" De si buraz !? " - sretoše se dvojica poznanika, drugara, šta li su i cokiše jedan drugog poput curica iz mog doba kada se znalo šta je blam a šta ne. Te se tako, kako počeh , sretoše burazeri, cokiše se i krenu još jedna epizoda " esencije tugine vodice".
" De si ti, ne viđam te?' "Ćuti tebra, imao sam neki virus nisam mogao da mrdnem! Drugi zabezeknut: "Pazi ovo, ja prošle nedelje se smorio kao nešto treba da učim, pitala me keva da joj nešto pomognem, tebra ne da nisam imo snage, nego me nešto slooomilo, nisam mogo da mrdnem!" Pogledaše jedan drugog, saosećajnim, sapatničkim pogledom no, ni upola jakog inteziteta kakav beše onaj od strane grupice posmatrača srednje dobi pa krenu razmena utisaka. " Ovo danas sve bangavo i nikavo! Vidi ih bre, nemaju 20-ak godina, obojica kukaju a ja sam u tim godinama jurio: vojska, rad na njivi, tamo vamo . . . ubacuju se i žene: "E bre nemaju po 30 kila obojica sa sve krevetom ja bi ih u zube nosila, sram ih bilo! " I krenu evociranje uspomena sa remix-om barem stotinak primera kako je omladina otišla u tri lepe.
Lični stav: rastu generacije bez trunke empatije (čast pre retkim slučajevima). Gomila samoživih budaletina utripovanih da vrede nečemu ne videći dalje od svojih noseva. Počev od muzike koju slušaju, ponašanja, stila oblačenja, odnosa jednih prema drugima, snalaženja u i sa životom, uopšteno. Momci nose konfekcijske brojeve za koje se u neka, ne tako davna vremena, smatralo da pripadaju samo veličinskom broju pidžame teškog bolesnika. Devojke ne odstupaju ni za pedalj: čak i u kasnim dvadesetim, bez problema mogu pazariti na dečijim odeljenjima. I laik se zapita da li je normalno da mlada žena pomenutih godina, može imati karlicu devojiče od 11 godina. Ne može. Ali na našim prostorima mora. Mi moramo sve što niko ne mora. Budalama je najlakše servirati šuplju priču. Evo recimo, komercijala. U jednoj od reklama najava hrskavog proizvoda sa još više slaninice, nepun minut kasnije anoreksična devojka-žena-hibrid-nešto, od sveg srca preporučuje preparat koji će vam svojom učinkovitošću otvoriti sva vrata. Čemu kada tako tanana poput nje možete i pored štoka? Elem, pratimo nazovi " zapadnjačku modu" a gle istine, na tom istom zapadu, svako po na osob po tri konfekcijska broja je širi od nas! Proverite. Ne po vašim okolnim varošicama i selima, proverite kod onih koji žive van granica naše male avlije ili stupite u kontakt sa nekim ko je rodom iz tih zapadnih zemalja, razmenite iskustva i za početak, pre prvog video poziva ( ako do toga u opšte i dođe), obavezno naglasite da niste teško bolesni, samo je lokalna moda u pitanju. Molite Boga da vam poveruju i junački podnesite momenat kada vam zatraže račun ili bilo kojih od podataka gde vam mogu poslati pomoć. Ovo nije smešno, ovo je realnost i tužna je. Ukoliko je normalno da odrasla osoba nosi veličine adekvatne osobi u razvoju, zbog čega Amerikanci, Nemci, Italijani, Mađari, Grci, na jedvide jade " pakuju " svoja dupeta u XXXL modele? Može im se. Pre svega: m o ž e i m s e! Krkaju, hoće, žele, mogu i . . . ono naj važnije: boli ih debelo dupe šta će ko reći o njima! A vidite, to je suština života na ovim prostorima: šta će neko drugi reći o vama! Mi se izgladnjujemo, pratimo lažnu modu, pravimo se da ne čujemo kako stranci komentarišu " kako smo lepa nacija ali prviše vitki i opterećeni izgledom " . . . Preblam.
Steroidaši su u ekspanziji pa ako im kojim slučajem uskratite boci -boce i " gurku ", za mesec dana videćete pravo stanje: poveći balon sa drhtavim ventilom, uzalud prducka kroz vazduh. Većini snage nigde, hrabrosti ni za lek, obraz se spominje samo kada se potura za neki od tretmana. Vojni rok pod hitno! Vraćanje vojnog roka kao poslednji pokušaj spasa za male uličare izgubljene u vremenu i prostoru u pravcu bez cilja! Muskarci nam se prenemažu kao prvorotke, žene sve ružnije, agresivnije i alavije, starci preuzimaju ulogu onih koji drže stvar pod kontrolom. Koliko im dozvoljavaju stare kosti, demencija i materijalne mogućnosti. Buđenje u cik zore, fizička i mentalna spremnost, rukovanje onim što svaki muškarac treba , mora i ima pravo da zna. Češljevi, pomade i ostala pomagala, da se pod hitno vrate ženama koje će ponovo postati ono što treba da budu. Vidite, kada na trenutak pokušamao da razmislimo svojom glavom rešenje dođe samo od sebe: devojčice se od malih nogu pripremaju za valjane domaćice, supruge, majke. Šta je sa muškarcima? Od malena se pripremaju za domaćine, glave kuće, časne ljude ali i čuvare domova ako ustreba. No . . . Naši momci imaju malu maturicu, malo veću maturicu, možda faksić i onda blee eee jaa. Čuvena blee ee ja. Svi nesrećni, nezadovoljni, široka ramena muda premalena, pesmice bam-bam, bum-bum a plaše se prehlade i petarde podjednako kao tereta cegera babe sa pijace. U prašinu, ladnu vodu, cik zore, pešačenje, koordinate, busole, snalaženje u vremenu i prostoru, adaptacija i preživljavanje u stanjima elementarnih i drugih nepogoda, zdravorazumno ponašanje, odgovornost i muškost kada zatreba! A treba svakoga dana! Seronje male, nije vojska samo rat, vojska su prijateljstva koja traju za ceo život, lekcije koje nikada ne zaboravljate i koje mogu spasiti ne samo vas i vaše, nego i mnoge druge glave, uniforma gde je svako kao jedan a taj jedan svaki po na osob poštovanja vredan. Umesto makljaže slabijih po školama, šmrči belo, jedi govna, bleji i pljačkaj starce sa stare grbine, vojni rok za male fukare! Glupo mi je i da pomislim šta bi nam kazali preci koji su verovali čvrsto, svim srcem, da ono što ostaje iza njih, nasleđuju neminovno hrabriji i bolji. Legenda kaže da će stari narodni junak kada dođe vreme, izaći iz neke skrovite gore da ponovo stane među narod. Da znam gde je tebrici štek , da mu dojavim da se laganini vraća nazad . . . I ne šaim se . . .
Dušica M. Ognjanović
