Miraz

 

“ Kada smo počeli zajednički život, ja zaista nisam umela da kuvam ali sam jako volela, imala želju. Jaja na oko, da ispržim meso, pire,ok . . .ali neka ozbiljnija jela,često nisu bila baš ukusna ili mi ne bi uspevala. Imala sam želju i volju, eksperimentisala sam ali, ljudi moji, moj tadašnji dečko(sada suprug),svaki put, šta god da sam spremila, kakav god da je ukus imalo -jeo je sve! Često bi imao običaj da mi kaže: ‘Pa, pazi, možda treba malo slanije ali ovo je sve zdravo i ja ovo ne bih imao gde da kupim,ovo si spremila sa puno ljubavi, hvala ti.”I poljubio bi me. Danas jako dobro kuvam i mnogi ljudi su me hvalili tražeći  recepte od mene. Spremam Slave i večere za naše prijatelje i rodjake ali se često setim tih početaka i mog supruga koji je pio na slamčicu moju prvu tortu koju sam pravila,koja mi, (jasno je), nije uspela i govorio: ‘E, možda nema oblik, ali probaj, da znaš da je dobro!”, dok sam ja brisala suze i smejala se u isto vreme."

Žene, devojke, ženski rode: ne varajte svoje muževe, verenike, momke. U tome nema ničeg mudrog, korisnog ni lepog. Varanje je poslednjih godina u ekspanziji, gotovo moderna “ stavka” ali nikako ne dozvolite sebi da, čineci preljubu, zaboravite da prezentujete svojim ponašanjem, pre svega, svoje majke! Tačnije,  ono čime su vas učile i ono što ste ponele od kuće, kao prvi, moralni miraz. Dakle, u koliko se kurvate i svoje jače polovine vređate svojim bestidnim ponašanjem, stičem utisak da se ipak u vreći miraza, “to nešto nemoralno” i ponelo upravo od mame i kuće  . . .

Poštujte čoveka čiji hleb jedete, pod čijim krovom se skrivate od kiše i svih životnih nedaća, čuvajte svoj dom sa dubokim poštovanjem prema Bogu i čoveku koji je svoje ključeve srca, doma i svega što poseduje,podario baš vama. . .

Dušica M. Ognjanović

Najlepša među grobovima

Zidovi kuće tresli su se od njenog gneva te noći. Čuo se zvuk stakla , prozorskih okana kako se lome , tanjira koji se razbijaju o pod. Jecaji i tutnjava uvreda, ispunjavali su noć. Zvuci su se premeštali po dvorištu. Kratak muk pa se agonija nastavljala. Glasovi su se mešali, izobličavali , postajali duboki i krešatavi , odbijali se o zidove . . . više se nije znalo govore li sopstvenim jezikom , da li je to vika ili plač , tuku li se to njih dvoje ili behu to psi iz kraja koji zavijaju. To je bila poslednja noć koju su proveli zajedno . . . Bila je prelepa . Koliko lepote, toliko i nesreće . Udala se za najbogatijeg toga doba , tih dana i tih krajeva. Bila je njegov ponos , više trofej. Iz braka koji se vukao dan po dan, mesec po mesec , od godine do godine, rodila im se ćerka. Dok je bila malena igračka koja trčkara po dvorištu bogate vile, sve je bilo , barem na kratko, onako kako bi trebalo. Srećan i zadovoljan par. No, gde god pošli, pričalo se o ženinoj lepoti. Ko god bi ih posećivao, oka nije mogao odvojiti od nje. Smetalo je bogatom suprugu, smetalo je i njoj. Ne zbog ženske sujete već zbog košmara koji je nastajao svaki put kada bi nakon završetka predstave " srećna porodica ", ostajali u agoniji njihovog spoja lepotica i ljubomorna, ostarela zver. Ćerka je bila svedok samo lepih događaja : svega u izobilju, od malih nogu beše u svetu gde verovaše da vile i kraljice postoje i da je jedna od njih upravo bila njena majka! A ko drugi ? Ženina lepota definitivno beše usud : ćerka je odrastala sa opsesijom da bude majčina kopija, jer gle, sva sreća ovog sveta je u njenoj lepoti ! Živi sa najboljim kraljem na svetu,  ( njenim voljenim tatom ), imaju svega u izobilju, svi joj se dive! O , zar to sve nije zbog mamine lepote ? 

Iznenada , kada su se obe strane pomirile sa navikom da glume svaki dan koji osvane i gorčinom otprate svaki zalazak, kada su pomislili da svađe u dubokoj noći neće ostaviti nikada i nikome tragove, prelepa gospodarica je lišila muka svoju staru , ljubomornu zver. Umrla je . Tiho pred svitanje . . . Žalili su svi oni koji su je poznavali , jer, ruku na srce, predati onakvu lepotu crnici i prirodi koja u dosluhu sa smrti i najlepše oslikano platno pretvara u tihi horor, nije bilo lako. Ćerka nije nalazila utehu a stara, ljubomorna zver povukla se u neki svoj svet gde nije bilo mesta ni za njegovu ljubimicu. Portreti, bočice mirisa, nakit njegove . . . voljene. Time je bio okružen i to beše jedini svet za koji je znao dok i on, ne dugo nakon svoje muze, ovaj svet ne zameni zemljom senki i puta bez povratka . . . 

Godine su prolazile . . . Imetak koji ostade iza ovo dvoje nesrećnika , beše takav da se jedva čekalo da svane dan kada će devojka biti za udaju. No, devojka po lepoti, koja joj beše toliko važna, ne beše ni nalik majci ! I to je ubijalo! Toliko je htela majčinu lepotu da se zarekla, što se i pročulo , da se neće udavati jer samo lepotice poput njene majke , jesu dostojne prelepe čipkane raskoši i dobre udaje kakvu, mislila je, srećom zadobi samo njena majka . . . 

Prođe još neko vreme i bi onako kao je sudbina uredila . Ogledalo je sve govorilo : devojka je postala još lepša verzija svoje voljene majke! Sada je bila spremna za udaju! Bila je potrebna samo jedna šetnja glavnim trgom da svakog podseti na miraz i lepotu imućne udavače. Sve je bilo spremno da lepotica  dobije prosca, ozvaniči svoj brak i u sreći i veselju, uz veliki imetak i , razume se, mnogo ljubavi, provede ostatak svog života. Jedan po jedan, svaki lepši od prethodnog, stajaše pred kapijom velelepne vile sa željom da isprose za sebe mladu. No, ni jedan se nekim čudom , nije usuđivao da tako prelepa žena bude baš njegova. " Previše je lepa, doneće to mnogo nevolje! Uvek će neko sa strane želeti njenu lepotu za sebe, tu nikada mira biti neće . . . " - behu komentari kako nesuđenih prosaca, tako i njihovih najbližih. Dešava li se ovo ili devojka sanja košmar iz koga je samo pitanje trena kada će se probuditi !? Na žalost , niko nije hteo da oženi bogatu lepoticu . Dan za danom, gotovo se nudila ali niko ne htede njenu ruku. Škripa vrata sobe njenih pokojnih roditelja, pod mesečinom, budiše uspomene. Dodirivala je njihove predmete, sklanjla rukom prašinu sa stvari koje odavno ne dodiruju ruke koje je toliko volela. U jednoj od fioka, u kutijici vezanoj tankom svilenom mašnom, nađe majčin dnevnik. Poče da čita. Bez reda . Stranice behu ispisane mastilom od sastojaka koji su činili majčin život : tugom i suzama . . .
" Danas opet isto. Da nije ovog deteta odavno bih sebi prekratila sve ove muke. Zlatni kavez nije doneo sreću nikome. Ponavljam se. Pisaću sutra ako budem imala o čemu. " Strana sledeća : " Opet je bilo suza. Ovo nije život. Nema smisla. Videću kako sebi da pomogdnem. Ali moja sirota devojčica ? Srećom , ovaj prokletnik je toliko voli da će barem učiniti sve da bude srećna . " "Ne mogu više. Ova svađa je dovoljna da prelije čašu . Mene sve boli ali znam kako će zauvek zaboleti njega. Plačem i pišem, nije prvi put ali nemam izbora . . . nema izbora " Ovo je bila poslednja stranica prelepe nesrećnice. Devojčina majka se ubila! Staklena bočica kraljevsko plave boje koja je stajala na majčinom stolu bila je zaključana u ukrasnoj staklenoj kutijici. Devojka je mislila još jedan od majčinih parfema, ovaj možda najomiljeniji no, istina beša gorka i kao i sadržaj iste. Spoznaja da je njena voljena majka, lepotica koju je obožavala , oduzela sebi život, beše kap koja je prelila čašu. Bola je bilo i previše! Gledajući svoj odraz u majčinom ogledalu, brišući suze, nije mogla oprostiti dve stvari : spoznaju da je njena voljena majka ostavila svoju mezimicu ne misleći na njena osećanja i ovu ukletu masku lepote koju dobi u nasledstvo . U gluvo doba noći , lepotica prekrati svoje muke. Nađoše je pred svitanje kada je jedan od meštana , dozivajući njeno ime, shvatio da može biti da nešto nije u redu . Hteo je da obavesti devojku da dođe prosac koji bi voljan da podeli svoje bogatstvo i dobrotu sa nadaleko čuvenom lepoticom. Usud je hteo drugačije. Kako se pričalo, nesrećnica, tek nakon smrti , dobi pažnje koju je toliko htela. Njen grob otvoren je iste večeri nakon ukopa a telo nikada nije pronađeno! Na mestu gde beše planirano mesto njenog večnog počinka , neko je , na hartiji napisano skupocenim mastilom , u raku bacio poruku:   " Najlepša među grobovima " . Kao svedočanstvo ovome, ostade portret na nadgrobnom spomeniku i moja obaveza da vam ovu istinitu priču prenesem, u detalj, onako kako je čuh . . .

Dušica M. Ognjanović