Orlovi rano lete . . .

 Pisala sam već o tome, ni sama ne znam koliko puta: ko u mom prisustvu spomene „rak“, kao u pesmi Miroslava Ilića, „neka menja i društvo i sto“! Neka ne izgovara reč „rak“ ni pod pojmom ukusnog zalogaja, ni kao znak smešnog horoskopa! Neka niko ne kaže da je neko u licu „crven kao rak“! Toliko drugih izraza ima za to! Previše sam dragih , voljenih i najrođenijih, ispratila kod Gospoda pre vremena, zbog „raka“! I to baš zbog leukemije! Od bombardovanja, od stresa, od sekiracija, briga i muke! Svi znamo na kakvom to komadu zemlje živimo! Šta smo preživeli, šta pregurali. Neka vas ne zavarava činjenica: živeo je preko, pun love! Lova nikome i nikada nije produžila jedan jedini dan, osim onoga koji je zapisan u knjizi koju ne pišemo mi i naše sebične želje. Lova nije nikome i nikada kupila mir i obrisala bol i sećanje!

Poslovno, vezana sam za Italiju, opšte poznato. No, da li je poznato da su Italijani ti koji su mi često govorili:“ Stalno je provlačio Srbiju, ma šta ga pitali u intervjuu, za bilo koji magazin, naravno, ako se nije ticalo samo neke od utakmica, ciljano. Ti isti Italijani su mi govorili :“ Aaa, Nole i Sinisa! Sinisa il tuo Dio!“ Zvali su ga  - Bog!

Poštovanje, veliko poštovanje i ljubav. Prema toj duši koja je bolovala i pre ovoga. Svaku ratnu ranu, sećanje, neprebol da je krenuo drug na druga, brat na brata, komšija na komšiju.

 Prijateljica, Italijanka mi kaže maločas:“ Saučešće svima, mogu misliti kako je sada kod vas u zemlji!!“ Ona zamišlja da smo izašli na ulice, u nekom mimohodu, sa svećama u rukama poput njih i svih ostalih kada legenda zaista ode u legendu. Ne. Mi smo kod kuće. Čuli, žalimo ali nas nema na ulicama. Navikli smo na bol. Večeras nas boli naš Miha , do kosti, za koji dan, vrlo brzo, već neki drugi jad.

Navikli smo. Da trpimo. Nepravdu, rane, kazne, stres, muku, neprebol. Praviš se jak a unutra sve puca! To znaju svi! Svi mi! I svako od nas puca na svoj način, unutra, iznutra , tamo gde je najgore.

Na takvom smo komadu zemlje, na tom Balkanu gde su suze stare drugarice, smrt i lažni osmeh, maska za svaku muku.

Mihina boljka je boljka svih nas. Samo na razne načine. Ubio ga je Vukovar, ubile su ga kolone, ubio ga je rat sa svojim slikama koje se nikad ne brišu.

Krvna slika mu je zapravo bila slika ožiljaka na duši.

Neka anđeli čuvaju sve one koje smo izgubili zbog onoga na slovo „r“. Ne pitajte me više, zašto stalno potenciram da sitnice život znače.

Miha nam je potvrdio danas . . .

Dušica M. Ognjanović

R.I.P. Siniša Mihajlović ( 20.02.1969 - 16.12.2022 )