Pismo je
bilo za Marej. Otvoriću ga. Nje više nema i ne može da ga pročita. Ja ću.
Žena kojoj
smo prodali kuću kad se sve ono desilo, pojavila se jutros nepozvana na mojim
novim vratima, vratima stana zatrpanog naizmenično nameštajem i neraspakovanim kutijama. Neke od njih nisam stizala, neke nisam htela
da otvaram. Ne još...
Nenaviknuta
na sve ovo oko mene, nisam baš čaznula za još uspomena, još podsećanja,
naročito ne za bilo kakvim dodatnim vraćanjem u prošlost. Ni svoju ni njenu.
Znam, bilo
je tu svega. Ali, ona je decenijama uporno ćutala. U početku sam pokušavala da
saznam, naročito kada bih je noću zaticala kako jeca na ivici kreveta ili onih
noći kada je plakala čak i u snu... Kad god bih prišla, na brzinu je brisala
oči i sve bi se svelo na istu, kratku rečenicu: „Sanjala sam nešto ružno“.
Ujutru bi se pretvarala da se ništa nije dogodilo, pa sam vremenom naučila da
se pretvaram i ja. Da nečujem ništa kad prolazim pored njene sobe, da se
nateram da ne uđem. Da samo
naslućujem...
Kruta,
požutela koverta koju mi je nova vlasnica našeg bivšeg doma, donela u kutiji
punoj ko zna gde skrivanih razglednica, privezaka, dva medaljona i jednom
izvezenom maramicom, bila je nekako čudno teška, kao od vlage ili nečega
sličnog. Otvorila sam je polako, pažljivo odlepljujući ivice. Unutra je bilo
nekoliko, naizgled, nepovezanih poruka. Svako parče papira bilo je druge boje I
veličine. Kao da su sakupljana, negde, nekada i poslata odjednom.
“Najdraža
Mer”, samo je otac tako oslovljavao moju majku. “Ne postoji jednostavan način
da ovo učinim, ali moram, pošto je izvesno da nemam mnogo vremena. Priznajem da
si bila u pravu za kuću. Molim te da mi oprostiš”.
Na
najmanjem, pohabanom parčetu papira koji sam nasumično izvadila iz koverte
pisalo je samo to. Očev rukopis bio je nekako nemiran, kao da je ovih par
redova pisao u žurbi, možda i strahu, oslanjajući hartiju verovatno samo na
koleno jer je svako slovo nesigurno podrhtavalo.
Posegnula
sam za sledećom porukom.
“Trebalo je,
Mer, da je prodamo još posle one noći kad si mi se prvi put požalila. Ali,
toliko mi je sve što si rekla zvučalo sumanuto, da sam pomislio kako si samo
loše sanjala. Nije trebalo… Nisam smeo da dozvolim da sve ode tako daleko. Sada
je kasno i ne želim da ti kažem kako sam saznao da je sve što si govorila bila
istina. Samo bih te dodatno rastužio. I uplašio… Zato sam i otišao. A, ti si
mislila… ko zna šta… O Mer, ne ostavljaju me na miru”.
Počela sam
da dišem duboko i shvatila sam tako glasno, da je zvučalo kao da je još neko u
prostoriji. Pokušala sam da se prisetim
detalja, delića razgovora koji su njih dvoje krišom vodili, uglavnom noću ili
kada bih se tek što bih izašla iz kuće vratila po stvar koju sam zaboravila, a
oni nastavljali priču misleći da sam na putu do škole. “Moramo to da uradimo.
Moramo. Sajmone, stravično je sve ovo”. On bi joj obuhvatio
ruke svojima i rekao: “Rešićemo sve, Mer. Uveravam te u to”. Onda bi ćutali, a
ja sam morala da krenem. Toliko puta sam htela da ih pitam o čemu i o kome je
reč i svaki put bih, potpuno neobjašnjivo, odustajala od toga.
Onda je otac nestao. Pune dve godine majka nije znala ništa o
njemu. Do tog martovskog jutra…
Izvadila sam I poslednji komad papira. “Žao mi je što sam
uništio ono što su trebale da budu naše najlepše godine. Još više žalim što ne
možemo da učinimo ništa da spasimo Saru”, na sami pomen mog imena prošla me je
jeza. Čekaj, kakve veze sad sve ovo ima sa mnom, pomislila sam iako je bilo
logično da budem deo nečega što su proživljavali moji roditelji. Samo sam svih
ovih godina odbijala da to osvestim. “Mer, veruj mi na reč da sam baš sve
pokušao. Ali, postajalo je sve gore. U početku sam mislio da će da me muče samo
noću, kao što su i tebe. A, onda više ni dan nije značio spas… Ovo je pakao
Mer, takav da sam spreman da ga zamenim za pravi samo da ovo prestane.
Nepodnošljivo je, M…”
Poslednje pismo je bilo prekinutio. Nedovršeno. Na dnu
izgužvanog lista, bila je nekakva narandžasta fleka; možda crvena koja je
vremenom izbeleda; možda krv; očeva ili ko zna čija…
Ponovo sam disala još dublje i sve glasnije, tako glasno i
uznemireno kao da je u sobi još neko. Je
li mi se pomutio razum ili ovo dahtanje, koje čujem ,stvarno nije moje… Nisam
imala hrabrosti da se okrenem. Da se uverim da nema nikoga. Stajala sam skamenjena.
Ruke u kojima sam držala očevo pismo su
sve jače podrhtavale. “Sssss…. Saroooo”, čula sam nepoznati šapat neshvatajući
odakle dopire. Nisam mogla da razaznam je li mucanje ili zapevanje. Ni sam ni
stigla da razmislim, ponovilo se. “Ssssss…. Sarooooo. Vreme je”…
Dušica M. Ognjanović
