Od nagle najezde miševa, žito je bilo gotovo nemoguće sakriti. No, ništa od navedenog nije remetilo luksuzni način života. Tih dana od usta do usta , prepričavalo i se svirepo kažnjavanje ( a potom i ubistvo ) jednog roba, Nubijca, koji se usudio da šapatom svom gospodaru skrene pažnju " da nešto u vazduhu sluti na zlo"!
Zbog remećenja duševnog mira gospodara i njegove porodice, nubijac je prvo izbičevan do krvi a potom, izranjavljen, zavezan na stub , namazan medom i ostavljen u agoniji da ga insekti na predstojećim sunčanim danima, u agoniji i bolovima, odvedu Bogu na istinu.
Vreme je bilo toplo, svega beše u izobilju, narod srećan i zadovoljan, gradski trgovi puni smeha i uobičajenog čavrljanja. U vazduhu se osećao miris divnog prezrelog voća . . . i malo sumpora . . . Avgust ko avgust . . .
24. avgusta, 79 godine Nove ere, sve je nestalo. Pompeja, Herkulaneom i Stabija . . . nestadoše zauvek . . .
O nestanku Pompeje, o njenom otkrovenju, još davne 1763, do najnovijih fragmenata istorije zakopane od strane Vezuva, zna se manje - više skoro sve, no . . . koliko se zna o tzv. "prokletstvu Pompeje" , pitanje je?
Jedno od hiljade pisama koje pristižu širom Italije, ( a najviše u jugozapadni deo, u Napuljskom zalivu ), učinilo je da ova priča stigne i do vas i natera da se zamislite nad činjenicom "oteto je zaista i prokleto!"
" Na putovanje u Italiju čekali smo godinama. Radne obaveze i planiranje odmora, uvek se svodilo na povratak " proverenim" destinacijama. Grčka, Austrija sa obilaskom svih dvoraca, tu i tamo okolna Nemačka sela sa sjajnom kuhinjom i divnim smeštajem u planinskim kolibicama. Napokon, supruga je prelomila i konačno rezervisla dugo čekanu i željenu - Italiju. Obilazak Pompeje bio je davnašnji san i tome smo se veoma radovali.
Italija, sama po sebi, opija svojom lepotom! Gde god da krenete i da se okrenete, od arhitekture do hrane, bićete fascinirani. Tog vikenda, organizovano, krenuli smo put Pompeje. Naša davna želja da obiđemo mesto koje smo toliko puta sa divljenjem gledali na televiziji. Mozaici, arhitektura, struktura grada - nestvarno! Sama činjenica da su ove prekrasne zidine i pomenuti mozaici bili vekovima pod vulkanskim pepelom, još više daje na značaju ovom fragmentu istorije koji su se ukazali pred nama!
Šetnjom ulicama Pompeje, javila se neka ludačka strast, strast da zauvek ostanem na ovom mestu! Bio sam svestan činjenice da je to nemoguće i želeo sam komad ovoga, komad ove dramatične istorijske sekvence! Zvuči ludo ali bilo je tako. Kasnije sam saznao da nisam jedini u svojim osećajima i da nisu samo moje impresije dovele do događaja o kojima vam pišem.
Supruga je nemo posmatrala ulicu koja se prostirala nekadašnjim glavnim trgom. Zanesena poput ostalih turista, slušala je glas vodiča, a ja . . . iskoristio sam svoju priliku: mali komad opeke! U mojim je rukama! Osvrtao sam se goreći od uzbuđenja lišen bilo kakve odgovornosti! Činilo mi se da neki komad tog fascinantnog istorijskog blaga mora biti u mojoj blizini i kada se vratim kući! Mislio sam, svaki put iznova i iznova, proživeću ovo što sada osećam. Neopisiva energija, nešto jako, priznajem čini se i mračno ali toliko moćno u ovom mestu zaista postoji!
Znate, ja sam čovek koji nije nikada imao ni najmanji saobraćajni prekršaj. A postao sam lopov! Da, postao sam u deliću sekunde lopov! O tome kako sam sakrio to malo parče opeke, neću da prepričavam.
Po povratku desilo se . . . Pompeja je oživela, samo ne na način kakav sam očekivao, zamišljao ili želeo! Pompeja u svoj svojoj snazi i moći! Kako? U prvi mah, košmarne snove pripisivao sam produženom radnom vremenu, svađe u kući, iznenadni umor, takođe. Otežano gutanje i krvave ispljuvke u maramici, nisam mogao pripisati ni radnom vremenu ni nagloj promeni sa sunčanog na kišno vreme.
Ubrzo su urađene sve potrebne analize i potvđeno je: kancer!
Da ne dužim, vidite, od kada je komadić opeke ukraden iz Pompeje stigao u moju kuću, stigla je i zla kob i nesreća! Biću iskren, nije baš mali komadić, možda veličine mog dlana. Mislio sam to je samo delić trošnog zida . . .
Ostale su još dve hemoterapije i videću kako će biti dalje. Ono što je najvažnije, pišem ovo pismo u nadi da ćete shvatiti zašto sam uradio neke stvari i moje priznanje da se od srca kajem! Kada bih mogao da vratim vreme, nikada ne bih počinio glupost koja je, siguran sam, dovela do svega ovoga!
Dolazeći u Italiju , tvrdim vam, bio sam zdrav čovek koji je imao redovne sistematske preglede i nikada ni jaču kijavicu! Sada? Ruina od čoveka razoren bolešću, piše vam ovo pokajno pismo.
Siguran da će te učiniti pravu stvar, vratiti ovaj komad koji sam uzeo i svega toga radi, unapred vam se zahvaljujem i još jednom molim za oprost!
Srdačno
Albert Hoelcher "
" Poštovani Gospodin Albert,
fragment sa zida kuće na lokalitetu Pomeii, vratili smo na isto mesto gde ste nas uputili Vašim dodatnim pismom koje smo primili pre dve nedelje. Budite uvereni da niste jedini koji nam se obraća sa istom molbom i problemom. Žao nam je što prolazite teške trenutke. Nadamo se Vašem skorom oporavku.
Srdačno
Bianca C.V. Palleno"
Ovakvih slučajeva ima " na tone". Svaka, pa i minimalna nepažnja turističkih vodiča ili redara na svetski priznatim istorijskim lokalitetima od arheološkog i istorijskog značaja, dovoljna je da duše poput Alberta i njemu sličnih, potpišu svoju smrtnu presudu ili nesrećnu i užasavajuću kratku budućnost. Vodite računa . . . poseta istorijskih znamenitosti je za vas izlet, lepo utrošen odmor. Nikada ne zaboravite : svaka arheološka iskopina, muzejski eksponat, ruševina . . . bili su nečiji dom, predmet, nečije vlasništvo. Ni u ludilu ne pomišljajte kako ste veći od vremena . . . koje niko pobedio, vratio i zaustavio nije. Razmislite . . .
Dušica M. Ognjanović
