Sećam se, bilo je dana kada sam bio željan svega. Samo malo hleba, ništa drugo i ništa uz to. Sećam se i majke koja je po komšiluku molila da pomogne po tuđim imanjima da bi nam donela malo hrane, možda po koju staru, iznošenu stvar da je posle razmenimo među sobom. Sećam se i njenih suza i jecaja iza kolibe kad su je terali sa pragova. Tada je, da ne bi dolazila praznih ruku, brala cveće usput da nam ukrasi više nego skroman sobičak oronule kolibe. Sećam se oca kad se razboleo i naroda koji je pokazao samilost tek kad su skupili pare da ga sahrane, jer mi nismo imali od čega. Sećam se i dece koja su poput pasa ruganjem grizla naše siromašne duše i dana kada smo se kući vraćali plačući ne videći izlaz iz tunela ni beg iz naše sirotinje. Sećam se i dana kada je majka peške, jecajući, bosa otišla da zamoli popa Radeta da pomaže, pomrećemo od gladi. Sećam se šta se sve izdešavalo potom. Sećam se da smo svi do jednog završili škole, sećam se majke čiji obraz više nije sijao od suza, sećam se da sam je tamo nekih dana, video nasmejanu i svhatio da i majka zna i može da se smeje. Sećam se dana kada su braća završila akademije, ja fakultete. Ne jedan, nego dva. Jedan oca radi, drugi za majčine suze. Sećam se i toga da sam, sada, kada mogu kupiti sve, obećao Bogu da nikada neću zaboraviti ko sam. Kako je nemati. Da treba pomoći svakom. Da se dobro pazim da sirotinja ne pusti suzu zbog mene. I da. . . sećam se da je jedino Bog bio uz nas. Od Boga naučih da uvek budem uz druge, da ne zaboravim nikad kako je biti sam, gladan i jadan. Sećam se, boli to, ne zaboravljam ni dan danas, ali zlata je vredno.
Dušica M. Ognjanović
No comments:
Post a Comment