Šetnja među grobovima

Beše to jedan od onih dana čiji sati tako sporo prolaze da bi ste pomislili kako se samo vreme zainatilo da se vucara iz sata u sat do kraja večeri. Studentski dani teku kako za koga : nekome u kombinaciji dobrog druženja i učenja, dobrog druženja i gubljenja dragocenih predavanja, dobrog druženja, odličnog puta ka još boljem akademskom građaninu, plus - lubav. Fini znaju biti studentski dani. Neko ih pamti ovakve, neko, pak, "onakve" a ovaj student o kome pišem jednu od fakultetskih godina zapamtio je do kraja....života... Sve je počelo kada se među njegovim kolegama, na jednoj sedeljci, pokrenulo pitanje o umetnosti : šta je umetnost, suština iste, njena transfvormacija i poimanje kvalteta iste kroz vekove. Besedeći tako do kasno u noć, jedan od njih, ne sluteći kako će stvari već za koji sat dobiti potpuno neočekivan obrt kako samo sudbina ili pogane mračne sile znaju da udese, prozbori sledeće : " Mislim da je fotografija jedna od najjačih strana umetnosti. " Svi okupljeni, osim sada pomenutog, od srca su se smejali svako dobacujući, gotovo u glas, svoje razloge zašto u životu nešto glupčje nisu čuli : ovaj je dobacio ovo, onaj argumentovao onim, devojka prekoputa sofe, sa čašom vina u i vidno rumenih obraza "zapečati" sa još nekoliko , nazovi,  polutreznih "arugmenata" i sve dobi neku esenciju besmisla. Druženje trajaše skoro do svitanja no, nije svako od njih, uprkos obavezama, spavao do podne. Fotografije,stare crno-bele, polaroid, filmske trake, miris hemikalija u takozvanim "mračnim sobama", čuveno prigušeno osvetljenje i trenutak od neprocenjive vrednosti kada siluete na mokrim papirima dobijaju od stidljivih obrisa svoje jasne oblike. Sve se to motalo po glavi studenta koji je imao želju ali ne i način ,da kolegama i profesorima dokaže moć koju fotografja, svaka po na osob, na neki način poseduje. Kaput, ovlaš prebačen šal i može da krene. Naći ću nešto neobično....naći ću fotku za primer....videće oni šta sve objektiv može.... Uhvati sam sebe kako se smeška dok su se retki prolaznici osvrtali za njim pitajući se šta navede ovako mladog momka, da , "dok mu vreme nije", ćaska sam sa sobom... No, to nije ni delić brige koja će nastati nakon njegove odluke da potraži neko "neobično" mesto za fotografisanje. Stara fabrika! Tu će nastati snimci kakve retko ko može da uhvati osim njegovog, ruku na srce, izuzetno darovitog oka za pomenute stvari. Ne! Biće to zarasli deo pruge blizu.... čekaj, čekaj..... Groblje! Ideja kao grom iz vedra neba! Groblje! Ići će da fotografiše jedno od gradskih groblja!  Pun pogodak , pomisli, i više nije bilo dileme a ni osobe koja bi ga mogla odgovoriti od pomeute ideje. Ubrza korak, stegnu torbu sa foto opremom i kao nikad ranije, imaše predosećaj da će napraviti nešto veliko i važno. Oooo, da samo znaju ljudi gde će pasti....no, pođimo za studentom čija želja za savršenom fotografijom, svakim korakom, odvodi živoga ka svetu sena. Stigao je! Grobljanska kapija je bila polu otvorena. Uzrok tome nije bio nemar radnika na održavanju groblja i parcela na istom već vetar koji je naglo počeo da duva i čak i masivna vrata, kao nevidljiva, nervozna ruka, premeštao sa jedne na drugu stranu. Ulazi. Razgleda. Muk. Eh...što se kaže kao na groblju. Po negde, u blizini , čuje se šuštanje celofana (neko je done cveće) i tihi jecaj. U kombinaciji sa košavom koja je počela, pristojna scena za niskobudžetni horor. Po koji suvi list pratio je putanju vetra pa se činilo da se vrzma oko glave kao pčela u sred leta. Odakle da počne i za Boga miloga, da li je dolazak na ovo mesto pun pogodak ili pravi promašaj za potvrdu teze koja je bila u začetku? Nije imao kud i lagano krenu šetnja među grobovima... Bilo je tu svega i svačega: anđelčića, čudnih ploča još čudnijih dodataka, epitafa iz "Alise u zemlji čuda", nekih smešnih, nekih da srce prepukne (ko ga ima)... Posebnu pažnju je obratio na ono zbog čega je upravo i došao: fotografije. Bilo je svakakvih: u ovakvom ili onakvom stanju, (zavisi koliko je vremena ali i žalobnih dana iza pokojnika). U ostalom, da se ipak ne lažemo,  najviše, koliko je bilo ili ostalo ljubavi za pokojnikom toliko je i slika i sve oko iste govorilo u ime onoga čiji glas više niko ne  čuje ili čuju samo oni retko "nadareni", ili bolje reći prokleti . Elem, polako poseže za svojom torbom i lagano, kao sa da vadi najtanje staklo, izvadi svoju opremu i poče da fotografiše. Jedan po jedan. Nikako nasumice. Jedan po jedan od onih koji su mu se, iz ovog ili onog razloga , učinili po nečemu posebni. Zastao je kod groba na kome je pisalo: Stojanka Janković. Čuvena sepia, mesingani, vidno ostareli ram i sve ostalo okolo ukazivalo je da se Stojanke odavno niko nije setio ..... odavno. Ili nije imala potomaka ili ih je bilo briga za njen boravak u "večnim lovištima". Zagledao se bolje i prišao samoj ploči : imala je gustu, loknastu kosu i naočare sa masivnim, tamnim ramom. Navedeno je da je otišla Bogu na istinu krajem 60-ih godina. "Stojanka, Stoja"...ponavljao je u sebi ime i nadimak koji joj je upravo nadenuo ili kojim su je , po logici , možda i drugi oslovljavali. Samo koji drugi, već se maločas upitao? Sve je delovalo tako zapušteno... Grobljanskom stazom nailazio je jedan od radnika koji je kao poručen stigao u tom trenutku kako bi se naš student mogao raspitati možda detaljije o ženi u čiju je fotografiju do maločas gledao kao hipnotisan. "Dobar dan, izvinjavam se, jedna informacja ako može? "Recite" -odgovori čuvar " Zanima me, mada toliko posla imate verujem i ne pamtite baš sve detaljno, (pokušavao je da zvuči snishodljivo nadajući se da će u ovom "grobljanskom ruletu" imati sreće) , da ne znate možda nešto o ovoj ženi, evo vidite" - pokazaše rukom na grobno mesto : Stojanka Janković. "Da vidim...."- zagleda se radnik "Ne...ne, na žalost ne , vaša rođaka?"  "Da....dalja"- slaga na brzinu ali ovoga puta sa željom da se što pre reši uzaludnog pomoćnika jer dalji razgovor može značiti samo gubljenje njegovog dragocenog vremena. "Ne znam o njoj ništa, žao mi je , niti, oprostite, tu iko dolazi osim vas sada, čini mi se , ali ako Vam nije teško, sutra je stariji kolega ovde, on nam je živa "grobljanska enciklopedija" pa će Vam sigurno reći šta Vas zanima." "Da, dobro, hvala u svakom slučaju....."  odvrati i svako nastavi svojim poslom : čuvar groblja stazicom u suprotnom pravcu, naš student laganim korakom ka Stojankinom grobu. "Ko li si ti bila Stojo da mi je znati?" Dotakao je saosećajno hladnu, mermernu ploču i nastavio sa fotkanjem. Slikao je tog dana još nekoliko, činilo se neobičnih epitafa i spomenika. Oko nekog doba, kao da se prenuo iz nekog sumornog polusna, pogleda u sat i shvati da se više nego dugo "družio" sa mrtvima za jeda dan i gotovo dograbi sa zemlje poluotvorenu torbu sa opremom za slikanje i krenu stazom ka prevozu koji će ga vratiti studentskom životu i svetu....zvanično živih..... "I, kakvi su ti utisci "Topaloviću"? sa grohotom ga je dočekao cimer "Odlični"! sa ironijom u glasu i izveštačenim osmehom uzvrati ovaj. "Kako su nam pokojnici, jel sve ok, žalili se neko na promet i gužvu?"- još jače se zakikota i ne primećujući da je opasno počeo da nervira našeg fotografa. "Čuj , ne lupaj više,ok? Zanimljiviji su od Tebe kad počneš da lupaš po sedeljkama tvoje žive događaje iz polupuste postojbine!"  "Šalim se, pričaj šta si uradio? "Žena neka, otkud znam , nekako me najviše zadržalo to danas, ne znam da objasnim" zamuckivao je. "Alo, nisi valjda poludeo i odlepio za ribom sa groblja, ludače!!?" "Daj ne lupaj više danas molim te!! Žena neka stara, vidi...."  izvadi iz torbe jednu od fotografija koju je  na brzinu "uhvatio" starim ali za njega posebnim polaroidom. Uvek je imao naviku da prvo odradi polaroid fotku da bi odmah zatim, sve odradio savremenim digitalnim i đavolje skupim aparatom. "Ahaaahaaa, gde nađe ovu babu sa ladnom trajnom, leba ti, vidi joj još i ove đozluke majke ti!!!!" Nastavio je da se smeje kao sumanut Student mu ote fotografiju iz ruku, otvori vrata i uz tresak napusti studentski sobičak psujući sebi u bradu. "Šta bi sa tobom danas?"- odmahnu cimer rukom i dan se nastavi uobičajenim tokom.... Jutro je bilo još hladnije nego prethodno. Košava je "dala gas" a predavanja su nastavljena tamo gde su i stala sa jednim izuzetkom : svi su bili na broju osim cimera koji se smejao fotografiji pokojnice. Kada je predavanje privedeno kraju, društvo, na čelu sa fotografom koji je uradio snimak, zatekoše kolegu kako bled kao krpa , pali cigaretu jednu za drugom vidno potrešen. "Gde si ti, šta ti je!?" pitali su gotovo u glas. "Ti i tvoje slike! Rekla ti je Stojanka da joj vratiš šta si joj uzeo fotografe!!!!" gotovo urlajući na kolegu još i dodade "i rekla mi je, tačnije smarala me prokleta baba celu noć da joj je vid oslabio sa razlogom i da nisu đozluci već njene jebene naočare!!!" Besno baci pikavac na zemlju i napusti ekipu žurnim korakom. "Stani, stani pobogu čoveče!", potrča za njim student koji je slikao Stojankin grob. "Tako se stvarno zvala : Stojanka Janković!" "Ma marš bre!" "Stani!!!" povaka jureći za njim "kunem se u sve sveto, Stojanka joj je ime!!! Kako si mogao znati kada ti nisam rekao, kako!?" "Otkud znam,  to ti meni reci!!!!!!!" zaurla cimer na njega. "Čuj", zagrli ga, "smiri se i molim te kao druga da mi učiiš uslugu." "Beži bre od mene!!!!"- istrgnu ruku i pokuša da nastavi put ka studentskom domu da pokuša da nadoknadi neprospavanu noć. "Stani molim te!!!!!"- insistirao je kolega "hajde samnom na groblje, molim te. Evo, učiniću ti zauzvrat šta god poželiš!" "Mani me se da li razumeš!!!!!??" Ubeđivanje je trajalo dok na posletku cimer ne popusti ."U redu, idem sa tobom ali me dobro slušaj i zapamti : od danas da više nisam čuo jedno od tih tvojih grobljanskih sranja,  je li ti jasno!!!?" Na sve je bio složan i spreman samo da pođu. Stigavši na pomenuto mesto prvo su potražili starog čuvara kojeg mu je spomenuo mlađi radnik juče. Našavši ga, posle kraćeg traganja zamoli naš fotograf -student da im , ako zna, kaže koju o Stojanki Janković. " Evo, vidite, ovo je njen grob". "Aaaa , Stojanka , mučenica, da, da..." - pa zamišljeno pripali cigaretu bez filtera. "Bila je učiteljica, mnogo je čitala i pisala neke spise , rano je skoro izgubila vid, slabo je videla, velike naočare nosila, eto vidite tu na slici. Sama je ostarila niko nije dolazio... možda par puta i ne sećam se do danas vas dvojice da je ko dolazio. Vi ste joj nešto svoji?" " Da , dalji neki rod"- završi dalje komentarisanje i okrenu se kolegi : "Gospode Bože , sad samo da ukapiram šta to treba da joj vratim!!!" Grozničavo razmišljajući , obzirom da zna da osim fotografije ništa nije "uzeo" od pokojnice, dograbi torbu sa namerom da vrati polaroid fotografiju i ostavi je na grobnoj ploči. Dok je otvarao torbu rukom na dnu zahvati prašnjavu "gomilicu" ! Pogleda i imaše šta da vidi : prethodnog dana, kada je na zemlji pored groba ostavio otvorenu torbu, u žurbi je sasvim slučajno "zahvatio" i grobljanske zemlje, tik uz Stojankinu večnu kuću!!! Obojica ostadoše u čudu , istrese torbu, prekrstiše se i otklecaše do grobljanske kapije. Putem do studenjaka reč nisu prozborili i od tog dana trudili su se da izbegavaju groblja čak i ako neko od profana ode na "onaj svet". Vreme je prolazilo a naš student -fotograf , sa početka priče, prodao je svoju skupu opremu ali je poklon polaroid zadržao. Zasdržao za potpuno drugačije svrhe: po koju fotku sa žurke ili sedeljke zezajući sve kako su bolje polaroid fotke od mobilnih snimaka. Ujedno,napustila ga je i ideja da dokaže kako je fotografija "iznad svake vrste umetnosti" ali ga i dan danas drž saznanje da smrt nije kraj...a vi i te kako obratite pažnju kada šetate među grobovima...Da ne krene neko ili nešto za vama...slučajno, kao za našim junacima....





Dušica M. Ognjanović