Battle for the honor

Sve se menja a opet, neke stvari ostaju iste. Heroji će uvek biti heroji, kukavice će uvek kukati istim glasom. Bilo je vremena kada su dvorske lude svojim rečima i postupcima, terale kraljeve da se povuku u svoje odaje. Davno, u neka davna vremena, pa sve do današnjih dana, mudraci kazaše da se najveće bitke ne vode na bojnom polju. Kažu da su najveći ratovi i najteže bitke one koje vodimo sami sa sobom ,u tišini noći, kada umesto sna naviru pitanja na koje samo i upravo mudraci ili viša sila znaju odgovore. I po pravilu, te bitke traju dugo. . . Toliko dugo da od običnog vojnika  nastaje borac kojem u budućnosti neće biti ravnog. Dođe dan kada se shvati da bitke i nisu bile za svakoga i kada kraljevi ponovo otvaraju vrata svojih odaja , vraćaju na svoj presto i puste ludu da bude ono što je oduvek i bila. Ni manje ni više od toga. Neko se bori, spoznaje, krvari i sazreva u nešto vredno poštovanja. Neko živi u ubeđenju da je orao a svako pero na njemu dokazuje kukavicu. Zbog takvih bitaka i njihovih aktera, mudri carevi , i ako po logici, zbog već pomenutih stvari, lišeni dobrog sna, sedeli su na svojim prestolima i stečenom mudrošću, jasno uviđali kome ne pripada ni štit ni koplje. . . samo potezi svojsveni slabima : lajanje okolo. . . 




Dušica M. Ognjanović