Stajao sam na neobičnom komadu stene koja se nadvijala nad zalivom i posmatrao nepregledno plavo prostranstvo preda mnom. Osećao sam težinu vode unapred, pre nego što ću skočiti u nju, još dok su se o moja kruta leđa i gusto tkanje kaputa udarali i od mene odbijali udari vetra.
Znao sam da tu negde, dole leži Simona. Ili bar ono što je ostalo od nje. Nepomična na površini, pa onda lelujava kako je tonula sve dublje , dok je njeno ionako lako vretenasto telo postajalo bestežinsko, a more mrsilo njenu dugu, valovitu tamnu kosu uplićući u uvojke ponešto od onoga što je se u toj nepreglednoj vodi nastanilo pre moje verenice.
I dok smo bili skupa i sve bilo u redu, znao sam da misli o meni da sam kukavica. Umela je ponekad, tek usputno, da mi prebaci kako ne smem da se suprotstavim svojim roditeljima, uprkos karijeri koju sam postigao i novcu koji sam zaradio. Mislila je da je vreme da ne živimo više u njihovom impresivnom zamku, da možemo i moramo sebi da priuštimo lagodniji život, lišen njihovog prisustva i uslovljavanja, koje već godinama nismo morali da trpimo.
Nesreća u kojoj je stradala dogodila se na jednom od izleta na koje smo gotovo svakog vikenda odlazili sa bliskim prijateljima. Jedrenjak kojim smo toliko voleli da se otisnemo što dalje od obale i rutine, jer nekada i luksuz ume da bude teret za onog ko ga nezasluženo nosi, nazvali smo po njenoj majci. Mrzeo sam to, ali joj nikada nisam rekao. Ni jednu jedinu reč. Bio sam kukavica.
Tog vrelog popodneva, Tomas i Mona su bili prijatno društvo. Nenametljivi, znali su kada treba da se povuku. Uvek su znali da izaberu pravi momenat za sve. I na koji prijem treba doći, koliko valja ostati, sa kim je poželjno biti viđen, a koga bi te nedelje svakako trebalo izbegavati. .. Nehajno zagrljeni, sa po čašom šampanjca u ruci i osmehom para koji još ima šta da kaže jedno drugom, obavestili su nas da će se na neko vreme povući, a mi smo ostali da ćutimo i gledamo u vodu, umesto jedno u drugo.
Simona je bila neobično ćutljiva. Nisam razaznavao ima li to veze sa našom svađom od prethodne noći, sa njenim sve učestalijim insistiranjem da se venčamo, jer predugo smo već bili zajedno i mojim upornim izbegavanjem da na svaki njen takav zahtev dam ma kakav konkretan odgovor. Bilo mi je tako teško da priznam da je u pravu. Povlačio sam se, kao i svaka kukavica.
Sećam se da sam pokušavao da zapodenem razgovor postavljajući joj niz bezazlenih, bezmalo besmislenih pitanja, iako je bilo očigledno da ne namerava ni na jedno od njih da mi da odgovor. Gledala je negde daleko, u pučinu i tako upadljivo ćutala. Onda je ustala, mirno i odlučno, kao da je sasvim sama na svetu, napravila nekoliko koraka ne pokušavajući da se okrene i pogleda me, kao da i nisam bio tu, i samo je skliznula u vodu.
Izgubio sam je iz vida, nepomičan da se pomerim, bez svesti i snage da uradim bilo šta. Kao da sam bio paralisan. .. Posle ću tu svoju nemoć i činjenicu da nisam uradio baš ništa da je spasem, pravdati stanjem šoka u koje sam neminovno zapao. Ali, činjenica da nisam učinio ništa ni onog trenutka kad sam smogao snage da se približim ivici, uhvatim za lakiranu drvenu ogradu i pogledam put njenog tankog tela obavijenog dugom lanenom haljinom koja se slepljena pridigla uz listove njenih nepomičnih nogu, govorila je samo jedno. Da je Simona tako prokleto bila u pravu svaki put kad bi mi rekla da sam kukavica.
I tog jutra, kad sam se uspeo na komad stene koja se nadvijala nad zalivom i sa koje sam posmatrao nepregledno plavo prostranstvo preda mnom, razmišljao sam, zamišljajući unapred kako se moja pluća pune tečnošću dok zasluženo padam u ponor, imam li hrabrosti da skočim, kako sam planirao i zamišljao nedeljama ranije.
Kolebao sam se dok su se o moja kruta leđa i gusto tkanje kaputa udarali i od mene odbijali udari vetra. Stajao sam tako satima, dok iza sebe nisam začuo poznati glas:
„Kukavice. Nisi je nikada ni zasluživao“.
Mona, lepa i ljuta, smatrala me je jedinim krivcem za smrt svoje prijateljice. Mislila je, video sam to u njenim zažarenim očima, da sam možda čak i pomogao Simoni da pobegne od svega i onako okonča svoj život. Nisam ni pokušavao da je razuverim, jer na nekim čudan način i jeste bila u pravu. Nisam uradio ništa da je spasem. To je, dakle, isto kao da sam je sam gurnuo preko ograde jedrenjaka za koju sam se onda grčevito držao.
Pitao sam se odakle joj taj pištolj koji je stezala u rukama. Nisam se pomerao. Nisam ni pokušao da joj se oduprem, da je odgovorim, baš ništa nisam činio.
Kako je kretal ka meni, korak po korak, tako sam ja uzmicao i dalje ćuteći, kao da sve to posmatram sa strane, kao da se ništa od toga ne događa meni, već nekom drugom. Klizao sam se po tlu koje je postalo nestalno podamnom, od kiše koja je ko zna kada počela da pada, a da nisam bio svestan ni tog.
Niz cev njenog oružja slivala se voda, ali ona mokra i odlučna nije nameravala da odustane, a ja takav kakav sam bio, nisam ni pokušavao da nešto od tog čudnog događaja preokrenem sebi u korist.
Jedan jedini korak delio me je od provalio da toga nisam ni bio svestan. Kako je ona poslednji put iskoračila ka meni, ja sam poslednji put krenuo unazad, neznajući da upadam pravo u bezdan. Oslobođen bilo kakvih misli, leteo sam unatraške ka nepreglednoj vodi koja će da me proguta za tren i imao vremena da shvatim samo jedno. Da sam se, kao svaka kukavica, opet predao, bez truda, bez borbe, bez reči. Samo što sam sada ustuknuo posledni put.
Dušica M. Ognjanović
