Ritratto

 

Dali su mu ime Maksim. Lepo ime, nadali su se, doneće mu lep život. Rodio se u najmanjem malom mestu na jugu.  Njegovi su se spremali da ga pošalju dalje, čim oni uzmognu, a on ojača; da ne gubi vreme, jer je tamo gde je prvi put ugledao svet samo to i mogao.

Svi u porodici bili su ubeđeni da je Maksim stvoren za nešto veliko. I bili su u pravu.  Samo nisu mogli ni da naslute, da li za veliko dobro ili veliko zlo...

Skoro tri decenije kasnije, Maksim je prodao jedan portret za prvi veliki novac. Do tada je skupljao znanja po svetu, oštrio olovku, crtao, bacao, nervirao se i pokušavao da to što vidi i oseća prenese na papir i ostavi grafitni trag na belom praznom papiru koji je čekao potez Maksimove ruke.

Taj portret prodat za veliki, nestvarno velik novac bio je čudan. Za svakoga, osim za naručioca; koji je jedne večeri , u omaleni Maksimov atelje ušetao i ostavio domaćina bez daha, od straha. 

Tražio je, kad se Maksim sručio na drvenu stolicu i pribrao dovoljno da počne da sluša, portret koji mora biti gotov do jutra, a pravljen po sećanju. Naručilac je skinuo šešir, nepomično i bez reči stajao neko vreme, prodirući kroz Maksima nekakvim staklastim očima koje su gorele sve pred sobom, vratio šešir, nakrivio ga da sakrije taj nemogući pogled, spustio debeli tabak novčanica na sto za kojim je sedeo portretista, okrenuo se i nečujno za sobom zatvorio vrata.

Iako nije bilo izgovoreno mnogo reči, utučeni čovek prikovan za stolicu nekako je osećao da može svašta da mu se dogodi ako to ne uradi.

Tako je Maksim, prestravljen i začaran, dugo, a da nije ni trepnuo, gledao u vrata iza kojih je nestao posetilac. Tek kad se pribrao, a trebalo mu je dugo, video je da na izgrebanom  drvenom stolu na koji je bio oslonjen rukom, stoji toliko novca koliko u životu nije video.  I kojim je mogao da kupi veliki atellje, kuću na jezeru, da ode u daleke krajeve, učini šta god poželi. Da ostavi sve za sobom i nestane. . .

Te noći oka nije sklopio. Ali, nije ni portretisao. Držao se, naizmenično za glavu, kao da je pridržava, pritiskajući slepoočnice koje su počele da ga bole i od jada koji ga je tako nenadano snašao, od nevolje koja je prevazilazila sve o čemu je do tada morao da odlučuje i da se pita, što od jeftinog vina kojim je pokušavao da olakša donošenje odluke koja će mu promeniti život.

U zoru, Maksim je obukao kaput, u džep stavio svežanj novčanica i napustio atelje, bez da je za sobom zaključao vrata. Nije ih do kraja sasvim ni zatvorio. Više mu ništa nije bilo važno.

Naručilac je stigao nedugo potom, bilo je dovoljno  da kažiprstom pokrivenim rukavicom  blago odgurne vrata i da shvati da ga niko ne čeka.

Na stolu je stajao papir,  beo i naizgled netaknut, ali je on znao da na njemu ima nečega. Samo sa druge strane. Prišao je, okrenuo hartiju i posle nekoliko trenutaka tišine, kriknu kao zver. . .

Maksima u tom gradu više niko nikada nije video. Ali jesu na sasvim drugom kraju sveta. Kupio je zaista sebi kućicu, lepu ali skromnu, u jednom afričkom selu, promenio lični opis,  otvorio školu sa svega nekoliko klupa, u kojoj je siromašnu decu učio da čitaju i pišu i crtaju, naravno. Plaćao je i organizovao dolazak lekara jednom nedeljno u malu, improvizovanu ambulantu postavljenu pod čvrstim šatorom nad prašnjavim podom, gde su pregledali i lečili uglavnom malene, mršave pacijente i njihove majke, jer su se muškarci koji su čuvali selo koje je bilo njegovo novo prebivalište, pretvarali da su zdravi koliko i hrabri.

Tako je portretista iz najmanjeg malog mesta na jugu, učinio jedne noći samo on zna šta, i obreo se u sasvim drugom malom mestu pod kapom nebeskom i stotinama ljudi promenio živote. Našao je način da olakša i ulepša svaki njihov dan, da njihove noći budu bezbrižne, dok je on strahovao od svakog sumraka znajući da mu donosi pakao.

I svakog jutra pojavljivao bi se pred meštanima nasmejan, skrivajući uspešno šta mu se noću dešava.

Dušica M. Ognjanović

. . . u čast Carlos Ruiz Zafon