Pitaš se, pa se preslišavaš, pa uđeš u fazu kada ti ništa nije jasno, pa san neće na oči, pa si nespreman za sve oko sebe : posao, prijatelje, život. Godine odraslog čoveka a pitanja, nedoumica i nesigurnosti kao da smo klinci. Gde nastade zabuna, šta omete ekipu koja je odrastala misleći kako na mišiće može gore da pomera? Na žalost, ta generacija su sada roditelji nekim klincima koje (i ako su njihovi ) apsolutno ne prepoznaju. Šta hoće ova današnja deca, gde su pošla , čemu streme? Zbog čega tako brzo žele da odrastu, da uđu u takozvani "svet odraslih "od koji bi 90 posto tih istih odraslih dalo sve na svetu da ih Petar Pan lično izvuče iz istog. Čujem ih u javnom prevozu, na ulici, po prodavnicama, na porodičnim slavljima kada ih roditelji jedva okupe. To nisu deca, deca kakva smo bili mi. To su, (ne grešim) i vi koji čitate dobro znate na šta mislim: to su mali predatori bez trunke poštovanja prema svima onima koji bi trebali i morali da im budu autoriteti, putokazi koje bi trebalo slediti bez pogovora i lakrdijaške bune. Deca koja su po savremenim testiranjima i u neku ruku, što je i logično, inteligentnija od svake prethodne generacije , da sada ne zalazim u statistiku, šta i koliko ali definitivno "mili mališani" gotovo lišeni nevinosti u svakom smislu a tipične za klince. Barem bi tako trebalo da bude. Osvrt na jednog tipičnog prestavnika/cu omladine današnjice : alfa genomi u tripu, nabudženi i napumpani u svakom pogledu. Što više materijalne svojine ili dobiti veća si faca, što više eskivaže u pogledu sticanja "edukativnih blaga"car si, šmeker, cool, zezaš sistem, izvlačiš se na foru. Ako te kojim nesrećnim slučajem zanima čitanje knjiga ili sport koji se ne unovčava tako dobro za današnje prilike -nisi cool. Mantra današnjih klinaca je : ja sam najbolji/la, unikat, furam svoj fazon, biću neko, lova do krova, prebudži i nabudži sve što se može i teraj. Gde? Evidentno, ovakvim stavom, u ovim vremenima, sa ovakvim roditeljima, ovo je mantra sa perona koji na zarđalom megafonu poziva pravac u pizdu materinu, karta zagarantovana i to u jednom pravcu. Već navedenom. Kako i da li iko razmišlja da deca nisu samo dečiji dodatak, dobra investicija za vraćanje okasnelog kredita (šta fali, ima robice i kolica od brata ili sestre ,kao da ono zna)?! Je li u pitanju stari ili novi model kolica. Pokrviće se sa burazerom ili sestrom oko toga kada poodrastu pa na fotkama vide isti model "vozila"nasleđen od prethodnika/ce. Tu bi već moglo doći do začetaka čuvenih proba za verbalne fajtove kako u školi tako kasnije u životu. Od nekuda se mora početi, od kuće naravno makar povod bio nasleđeni "baby outfit". Po parkovima i ulicama sve više nervoznih mama, gotovo besnih što moraju voditi brigu o sopstvenom detetu ili deci, (tek tate bolje i da ne spomijem) , deca koja urlaju, povređuju i maltretiraju svoje vršnjake po školama,po povratku iz iste nastavljaju ljuti boj sa roditeljima, deca koja izrastaju u Konane sa IQ-om afričkog merkata sa žestokim tripom da su, svi do jednog, po jedan Alber Einstein u najavi. Zbog čega nemaju klinci adekvatnu pažnu svojih roditelja i zbog čega se ti isti roditelji upuštaju u avanturu roditeljstva kada, očigledno, nisu sposobni ni o sebi da vode računa. Kuda vodi sve ovo, ko će bit uzor drugima kada osvane neko novo sutra, podalje od ovoga koje čekamo danas? Pričaju klinke da su im momci matore drtine pune love, plaćaju im brendirane krpice, kaparišu plastične sise i dupeta, diplomiraju na mega bleja fakultetima, iskaju egzotična putovanja da bi imale čime da se podiče na društvenim mrežama a ako se opkladite u 1000e i pitate ih da kažu barem pola rečenice o mestu u kom se nalaze, tajac. Za početak. A onda ćete biti svedoci kako se pred vašim očima rađa čudovište čije su glavne karakteristike umiksovane sa glupošću i nevaspitanjem. Odgovora neće biti jer osim imena mesta u kome se nalazi, ništa se više neće čuti osim cike, neartikulisanih zvukova i cičanja na obodima skupocenih bazena uz obavezne iskarikirane šijacu poze kojima se uz pomoć selfi štapa, traži najbolji kadar za tek rasteklu, sveže fuliranu guzicu, dobru , staru "replacement" za mozak. Na žalost, sve vlasnice istih ili istog nemaju čime da shvate da više stane u mozak nego u guzicu. Ili kako kojoj, ograđujem se od dalje razrade. Čujem da nisam jedina koja je primetila da se više raduje afričko dete terajući polomljenim štapom napuklu, staru gumu po prašnjavom putu nego jedno od dece sa neotpakovanim, novo-novcijatim iPad-om? Ovo je istina, ali ko je ovde lud? Neko jeste. Afrička guma. Neka ona bude luda. Ili taj neki tamo mali što je, budala, našao sebi zabavu i sreću u malim stvarima koje život znače. Pita me pre neki dan prijateljica, "majka" i vlasnica dvoje malih pit bulova, pardon, dvoje osnovaca, kako da jednom kupi novi mobilni a da se ovaj drugi ne naljuti : da li da mu kupi traženu "spravicu" a ovog drugog podmiti novim patikama!? Pitam : odakle i kako misli da izvede nemogući manevar, obzirom da , takođe iz njene priče , znam da nije u mogućnosti trenutno da priušti ni jedno ni drugo -odgovaram : priseti se koliko smo mi bili , iz dana u dan ,gotovo fokusirani na to da nečim oduševimo ili zadivimo svoje roditelje? Predlažem da, pre nego stignu iz škole, nameže po dva parčeta hleba sa mašću, namaže alevom paprikom i na neobičnom ručku sačeka svoje naslednike te im uz isti saopšti da neće dobiti traženo. Prvo uz razdragan smeh a onda kada je videla da je đavo odneo šalu pita da li sam normalna i imam li predstavu da će klinci napraviti haos kada dođu? Odgovaram da je haos stanje rezervisano za pakao a ona majka koja mora imati autoritet nad svojim potomstvom. Kako čuh sutradan, sve je urađeno kako smo se dogovorile : klinci se šokirali kad su videli šta je na meniju, histerisali, ona ,Boga mi, ostala čvrsta kao Samson dok je bio u punoj snazi i na kraju pobedi "keva". Mobilini koji je tražen dobiće kada ocene budu na nivou deteta koje ima sve uslove za učenje i dobro vladanje što je slučaj kod njih. Dodade da su , uzgred rečeno, masnih "brkova", otišli svak u svoju sobu. Jedna "keva", jedan pobeda. I bravo za nju. Nego... mene brinu ove druge "keve", protraćenih mladosti i neostvarenih ambicija koje su spremne da svoju decu zarad materijalnih dobara besramno prvo podrže, zatim izlože a onda i prodaju na vašaru ili pijaci pod radnim i paradnim nazivom : "izgubljeno-nikad vraćeno"! Evo taj cirkus godinama traje, vašar se šareni, majmuni otužnom melodijom sa vergla pozivaju još publike, još budala, još lakrdijaša, ooooooo, dobroooo dooooooooooošliiiiiiiiiiiiiiiiiii gubitnici dragi, dobro nam došli na još jednu predstavu šarenih laži gde verglaš vergla i krije suze. Šarenim rukavom maše i maše, zove još više, i još više na provod, muziku, zabavu, blud... Izvoli naaaaaaaaarode, samo u ovom gradu.... Lakrdijaš vrti vergla, otužna muzika svira, lete šarene parice na sve strane, arlekino zove na provod ali vešto već vekovima ćuti da iza šarene šatre vrebaju gladni lavovi. Dok se ne vide modre desni i čeljusti zveri, dok se ne oseti njen dah i vidi oko koje cakli dok hvata lakomi plen....već je kasno. A u miru se moglo, skromno, sa strahom Božijim i mirom u duši, gde je sreće, samo pripovedati o ovome....
Dušica M. Ognjanović
Dušica M. Ognjanović
