Lavež

Kako reče slavni naučnik : “svemir i ljudska glupost nemaju granice”. Čini mi se da sve više ljudi prelazi ilegalno istu. Ko u startu vidi da neće moći da prati ovo što kuckam , neka se vrati svom snail lifeu, žvaćka svoje glupe misli u svom ništavilu i pusti druge ( koji to mogu ) da prate i čitaju na miru. Kako je lepo radovati se tuđoj sreći i uspehu i podjednako jadno biti ljubomaran (i još gore), tužan, ako je neko koga poznajete, ili ste poznavali , započeo svoj život tamo negde preko (ne mislim na mitsku reku Stiks) već novu državu, “ prešao granu ”, “ našao mesto pod novim nebom ” i slični izrazi a svi pogodni za započetu temu. Još jadnije je ako to nikako ne možete da sakrijete pa pršti ljubomora kao kineska pirotehnika na sve strane sa posledicama jedino po vas. Poznajem, na žalost, ne mali broj ljudi koji su čak i za najbolje prijatelje ( u njihovom odsustvu naravno ), imali po koji zluradi, sirćetom “ namirisani ” komentar a da ovi to nisu u prvo vreme ni znali. Sve se uvek svodilo na komentare slične dvema babama koje se žale na sevanje u kolenima pred kišu a u pozadini, namera je bila gora i od groma i oblaka koji prate istu. Dakle, ni manje ni više nego: degradacija prijatelja i pokušaj nipodaštavanja truda i , volje, i provereno patnje koja logično ide uz napuštanje mesta u kojem si odrastao, dobio prva životna iskustva, koji je postao deo tebe ,u kome se pušta korenje (a da se to logično sa godinama i ne primeti) a priroda čini da to bude sasvim logičan “pupčanik” za grad u kome ste zakmečali. Realno, teško je odlučiti se na taj korak, otići tamo negde preko trbuhom za kruhom ili nogom za novom cipelom. To samo znaju oni koji su duboko, do koske i zaista u toj priči i samo takvi koji su prošli tom stazom ili imaju koga za kim čeznu preko iste smeju, mogu i imaju pravo pustiti suzu, požuriti da uzmu album sa zajedničkim fotkicama i obavezno pripremiti par papirnatih maramaica. Svi smo mi, barem većina, pratili nekog na putovanje koje će trajati više godina ili na ono za koje smo svesno znali da će biti zauvek , tz. novo mesto boravka, nova adresa tako daleko, daaaleko od vas. I onaj čuveni pogled na terminalu, i onaj još čuveniji junački stav da živ suzu pustiti nećeš dok ta voljena leđa ne izgubiš iz vida , i sve te slične stvari koje nam u tom trenutku čini se, ruše svet dok naš prijatelj odlazi da za sebe, a kasnije i za vas, sagradi novi, bolji i uvek se nadamo- lepši. I tako i biva. Daljina je pojam koji ima sva prava da muči fizičare, matematičare i njima sličnu “vrstu”u časovima njihove dokolice ali za prave prijatelje ili ljubavi, ona je tek mali nevidljivi dosadni , providni metar koji se uz snagu volje i pomenute ljubavi, gubi onog trenutka kada se maestralno krene u baratanje sa uslugama svih mogućih gedzeta koji nam pomažu da ostanemo „in tuch“, ma gde se nalazili. Da nabrajam kako se osećaju svi oni koji ne provode praznike kod kuće, koji za Božić ili Uskrs u snovima i sa suzama na jastuku „prizivaju“ zvukove zvona svoje Crkve u san, neću detaljisati. Samo budala, zavidna (plus jadna), kakva inače i jeste, može zaboraviti šta sve sa sobom donosi i odnosi „odlazak preko grane“. Čemu ljutnja, ljubomora, bes? Čemu jadni, malicozni komentari I zbog čega jedna i jedina pomisao i pitanje: „ šalju li šta ovi vaši ili tvoji od preko“? Ako zanemarimo gramatičke I moralne greške (ne moje već njihove), jedino što iole pametnoj osobi pada na pamet je mix : ljubomora i nesposobnosti. Žargonski rečeno : nemanja petlje ! Verujem, jer, da nije tako, u protivnom, ćaskali bi na terminalu sa ovima što odlaze, bili uzbuđeni, pozitivno zabrinuti za ono šta sutra donosi ali svakako, po zdravom razumu i logici, srećni jer ste pokazali hrabrost, odlučnost, sposobnost i volju , pre svega da se promeni, ako treba i može, sve ono što bi moglo voditi ka boljem nastavku života , kako vašeg, tako i vama najbližih i dragih ljudi. Zato, najlepše molim, ne ogovarajte, ne pametujte, imajte muda i rešite se i vi na pakovanje kofera ako imate kuda i kome. Ako odlučite da ostanete u svojoj avliji, ostanite sa dobrim saveznicima : zdravim razumom i kulturom . Bez ogovaranja , moliću lepo,  u protivnom, zbog kevtanja i lajanja za drugima, postaćete u avliji -avlijaneri... I sve to dok se drugima pečatiranjem pasoša ujedno pečatira i dokaz hrabrosti i potvrde one stare dobre da “ psi laju , karavani prolaze ” . . . Je li to neko upravo “ zalajao ” ili mi se učinilo ! ?

Dušica M. Ognjanović