Oči

Sa mog plafona kaplje nešto. Kap po kap. Po mojoj kosi dok spavam, po mom licu dok ležim i zurim u tavanicu paralisana od straha.  Lažem se da je voda, ali svaka kap je sluzava i lepi se za moje zadrhtale prste, dok pokušavam da očistim obraz i čelo. I ne trepćem. Da ne propustim sekund u kojem će se možda nešto ukazati i pomoći mi da shvatim šta je, za ime Boga, ovo i otkuda dolazi.

Gledam u tavanicu verovatno satima, jer me oči odavno peku i osećam kako mi pucaju kapilari oko zenica koje se šire i pokušavaju da naslute nešto. Sluz, u tim malim količinama i nestvarno pravilnim vremenskim razmacima kaplje na moje lice i meša se sa suzama, a one teku kao žalosna mešavina slabosti mojih očiju premorenih od netreptanja i nemoći čitavog tela da se odatle pomakne i pobegne.

U stanu iznad mene nema nikoga. Već četiri godine . . .

Svake večeri, pre nego što odem na spavanje, poslušno zapravo očajnički, popijem lekove koje mi je prepisao prijatelj. Kaže događa se, proći će, to su epizode, svako ima neke potisnute traume, isplivaju povremeno, naprave nam nakratko pakao od života i opet se vrate odakle su i došle. Drugim rečima, moj prijatelj, sa zidom punim diploma i dugom listom zemalja u kojima se usavršavao, misli da umišljam. Pozvala sam ga da dođe, da se uveri u to što mu pričam. U njegovim očima vidim pomešana osećanja dok laže „svratiće“. I nikada ne dođe. Moj prijatelj, ugledni gradski psihijatar, mi ne veruje. 

U početku nisam verovala ni ja.

Sedim za stolom, radim na laptopu, pijem kafu, pogledam u plafon. Ne događa se ništa. Sedim na sofi, otvaram vino i puštam film koji sam danima nameravala da pogledam. Posle svega par trenutaka, kao slučajno pritisnem pauzu i tobože nehajno podignem pogled i držeći daljinski u ruci, nemirno zvrjim u strop i čekam. I ništa . . . Isto je i kad mi bilo ko dolazi u posetu. Prividna idila je potpuna. Pakao nastaje kad ostanem sama. I kad legnem da spavam. Samo tad se događa.

Sinoć sam, da ga prevarim, zaspala za stolom, u trpezariji. Probudila me zelena sluz koja je niz obraz krenula da se sliva ka mojim poluotvorenim ustima. Trgla sam se u trenu,  ali ipak ne dovoljno brzo da ih zatvorim pre nego što je do mog jezika dospela jedna kap. Pripala mi je muka. Otrčala sam do kupatila, pokušala da povratim, da izbacim iz sebe i tu kapljicu i sav očaj koji su sve prethodne u meni izazivale nedeljama. Ispirala sam usta, prala zube, iskoristila sve moguće tečnosti koje su mi bile na raspolaganju, neurotično preturala po policama u kupatilu da se iza ormarica sa staklenim vratima nije sakrilo još nešto čime bih mogla ovo prokletstvo da izbacim iz sebe zauvek . . . Posle skoro pola sata pokušala sam da se smirim i ubedim sebe da je u redu. Da je sve gotovo.

Vratila sam se za sto, sipala sebi vino koje mi je noćima pomagalo da sasvim ne poludim. Udahnula sam duboko i prvi put otkad je sve ovo počelo da se događa pomislila da moram da se odselim odatle. Samo tako mogu da sačuvam ono što je ostalo od mojih nerava. Samo tako mogu da se vratim svom pređašnjem životu, da ponovo budem normalna, da ne kasnim na posao, da se ne osvrćem oko sebe, da ne gledam kroz ljude dok mi govore, da se nasmejem . . . posle mesec dana agonije. Imala sam plan . . .

Otišla sam u kupatilo da skupim kosu u rep i umijem se, spremna da iskoristim svoju trenutnu rešenost i razradim plan selidbe. Bilo gde i to što pre. Imala sam dovoljno novca da odaberem lokaciju koja mi se dopada, imala sam prava na dovoljno slobodnih dana da opremim svoje novo gnezdno i iznad svega – imala sam motiv: da što pre odem odavde.

Ušla sam u kupatilo sa osmehom koji su i nesvesno izmamile moje tek rođene spasonosne misli o selidbi. Tako nasmejana, pustila sam vodu i pre nego što sam spustila glavu da se umijem, na tren se pogledala u ogledalu.

Predamnom su zurile kao trava zelene zenice, dobro poznate boje. Širom otvorene. Oči. Lice. I nisu bili moji. . .

Dušica M. Ognjanović