Kolica

Uvek pazari isto povrće i voće kako bi sama pravila kašice za bebu. Nikada ne kupuje ništa gotovo . Za njenu mezimicu sve najbolje. Dete ista majka ! Lepotica , mali anđelčić ! Kada odraste zadavaće momcima dosta muke . . .
" Dobro jutro Lana! Da pakujem uobičajeno ? "  Prvo njen čuveni osmeh a onda potvrda na pitano . Bakalnik pakuje zdravi zeleniš i slasno voće a dve lepotice nastavljaju šetnju trgom. Rado ih pozdravlja svako ! Neko vreme su bili van gradića , no , povratak je obradovao sve meštane koji ih poznaju. " Blagoslovena je ovim detetom ! " " Boga mi, i lepotom ! " - dodaju drugi. Svako se nadovezuje utrkujući se da kaže koju lepu na Lanin račun . Svaki dan je kao indigom preslikan . . .
Povrće i voće , šetnja trgom  . . . Često spominje svog supruga i ponavlja kako joj nedostaje no, uvek doda kako će posle nadoknaditi izgubljeno . On radi blizu luke koju Lana može videti u daljini . More . Stari , dobri drug svakome ko ume da sluša. Pa i Lana . Talasi, galebovi . . . lep je život ! Prekrasna je kada se nasmeje ! Pitaju se, kako je suprug smeo ostaviti samu ? Ovako lepu , otmenu, pametnu   ženu sa ćerkicom koja nema ni godinu !?  Može Lana sama . Strpljenje se uvek isplati . Saginje se i pomera pelenu da topli , morski vazduh pomiluje lice male lepotice. " Bože , kako je predivna ! " -  pomisli svaki put kada pogleda svoju naslednicu . Šetaju trgom, malo uz obalu a Lana uvek priča sa meštanima . Ljubazna i nasmejana . Lana je poznata po tome. Danas , samo danas , nešto je drugačija. Setnija . Lagano ljuljuška kolica sa svojim anđelčetom i gleda u daljinu. Preko mora kao da ovo, ma koliko bilo , i ne postoji. Prvi put vide Lanu da je tužna. Zaplakala je. Ništa dramatično. Otmeno i laganim pokretima briše jednu , pa drugu stranu prelepog lica. Prilazi jedna od žena i nudi se da pomogne . Ujedno, pita šta je uzrok današnje tuge ? Želi li društvo, nedostaje li joj suprug, da malena nije bolešljiva ? Odmahuje glavom , ni jedno od pitanog . " Vreme je danas takvo. Iskreno, i da me opet pitaš , ne bih znala šta bih ti odgovorila . " - osmehnula se . " Sedi na klupu Lana , odmori se . Nisi ni ti od kamena . Hajde draga, ja ću pričuvati detence . . . "
 Nije lako, zaista , voditi brigu o tako malom detetu, sama, bez ičije pomoći . Morski vazduh je lek ! Za koji minut , svima će biti bolje ! Podiže pelenu da uzme malenu u naručje dok joj se majka odmori i sabere misli . Lana gleda u daljinu , pelena je podignuta a kolica prazna . Takva su već više od godine  . . . Vozila je prazna kolica pokrivena pelenom , svaki dan . Belim pokrovom od gaze , štitila je svoj svet kao belom paučinom da sakrije svoje misli . Lana je luda . Takva je od kada je ostala bez svega što je volela : svoga supruga i njihove mezimice . Njih dvoje je uzelo more, na ovaj ili onaj način, meštani ne znaju jer sirota Lana svaki put ispriča drugu priču . U ludnici je . Odavno . Kolica su ostala skrajnuta nekud blizu trga , uz neko staro palmino drvo . Zaziru ljudi . Neće ni da ih sklone . Smenjuju se godišnja doba, pelene nema još od prve bure . Kažu neki da su gledali kako dugo vija po vazduhu negde pred svitanje , dodaju da dečja duša luta, kažu traži mir  . . .

 " Ja sam uvek plakala . Nikad od sreće. Čula sam da je to moguće ali ne znam kako . Ja nikad nisam bila toliko srećna . Glava mi se rano napunila glupostima i navikla sam da slutim . Stalno sumnjam. Uvek sam na pola . Pola suza , pola osmeha . Nikada mi se nisu desile velike sreće . One o kojima pričaju drugi , obični ljudi a ja samo slušam . Moja sreća su po neki zagrljaj , čaša vina , zvuk violine ili harfe . Ja ni ne znam koji mi je najsrećniji trenutak u životu i pitam se je li ga bilo uopšte ? U glavi mi živi neki đavo koji mi stavlja upitnike na svaki trenutak . Ponekad danima zamišljam da mi je život drugačiji. Smišljam ga sama . Od početka . Ničim ne liči na ovaj. Ovakav . Kad sam bila mala, čula sam da kažu ako se  smeješ puno , plakaćeš posle. Kao , to je prokletstvo neko . I tačno je izgleda . Svaki osmeh sam posle pošteno isplakala i odustala sam od te igre i stekla naviku da se ne smejem . Smeh jednako sreća . Toga nema. Zato se ne smejem . Ja sam nekad znala satima da gledam u zvezde . Tražila sam odgovore na pitanja koja sam čula samo u sebi a nisam smela naglas da ih pitam . Nisam znala ni koga bih  . . . Pustim misli negde . Tu sam , a nisam tu . Imam ja dovoljno godina da znam šta je sreća i šta bi moglo da mi izmami osmeh . Pre neku noć , kroz ovaj prozor , ove rešetke , videh zvezdu padalicu i sećam se da treba da pomislim neku želju . Nisam znala i imala koju bih . Nisam tužna . Tuga su samo neki delovi u mojoj glavi ili nešto što me obuzima tokom dana . Dobro , nekad i noći . Uglavnom sam srećna , samo nikad nisam plakala od sreće . Barem kažem ono što mislim , cenu plaćam sama a bakšiš ću ostaviti sa osmehom . Oni su dali lekove i uzeli moj dnevnik . Olovka škripi , jako, ili opet i Mesec sija prejako ? Spavaću ponovo protiv svoje volje dok ne nađem kolica . Pelenu moram da promenim . Bebi će smetati so . . . "

( odlomak iz dnevnika koji je vodila Lana Kambor u Psihijatrijskoj bolnici u periodu od 4 godine u bloku zatvorenog tipa )

Svako se nadao da će se prelepa Lana sa osmehom vratiti u morski gradić i prošetati trgom sa onima koje je volela više od razuma  : svog voljenog pod ruku i anđelčića u kolicima prekrivenim pelenom . Čekaju meštani i dan danas ali to se neće desiti . Nikada .
Lana je luda  . . .


Dušica M. Ognjanović