U ovo doba, jelka je već bila okićena. Utrkivali smo se ko će od kuće da donese ukrase i bili važni poput malih paunova kada prepoznamo svoj nakit na grančici jelke. Nekoliko dana pre kićenja, znalo se, sami smo pravili čestitke, slikali ih vodenim bojama i razmenjivali međusobno. Petak je bio rezervisan za slavlje gde je ceo razred učestvovao u proslavi. Svako je doneo šta je mogao i na kraju su spojene đačke klupe bile pune tanjira sa seckanom čajnom, bonbonima i po kojom kutijom čuvenog keksa "Domaćica". Prskalice na sve strane, devojčice po prvi put sa malo karmina, dečaci u somot pantalonoma i ukrasni papiri oko vrata za svakog. Na školskom kasetofonu treštala je Brena. Sat je pokazivao 18h : 30 min. Osećali smo se "odraslo" . . . napolju je bio mrak, đuskali smo i nabadali meze dok je vejao sneg kao sa čestitki. Tako se slavilo u zimu. Nova Godina. Za Božic se tada, na žalost, nije ni znalo. Juga je imala svog boga: malog, ulickanog trntavca koji nas je posmatrao svojim kristalno plavim očima sa portreta od kojih nisi mogao da mrdneš. Gde god pošli : komunisticki bog, piljio je u nas. To malo, trntavo stvorenje, iluzionista mnogih generacija, davalo nam je utisak sreće.
A onda je došao rat . . .
Prskalice su zamenile bombe, kasetofon je utihnuo, meze su postale luksuz, jelke više nisu sijale od ukrasa . . . a mi? Na teži način, saznali smo za Božić. I pravog Boga. Saznali smo da Bog ne nosi belo odelo i iste takve rukavice. Nema krknatu ženu sa punđom i za Njega nije bilo mesta u našim kućama. Njegovo ime nije bilo na našim usnama nikada pre. Pre rata, ne. I ko Ga je spominjao, morao je da šapuće.
U svaku kuću , preko noći i patnje , uselila se vera. Ali . . . Vera, Nada i Ljubav, oduvek idu zajedno. Ruku pod ruku. No, narod ko narod, uvek pravi selekciju. Vera i Nada su prihvaćene dok je Ljubav proterana sa pragova. Vera i Nada su godinama pokušavale da opstanu ali bez njihove Ljubavi, nisu uspele. Nestale su. . . Bez Ljubavi nisu mogle više . . .
Nova Godina , za njom i Božić. Tako mi slavimo. Šenluk za "novaka" pa onda onako već otrovani od slavlja, sa malom pauzom od par dana, kako dolikuje, dočekujemo datum Hristovog rođenja. Tad se prepodobimo i pravac na Službu. U portama petarde, graja , urlik. Hrišćani "slave". Važni! Važni što smo pravoslavni i "bolji" od one druge braće. "Bolji" od onih koji su već otaljali slavlje 25 - og.
Nismo svesni činjenice da zapad, po logici, prvo proslavi rođendan Onoga koji nam zapravo i podari svaku Novu Godinu, pa tek onda, punog srca, pristupili slavlju kalendarske Nove.
" Idemo da se overimo za "novaka" al vidimo se mi i oko Božića. Aj , ljubi brat!" . . . zdrave se dvojica mladića na ulici. Nekoliko metara kasnije, baba i deda, ruku pod ruku, poput dva suva puža, prelaze preko pešačkog. Mladić pomenut malopre, dobacuje starcima: "Ajmo batane, brže malo!" uz kikot, pun života , pređe na drugu stranu. Stari par daje sve od sebe da pređe na drugu stranu praćeni uz "riku" sirena nestrpljivih vozača.
Vernik momak. Čuh da kaže tako . . .
Naučismo li mi išta iz stradanja ili i dalje čeznemo za idolima mimo živog Boga?
Često se pitam : da li je ovaj narod , na neki ( ili svaki ) način, svojim ponašanjem, ponovo prognao Boga? Toliko vernika, Slava i ikona a srce naroda, nikada gore. Preljube, bludničenje, kocka, alkohol, čedomorstva, mržnja, zavist . . . na sve strane . . .
Uključujem radio. Volim radio. Zaboravljen i ni približno slušan kao ranije. "Šetam" stanicama i na jednoj prepoznajem stare taktove i dobro poznatu melodiju: Brena . . .
Pred očima mi iskrice onih prskalica iz školskih dana. Nasmejani drugari i lica neke dece čijih imena se više i ne sećam. Stari kasetofon na ćosku katedre i učiteljica koja cupka uz melodiju. Na zidu trntavac u belom odelu, šeretskog smeška kao da poručuje : " raduj se mala, ovo sreća neće dugo da vam traje."
Muzika prestaje, kreće prognoza vremena. Sunce je oteralo sneg. Ponovo, temperature iznad proseka za ovo doba godine. . .
Pahulje su otišle u zaborav baš kao i stare čestitke. Osvrćem se i na zidu vidim ikonu. Hristos. Slavsko kandilo, Bogorodica i Ikona Krsne Slave. Trntavi čovečuljak u belom odelu, Slava Gospodu, odavno ne prodaje maglu. Vera i Ljubav još uvek traže svoj put. Božic je uskoro . . . ima Nade . . .
Dušica M. Ognjanović
