća na točku koji se vrti, promenljiva je . . .

Negde , pred svitanje, pokupi svoje koještarije i krenu na ulicu. Misli koje su joj se motale po glavi imale su oblik vruće krofne i bile pitke kao topla šolja čaja. O tome je mogla samo da mašta a to ništa ne košta. Po koja parica koju je dobijala trošena je za hleb koji je u staroj pekarskoj radnji bio namenjen čuvenom svinjaru iz kraja , no uz njegovu saglasnost, pekar je po pola vekne davao sirotoj devojčici. Kasno noću, kad se gubila svaka nada da će iko i pogledati šta je držala u rukama, uplakna, promrzla, sitnim ručicama pokušavala je da odlomi nešto od kupljenog hleba a svaki zalogaj, zahvaljujući suzama, beše kolko toliko omekšan umesto toplog čaja koji joj je preko bo potreban. Po povratku u svoj sobičak bež staklenih okana, gde su daske imitirale zaštitu od hladnoće, jedna mala sveća je kratko vreme gorela dok je mala prodavačica koještarija sklopljenih ruku sa suzama nekom ili nečemu , žalila i pričala svoje jade, želje i muke. Nju nije ko imao da nauči da se moli, ona nije znala za molitvu ali čisto srce osetilo je , čini se, i imalo potrebu za molitvom. Štedeći sveću koju je imala, legala bi u krpare koje su je samo u njenim mislim štitile od hladnoće i kao kroz maglu se sećala neke žene kako joj je pričala neke lepe priče, (behu to bajke), i kako se, dobro je zapamtila, nekada i najtužnije priče, nekim čudom, završavaju srećno.

I ovoga puta, kao toliko prethodni, sa prvim znacima zore, spremala se da krene u borbu sa novim danom i pokuša, da barem ovoga jutra smogne snage i nađe razlog da ne proklinje dan kada je ugledala svetlost dana . . . često se i pitala da li je ta svetlost ikada i čula za nju . . . Nešto se neobično dešavalo tog jutra i njenom malenom ali bistrom biću, to nije moglo promaći : vreme je nekao bilo drugačije, čudno, kao da jesen tek počinje, beše hladno ali ne kao prethodnih dana! To "nešto čudno", navede sirotu prodavačicu koještarija da skrene sa uobičajene rute i zaputi se u suprotnom pravcu : malenim puteljkom kroz šumu. Ništa joj nije bilo jasno! Šuma je imala neobičnu boju lišća i nikako se njen izgled nije slagao sa vremenskim prilikama i dobu godine ! Neka čudna svetlost obasjavala je proplanak koji je ugledala kada je malo dublje zašla u šumu. Bilje je mirisalo opojnim mirisima, čudni ptičji glasovi odzvanjali su šumom a po koji šušanj koji je navodio da se mahnito okreće sa jedne strane na drugu, potajno je, nekim ne izgovorenim glasom opomenu da bi bilo bolje da što pre nađe puteljak kojim je došla i pravo  : van šume!

Glas koji je čula iza sebe pripadao je starcu. Takvog starca ova malena sirotica nikada do sada nije videla : bio je star vise od sto godina, iskreno i mnogo, mnogo više! Stariji beše od šume koja je tu hiljadama godina puštala korenje svojih čarobnih stabala. Niša od ovoga naša uboga prodavačica nije znala . . .  Starina započe razgovor umilnim glasom, upita siroto dete šta radi i kako je dospelo u šumu , ispitivaše je kako i gde živi i ako je, svojim moćima već uveliko i dobro znao svako pitanje i pre odgovora. Moći mu behu velike. Toliko velike da kada sirotica završi svoju priču starac izgovori kako će uskoro, da skorije i ne može zamisliti, biti bogata, najlepša devojčica na svetu, toliko bogata da neće znati šta će sa svojim bogatstvom! To bogatstvo koje joj bude dato nikada neće presušiti jer će biti stečeno onim što malena najbolje zna da radi i što je svakako navikla! Zamisli se siroto dete te pomisli da će trgovinom svojim ručnim radovima, nekako, u budućnosti , uspeti da skrene pažnju na sebe i da će ako i kako starac tvrdi, imati možda i za toliko željenu krofnu i čaj! Nasmeši se naša mala prodavačica i zatraži da poljubi ruku koja joj je prorekla tako divnu ali po njenom mišljenju nestvarnu budućnost. Uz to, upita šta bi ona mogla dati starcu za uzvrat i izvadi kutiju njenih koještarija i velikodušno ponudi starcu da uzme šta god . . . ma i sve što je imala ako želi! Ovaj odbi uz neobičan osmeh i još jednom izgovori da će joj prelivati zlata kao kiše jer će malena sticati sve to onim što joj bejaše svojstveno i njoj najbliže.

Zbunjena, s pravom, zamoli starca za poslednju uslugu da joj onako opijenoj onim što je čula, punoj nade i sreće , što je zbunilo njeno srce i dušu navikle na jad i plač, pomogne da nađe izlaz i vrati se uličnoj prodaji svojih koještarija. Starac to učini jednim laganim pokretom svojim štapom a siroto dete bi i zapevalo od sreće da je znala i jednu pesmu. Nikada ranje nije pevala i , ruku na srce, nije ni imala razloga za to. Ono što nije čula dok je odlazila puna nade i nove volje za životom beše kikotanje zlog starca koje je odjekivalo ukletom šumom mešajući se sa graktanjem šumskih zloslutnica i njegove reči izgovorene potpuno drugačijim glasom : " Rekoh ti i ne slagah, bićeš bogata i prelivaće ti zlato stečeno onim što najbolje znaš! ". .  .
Taj dan je bio drugačiji od svih po svemu : radost je konačno pokrenula njeno srce i volja za životom ugreja njene male, promrzle kosti. Biće najbogatija i najlepša devojčica na svetu! Više neće sanjati tople krofne i šolju čaja, više neće jecati u krparama, više je neće zadirkivati kako je ružno, prljavo siroče! Prvi put da je i jedva čekala da ode do svog sobička kako bi sama sa sobom u želji da izbegne još poruga, skakutala od prve sreće u svom životu i čekala da se pokrene ostvarenje starčevih reči. Upali ostatke svoje sveće i u sobičku poče da se obraća nekome ili nečemu kako je to imala običaj. Ispriča tom nekom ili nečemu sve kako je bilo od svitanja do čudnog odlaska do šume, o starčevim rečima i iznenada od sreće zaplaka. Obrisa suze s lica ali primeti nešto čudno : dlanovi kojima obrisa lice behu umazani zlatom! Sanja li !? Protlja oči i shvati da lije zlatne suze! ! " To bogatstvo će stalno prelivati jer ćeš ga imati od onoga što najbolje i najčešće radiš! " Poskoči i na malenom komadiću starog ogledala koje je čuvala kao svoje najveće blago pogleda svoje lice: istina, sada je bili prelepa ali je lila zlatne suze! Starac je dobro znao ceo njen život i kada se sabrala u svoj svoj muci, shvati da je prokleta! Ko će gledati u nakazu koja lije zlato niz obraze!? Kako će unovčiti slivene zlatne suze!? Siroto dete shvati da je starac zapravo prokleo i kao hipnotisana priđe prozoru, odvali jedva zakucane trošne daske, zaplaka po poslednji put i baci se na tlo.
Ujutro nađoše njeno mrtvo, ukočeno telo lica umrljanog zlatom! Nikome ništa ne beše jasno i svako se krstiše pred prizorom koji je bio više nego sablasan. Možda je siromaštvo opravdanje kao motiv za ovaj očajnički potez, na žalost, da , ali tragovi zlata na dečijem licu . . . ?

Ne idite po šumarcima koji vam nisu poznati. Ne zaustavljajte se u priči sa nepoznatim ljudima. Moderna su vremena ali zlo zna da prati naše trendove. Prati nas iza svakog ćoška i vreba na svakoj stazi. Promeniti ruho može očas posla i njegov najveći uspeh, mislim na đavola , naravno , je u dvema tajnama. Otkriću vam ih a vi me za uzvrat ne pitajte kako ih znam: njegova želja i moć da vas ubedi da ne postoji i poznavanje ljucke duše, srca i želja još od iskona. Džabe pričam . .  . Čitate i već mislite šta će te sa tiketom koji ste spremili da uplatite, fantazirate o avionima i kamionima, želite novi automobil, kuću, novce . . . Ako, ako . . . a starina samo čeka , ovoga puta prerušen možda baš u prodavca listića na sreću, momka ili lepoticu u kladionici . . . Ko ima pameti neka razmisli da ga sa nekim ili istim ovim "čudom" ne nađu zlatnih suza i modrog lica . . .

Dušica M. Ognjanović

Deprimere

 Gledam je mesecima: svako jutro, po nekoliko puta ode do prodavnice. Ne može sve potrepštine od jednom a lift ne radi drugi dan. U onom starom cegeru sa indijskim slonovima, kožni, bordo boje, još uvek dobro držeći. Za nju ne mogu reći isto. . . 

Živi sa ćerkom i zetom. Bili su divni dok se ćerka nije porodila pre tri meseca. Od tada, ni nju ni supruga nije video niko od nas. Stara teta Dragica sve obavlja sama. Palo je sve na nju. Srela sam je nedavno, pitah kako je, kako su ćerka, zet i unuk, na brzinu mi odgovori " dobro sine, šta će, guraju" i crvenih obraza nastavila je uza stepenice prteći namirnice.

Komšije ko komšije . . . ništa im ne promiče . . .  od Milene sa drugog saznah da  ćerka tete Dragice, u tzv "post - porođajnoj depresiji a  verovali ili ne: i muž!

Dobili su sina i oboje zapali u depresiju!

Razmišljam: da su ga našli ispred vrata ili da je iznenada, niotkud, ispao iz utrobe, razumela bih: šok, strah, utučenost. Ovako, dete regularno" napravljeno", trudnoća praćena, znao se i pol deteta  . . . ceo komšiluk je, bez obzira na svoje živote i probleme, morao na silu da aplaudira kada su  ispred zgrade pucali baloni i prštao vatromet plave boje na modernom "otkrivanju" pola bebe.

Dakle, uveliko se znalo da mališa stiže, par se činio srećnim a sada vidim, kao i ostali, da je sve bila gluma.

Tako se sada živi. Deca se, javna tajna, ne rađaju iz želje i ljubavi, kao nekada, već zbog novčanih "pogodnosti" koje se nude dok su još bebice mokre od plodove vode.

Post - porođajna depresija. Gledam, šta bi to moglo da bude? Žena, u čijoj je prirodi da rađa i bude majka, "kodirana" za tu svrhu, padne u depresiju zbog rođenja sopstvenog deteta? Majka se , kažu, nije " konektovala" sa bebom . . . . Otac, pada u stanje beznađa  jer nije siguran šta da radi sa sopstvenim detetom i smatra ga " viškom " u doskorašnjem savršenom životu.

Organizuju se tribine, udruženja, grupe . . . podržavaju se žene međusobno u " muci" koja ih je snašla - sopstvena beba!

Da su silovane - razumela bih.

Da su ih, u dubokoj nesvesti , oplodili vanzemaljci - razumela bih.

Da su na njima vršeni nasilni eksperimenti gde je rezultat neželjena trudnoća - razumela bih.

Ali, kada žene koje pristaju na sve i svakoga , ( samo da bi se nazivale udate ), sa sve odnosima bez zaštite i holivudskom glumom da su srećne baš sa tim i takvim partnerom, zatrudne i posle završe u grupi "nesrećnica" koje su postale majke -  e to ne razumem.

Otac koji 2024 godine, ne zna kako biti vaspitač sopstvenog potomstva - tek to je bruka.

Davnih godina, u sirotinji gologuzoj i bosonogoj, podizalo se po sedmoro, osmoro dece pa i više. Seljanke nepismene  sa muževima koji si bili zemljoradnici, izveli su na dobre staze generacije dece koja su završavali fakultete, visoke škole i postajali stabilne ličnosti korisne i sebi i društvu.

Današnji roditelji još pre rođenja deteta kupuju " ljuljalicu" koja će se  detetom  " baviti " umesto njih. Dakle, ljuljuškaće ga uređaj. Majke uzmu mobilne telefone, laptopove, tablete, uključe crtać sa neartikulisanim glasovima i tako se" bave " detetom. Ordinacije su pune dece koja imaju problem sa govorom. Tačnije  - ne govore ili kako roditelji kažu, ( želeći da prikriju sopstvenu grešku ), izmisliše termin da dete govori "nekim svojim jezikom"!

Logopedi su traženi kao nekada šnajderi i šusteri u srećnija vremena.

Čuj " post - porođajna depresija . . . 

Pre neki dan, sretnem klinca iz ulice, mali Mateja , sladak klinac. Sav zadihan : " Ćaos ! " Malo " rska" kad govori. Pitam ga gde juri tako bez glave i podsetim da se pazi preko ulice uz opasku da kola jurcaju svuda, potvrđuje da  pazi. Juri,  da se nađe sa drugarima. Gledam za njima: zamakoše pravo u kladionicu!

Sećam se jednog teksta koji sam objavila poodavno , o današnjoj omladini i kakav bi osvrt na situaciju vezanu za iste, dao , da je kojim slučajem u mogućnosti, Vojvoda Mišić. Mislim isto što i onda, možda i gore! Sada sam 100 % sigurna da bi . . . ukratko, jebo bi nam mater i skinuo uniformu na vreme. 

Teta Dragica, evo čujem po koracima, ode u novu turu nabavke. I ne sluti da pišem tekst o njoj i svim bakama poput nje. Potrudiću se ovih dana, da posetim njenu ćerku i popričam sa njom. Ako budem imala sreće, nadam se da ću joj zacrveniti obraze. I da . . . u ime svih onih koji su zamolili da pišem priču na ovu temu, pitaću je ono najvažnije : seća li se značenja reči stid ili će je se setiti kada , barem po nekad, pogleda majku kroz prozor putem do prodavnice . . . 

Dušica M. Ognjanović

Šah- Mat !

 Priča će biti kratka da biste mogli što duže da razmišljate o njoj. 

Zapravo, više je reč o kvizu koji vam se neće naročito dopasti, ali bi, za vaše dobro, trebalo svakako da ga ispunite.

Uzmite papir i olovku. 

Ja ću da počnem sada, a vi čim ja završim.

Rekoh, brzo ću.

Iskreno, ali sasvim iskreno, jer je za ovaj test to presudno, odgovorite na sledeće pitanje (sve ispod navedeno biće potsetnik čiji je cilj da vam pomogne da dođete do tačnog odgovora), dakle pitanje je, naizgled prosto i glasi:

- Sećate li se jednog jedinog dana u životu  proveli bezgrešno?

Vidite, naizgled je lako.

A, nije.

I presudno je važno.

Dakle, tražite dan u kojem ni za koga niste rekli ili pomislili da je lud, glup, bezvredan i u svemu gori od vas. Dan u kojem niste prevarili nikoga niti drugog nagnali na prevaru. Dan u kojem niste lagali, klevetali, spremali neku pakost . . . To bi trebalo da bude dan u kojem niste prošli pored prosjaka i pomislili "ma, da kao bogalj je, a sigurno evo i sada ima pune džepove". Dan u kojem se niste pretvarali da ne vidite da je radnji u redu iza vas jedva živa bakica koja podrhtava nad tankim, istrošenim štapom, jer vama se žuri a ona ima vremena. . . Treba nam dan u kojem niste rekli da ne možete da pomognete nekome bolesnom da dođe do lekara zato što niste hteli da "trošite svoju vezu" na nekoga ko neće moći da vam uzvrati nekom dovoljno jakom protivuslugom. Ili dan u kojem niste ćutke ili se čak naslađujući slušali i gledali strašnu nepravdu, ne izustivši ni reč u odbranu zlostaljvanog, samo zato što su ovi što se iživljavaju "važni", a znate da od mučenog u budućnosti nećete imati prevelike koristi. Zato ste ćutali.

Tražimo zajedno noć u kojoj niste poželeli da je umesto vaše žene tu neka druga; noć u kojoj niste zvali telefonom i lagali kako ćete se zadržati na poslu jer je iskrslo nešto važno a vi znate šta. . . Noć u kojoj niste rasplakali nekoga kome ste sve. . . Treba vam jedna jedan jedini dan i jedna jedina noć u kojoj niste ucenili, pretili, oteli, ponizili. . . Ubili . . .

...

Idemo. . .

Znate vi dobro šta vam je činiti. . .

Tik tak, tik tak, tik tak. . .

Potrudite se. 

Važno je . . .

I znate da se ne šalim . . .

Dušica M. Ognjanović