Mala, pogurena starica, ispred prodavnice, gleda u ulične tezge sa raznom robom. Klasična ulična ponuda, u skladu sa kalendarom: termo helanke, slatkiši iz Mađarske, nešto kozmetike, bižuterija . . . Nedaleko, grupa tinejdžera. Starica sitnim koracima, sa osmehom poput deteta pita: " Jel jedva čekate vašar?" Tinejdžeri je gledaju u čudu, gurkaju se laktovima i uz smeh odlaze. Usput gunđaju " luda baba".
Davno, dok smo iole bili pri sebi, u ovo doba godine, sa nestrpljenjem se pričalo o Novoj Godini. Vašar, šećerna vuna, automobilčići, slatkiši, sjajni novogodišnji papiri, kupi se po koja sitnica, muzika trešti, svi nasmejani i srećni. Stvarno. U životu i za život, bez društvenih mreža. Smejali se od srca . . .
Sve se obesmislilo. Te novogodišnje euforije odavno nema. Proslava Nove Godine, planovi za buducnost - sve sa nekim strahom ili nestalo je. Svaka Nova, znak je pitanja. Nova pandemija, ratovi, otkazi, bolesti, krediti, Sunce koje nam već godinama nije više prijatelj . . . ko zna . . .
Mi smo postali besmisleni jedni drugima. Utučeni, robotizovani nesrećnici , glumci treće kategorije. U medijima, vidite i sami, sve više nasilja među muškim i ženskim polom. Ubijaju se, prebijaju, sakate. Žene više nisu dame, džentlmena i gospode više nema ili su retkost dovedena do pojma - čudo!
Davnih godina, recimo , u domacoj kinematografiji, kada se pojavi glumica obnaženih grudi, sama scena bila je - wow! Gole sise je pokazala! Puls je šibao preko 100, klinci su stidljivo okretali glave a film se "davao" u kasnom terminu. Kada se izgovaralo, "kurvo!", za ženu nije bilo većeg poniženja i uvrede. To je bio skandal! Danas se ženska populacija na to zacereka ili, što je najgore, neke to shvataju kao kompliment!
Sada golih sisa ima svuda: u prodavnici, u banci, prevozu, školama . . . Sise više nikome nisu : wow! I tu kreće problem! Svaki par sisa, ima i vlasnicu. Žene su postale toliko dostupne i doslovno ogoljene, da ni jednom muškarcu više, nisu i ne mogu biti intrigantne a kamo li poželjne. Poželjan, sama reč kaže, znači, nešto što bi ste poželeli. Ne želi se ono čega se već ima i to bukvalno - na svakom koraku.
Momci i ne znaju šta je redovno služenje vojnog roka. Nose iste farmerke - helanke kao i njihove lepše polovine. Dele kreme, uniseks mirise, čupaju obrve i konturišu se u istom salonu . . . muškaraca, pravih, uistinu i na žalost, još malo pa neće biti.
Vidim juče dvoje mladih. Šetaju ulicom. Otac za rukicu drži malo detence. Po izgledu mladog bračnog para, nikako se ne može zaključiti da u nečemu oskudevaju. Bejahu obučeni po poslednjoj modi, detence pored njih jedro, zdravo. Oni opet tužni. Pomislite, za sreću je potrebno dete. Dobijete dete, vidite nije to bilo "to". Sreća ili bilo šta slično njoj, nedostaje. Pomislite uhlebljenje, posao, to je! Počnete raditi , euforija prvih desetak dana i, ( naučno dokazano ), jedanaestog dana, sve bi ste dali da vratite svoj pređašnji život , bez i jedne zakonske obaveze, hitno na staro. Ni u prethodnom slučaju, kada su deca u pitanju, ni u drugom kada je posao - nema nazad. Pomislite: automobil, novac, garderoba. Dobijete i to a i dalje ste nesrećni, nešto debelo nije kako treba. I to gotovo na dnevnom nivou susrećem sve ćešće. Šta to ljudi žele? Šta ih to , aman, čini srećnim a toga " nečeg " nemaju!?
Kao i uvek surovo ogoljeno i iskreno: fali nam kazna! Da. Jednačina je laka! U vreme ratova, bombardovanja, nemaštine, poplava, mi živimo kao jedno telo i jedna duša! Sve se briše: pol, status, godine! Svi kao jedan! Širok je radijus naroda i narodnosti , ( što moja sestra u šali kaže ), koji su saučesnici u mom životu, kao prijatelji, poznanici ili saradnici. I tako, u slobodno vreme, svi, reč vam dajem, do jednog, koji su imali to iskustvo, kažu da dane siromaštva, (misleći na detinjstvo i oskudicu), pamte kao najleše dane. Po društvenim mrežama kruže slike iz detinjstva nekih generacija koje su se gostile parčetom hleba i masti , aleve paprike ili šećerom u kocke. Sećaju se da je sankanje , grudvanje, rumeni obrazi i trka da se dođe na vreo pasulj , bilo vredno ponovnog rođenja. Sada? Klinci, omladina, dečurlija, imaju šta požele. A žele mnogo, megalomanski! I nisu srećni. Već dugi niz godina, ta i takva dečurlija, kasnije, prave armiju stasalih , novopečenih roditelja kojima ništa i niko ne može prizvati sreću. Da li je potrebna nova pošast ili ne daj Bože nešto još gore, ono što poziva zavijanjem put skloništa da bi napokon došli sebi? Da li je ponovo potrebno da jedemo konzerve i trčimo na kupanje to malo minuta, ili sat, dok ima struje i puste vodu?
Sećam se, rat počeo, bombardovanje. Ni sam ni mogla da zamislim kako to zvuči i izgleda da nije bilo Tihog i Prleta. A onda, preko noći, zavijanje sirena, zvuk aviona iznad moje, naših glava, uživo! Ponavljam, doslovno preko noći! Prasak, svuda mrtvi, stvarno mrtvi, ne glumci. Sećam se i toga da smo se svi, odjednom, zavoleli kao da je svak svakome bio odraz u ogledalu . . .
Zaboravilo se, zaimalo se . . . ako, lepo je to a da li se iko nadao da ćemo nakon svega što smo prošli, nakon svih lekcija i patnji, postati najgora verzija sebe?
Sluti li vama na nešto ili samo moja sećanja naviru poput ovog inja što propada kroz kišu . . .
Dušica M. Ognjanović
