Tuđe

 Par koraka od mene, u marketu, blizu kozmetičkih proizvoda, naoko " dama" , traga za nečim. Čučne, ustane, cokće i vidim, uputila se pravo ka meni :

" Izvinite! Gde drže Niveju?"

NIVEJU !!?

U šoku al se pribrah:

" Na povrću." - odgovorih i nastavih svojim poslom ostavljajući  " damu " samu, lišena interesovanja hoće li ovako mudra, zaista , krenuti međ zeleniš po " Niveju".

Čujem iza gondole sa makaronama, kako maltretira radnicu i drži slovo o tome kako treba više da se zalaže na radnom mestu i vodi računa gde se i kako raspoređuje!

Logiciram, budaletina je, doslovno, otišla put povrća uverena da se tamo, nekim čudom, nalazi Niveja. Kad je , razume se, nije našla, cenu, kao i uvek u životu, plati onaj ko nije kriv - pametan za budalu.

Na kasi prepoznajem glas žene koja je pred kupcima i kolegama dobila prekor za nešto zbog čega nije kriva - tuđu bahatost i glupost.

Pakujem namirnice i vidno utučenoj kasirki poručujem da se ne brine i ne obraća pažnu uz čuvenu opasku da nismo svi isti.

" Znam gospođo,  - govori sa knedlom u grlu -  " ali svaki dan je neko ovakav ako ne i gori! Ranije , tu i tamo sad, Bože sačuvaj šta je ovo!"

Ispred marketa gužva na parkingu, kao da se bube u nekoj zamišljenoj šahovskoj rokadi, bore za poslednji potez. Migrena se najavljuje, u to sam sigurna, onim čuvenim oštrim bolom pri izlasku na Sunce.

U neposrednoj blizini čujem pištaljke. Pitanje, da li ću ja ili bilo ko od ljudi sa parkinga, moći da prođe. Pištanje, neka neartikulisana cika. Panadol i spuštene roletne, biće spas . . . ako se dokopam stana. Svako od nas, pomislim, negde je krenuo i ima neku svoju priču. Bolestan, ljut, u žurbi, da pomogne nekom, možda u posetu nekome u bolnici, nekome ko je star, nemoćan, nekome koga voli i jedva čeka da vidi, detetu nosi novu igračku, neka majka sa dvoje dece, žuri da sve zgotovi na vreme . . . život. Obične životne priče . . . Koga briga ?

Mladost traži " svoja prava ", bolje sutra, bori se  . . . duva, pišti, đuska . . . fantazira i po običaju - nema trunku osećaja za stvarnost. U tim godinama, to ne biva. Od kad je sveta i veka, starost govori: " da su mi one godina a ova mudrost . . ." A tu je sve rečeno . . . 

Poslednji put kada je naša omladina davala povoda da bude poštovana, beše to kasnih četrdesetih, prošlog veka i tokom celokupnog perioda obnove zemlje razorene ratom. U grupu poštovane omladine, spada i svaki momak koji je dobio čuveni kovertirani poziv i svojim životom ili samim učešćem u nastaloj situaciji,  dokazao da Gospodin Mišić nije uzalud sa svojom časnom vojskom dao život za buduće naraštaje.

Brine me ovo što sada vidim: red minuta ćutanja pa red trans muzike, sve u roku od pet minuta. Kao neki recept sa super slikom sa fake news-a. Ulupaj dva jajeta, u to dodaj pola litre ulja, 5 kg šećera i peci 2h na 200 stepeni. I ludak vidi da je navodni recept čista nameštaljka da digneš sopstvenu kuhinju u vazduh.

To vidim, na to miriše . . . 

Mi smo prokleti. Pisah o tome. Narod proklet i uvek rad na kavgu. Koji nas geni, čija krv toliko goni da se krvnički, za vratove, svoj svoga, zubima hvatamo za stvari koje su u biti - trivija.

Ponovljam, nas je, kao narod, samo teško stradanje dovodilo u red. Ratovi, teška elementarna nepogoda, ratna sakaćenja i uništenja, bombe, glad. To nas okupi u jato, u gnezdo, u skup, u bratstvo, u slogu, u veru. Jaku, istinsku, čvrstu. Čim muka popusti - sve po starom. Nigde nauka, nigde lekcije, nigde mudrosti da prepoznamo kako đavo koristi istu modlicu, po ko zna koji put, za pogaču razdora. Zamislite, koliko smo jadni, kad ni đavo ne smišlja novu smicalicu nego nas jebe pošteno, do samouništenja, na istu foru.

Iskreno, mora da smo ili opasno glupi ili grešni do Boga.

Plaši me da smo oboje. 50/50. Samim tim, jasno kao zora -lak plen i mladunčetu vuka a kamo li čoporu. 

Neka ide kako ide. Uvek nam je tuđa avlija bila lepša i zelenija, uvek tuđa žena lepša, tuđi muž , tuđa trpeza ukusnija, tuđa kuća prostranija, tuđe nebo plavlje, tuđa voda pitkija, tuđe dete pametnije, tuđi jezik melodičniji, tuđe pesme pevljivije,  tuđe . . . sve tuđe nam je vazda bilo bolje. Za tuđe, davali smo i čast i glavu.

I sad smo spremni na isto. Za tuđe vrednosti , tuđe reči i mlaka obećanja, otvorili smo širom vrata naše male ali prekrasne avlije.

Koja će biti cena ili koja je već određena za sve ovo ? Pokazaće onaj nemilosrdni Gospodin kod koga nema ni molbe, ni kredita, ni kajanja - Vreme!

U daljini čujem prodorni pisak. Nedaleko, svađu . . . čujem muške glasove kako jedan drugom psuju majku. Poruge, sa obe strane. Smeh. Smeju se jedan drugom. Čujem, imaju, svaka strana, svoje pomagače. Spuštam polako roletne. U sred bela dana, moram da stvorim mrak. Imitiram noć kako bi se migrena umilostivila barem na tren. Analgetik danas i nije neki saveznik. Ležem i skrivam se u meko ćebe. U kraj oka, osećam suzu. Sećam se glasa Avrama Izraela: " Pažnja , pažnja!" Zvuk one potmule, pa odjednom prodorne sirene. Zvuk koji se ne zaboravlja . Otkud sećanja . . . ta slutnja ili samo bol muti misli . . . u kraj oka, osećam suze. Migrena. Ili tuga što orao jednog tela , gleda bez povratka na dve sasvim različite strane . . . 

Dušica M. Ognjanović