Odavno ganjam detalje za ovu priču. Onda vagam: da li da je objavim ili ne? Zimus sam je čula od žene koja prodaje vunene čarape i domaću zimnicu na pijaci. Možda ne bih ni ređala ove redove da nisam juče na ulici, ugledala na jednoj devojci šarenu prelepu haljinu . . .
Bila je stalno puna. Samo subotom i nedeljom Miloradova seoska, krojačka radnja bila je zatvorena. I seljani behu navikli na to. Sve je bilo potaman i nije bilo razloga za žalbu. Beše to radnjica u kojoj ste podjednako mogli sašiti odelo po meri ali i kupiti svašta po cenama toliko niskim da su se svi čudom čudili a rado dolazili. Unutra je imalo svega : dečijih odelca, predivnih haljina, muških odela, šalova, raznih ženskih ešarpi, venčanica, nekada i cipela, svečanih haljina. Svega je tu bilo. Ako kome šta nije odgovaralo, u svojoj maloj radnjici, Milorad je rado popravljao i činio da kupljene stvari stoje kao salivene. Dani seoskih zabava bili su berićetni za Milorada . Opet, kad se razmisli, ni on sam ne zna tek, koliko je svadbenih odela i venčanica baš kod njega kupljeno. Voleli su ovog , po malo čudnog i ćutljivog starca i ako nikada i niko nije uspeo , tako kažu, da sa njim ni zamezi ni popije čašicu rakije. Posle radnog vremena, zaključavao je radnju i žurno, koliko je mogao, odlazio ćutke, pogrbljen ka svojoj trošnoj kući. Priča se da je imao i ženu i dva sina i da su umrli a kad i kako, to niko nije znao da kaže. Jednom, davnih dana, u kafani pripit, spomenuo je nešto o smrti svojih najmilijih, kažu zagledao se u zid kafane, razbio čašu o prozor i potgao košulju sa sebe. Kao da je bio u nekom bunilu, još pride pijan, mahnit, te kažu , meštani ga ne diraše a gazda kafane ostavi ga da tu noć noći u kafani. Nikada više Milorad ne popi ni kap rakije niti više iko vide da je kročio u kafanu. Eto, malo šta se o njemu znalo. Gotovo ništa. A opet . . . svi su ga voleli. Činio je narodu koliko je mogao i svojim veštim rukama, u svojoj musavoj , maloj ali punoj radnjici, prepravljao je komade tkanine koje su druge činile toliko srećnim.
Jednoga dana, u radnjicu uđoše neki turisti. Priča se da su došli iz glavnog grada i da su onako iz znatiželje, svratili. Tačnije, blizu jednog voćnjaka, pitali su meštane, šta bi moglo biti zanimljivo da vide još u selu i kao iz topa, uputiše ih pravo u Miloradovu radnju. Devojka koja dođe sa grupom turista, zapazi predivnu, šarenu haljinu na volane, na kojoj je, tačno se videlo, rukom bila došivena plava golubica na kragni. Beše to neobična haljina još neobičnije cene - ni pakla tadašnjeg duvana! Uze devojka haljinu, zahvali Miloradu koji se ponudi da popravi šta ako treba a devojka, zadovoljna i srećna reče kako zna da će joj stajati kao salivena.
Prolazili su meseci. Milorad je šio, prepravljao i nabavljao nove komade garderobe. Sve je bilo u najboljem redu , čini se, do jutra koje će pamtiti čitavo selo . . .
Milicija je odvela Milorada, zapečatila radnju i pred zapanjenim seljanima, konopcem ogradila i nešto zemlje oko Miloradove kuće. Nekoliko meštana pokušavalo je da umoli miliciju da ne vode njihovog dobrotvora, krenuše sa pričom da nema nigde nikoga, živi skromno, svima je pomagao ali uzalud. U daljini , odlazeći u plavo-belom stojadinu, okrenuo se samo jednom i pogledao pravo u one koji su za njim ostali u čudu . . .
U zapisniku je stajalo šta je stajalo. Neki su ridali, neki zakukali, neki, priča se i izgubili razum. Do detalja tačan je i ovaj podatak: jedan mladoženja se i ubio na tavanu kuće, opet, jednu ženu srce je izdalo. Devojka koja beše kupila haljinu sa došivenom , plavom golubicom, oduze sebi život u jednoj od soba svoje kuće . Zbog onoga što se saznalo, zbog onoga što se otkrilo, zbog Milorada . . .
Po povratku u grad, devojku sa haljinom gde beše našivena plava golubica, uz krik, zaustavila je jedna žena na ulici. Na pitanje odakle joj haljina, devojka zbunjeno reče da je kupila, doduše vrlo jeftino platila ali da je svakako, nabavljena u jednoj maloj seoskoj radnjici. " Gde!!! Gde si je kupila!!!?" - vikala je žena čiji je jedini cilj bio da sazna ko je devojci prodao haljinu. " Verujte da ne znam, zbunjujete me! Milorad ili Milovan. Da, čini mi se radnja deke Milorada, tako ga zovu, ne sećam se zaista!! " Nastao je muk. "Neka mu je prokleto sve, zemlja mu kosti izbacila!! Proklet bio Milorade, rukama sam joj svojim šila njenu plavu ptičicu!!"
Sve se saznalo. Sve . . . Milorad je godinama i godinama pratio vikendom sahrane iz susednih sela. Sledeći vikend, noću, otkopavao je grobove i uzimao odeću s mrtvih duša. Bilo mlado, bilo staro, bez trunke griže savesti ili straha od pravde, činio je nezamislivo. Na pitanje da li mu je ko pomagao, samo je, stisnutih usana, mahnito vrteo glavom levo desno. Seljani tražiše da mu oni presude ali nisu stigli ni mogli: Milorad je umro na putu ka duševnoj bolnici ponavljajući samo jedno:" Neka vala, e neka sam vala . . ."
Šta ga je navelo da ovoliko izgubi razum, nikada se nije saznalo. Neki , narod ko narod, nagađaju, da je smrt najbližih još davnih dana oduzela pamet Miloradu, neki kažu da je sam đavo bio u toj radnjici, drugi pričaju da je možda želeo da na neki način oživi mrtve. Ko će ga znati . . .
Eto . . . možda sam trebala zauvek sakriti priču o Miloradu i njegovoj musavoj, ukletoj radnji ali . . .
videh juče devojku na ulici, u prelepoj šarenoj haljini na volane. . . i kunem vam se, sa vezenom plavom golubicom na kragni . . .
Dušica M. Ognjanović
