I tako . . .

 Bio je to dan kao iz bajke za obilazak svetinje. Sunce je sijalo taman koliko treba da se javi da je svanulo i da je dosta bilo počinka. 

Ne volim naročito to organizovano druženje s Bogom. Polako, pre nego što požurite da osudite, mada vam je do sada već uveliko jasno koliko držim do toga, objasiću. Dakle, ta organizacija, osim Svevišnjeg koji je već svakako dobri Domaćin cele vaseljenje pa i tog metoha put kojeg se kreće, podrazumeva i bulumentu; nešto mi se ne traži pristojniji naziv, dakle bulumentu koja krije tek po kojeg istinskog vernika.

I svi znate da je to tačno, samo što nećete da priznate, ali to je već vaš problem. Da niste navikli da se lažete na svim mogućim poljima, vaši životi bi izgledali drastično drugačije. Ali, neću sad o tome. Neki drugi put svakako, ali sada ne. Znam, žao vam je, jer vi suštinski volite kad vas kinjim, ali kažem vam, sad mi se neće.

Dakle, pristala sam tog jutra da se ukrcam u autobus zato što odavno nisam bila u svetinji put koje smo krenuli, a na molbu nekolicine meni dragih ljudi.

Čim je vozač uzeo stvar, znači volan u svoje ruke, i izmestio nas sa parkinga na kojem su nas minut ranije prebrojavali, krenule su priče - kako su ekskurzije opet preskupe, kako su se poklopili vreme za registraciju kola i jedna svadba na koju mora da se ode, kako nikad više zimnice po Zorkinom receptu jer je propast, uostalom kako snajka može bolje da zna. . . Jedna riđokosa žena iz trćeg reda, sa maramom stavljenom na vreme, doziva neku Dunju koja sedi skoro pred sam kraj autobusa i dovikuje: " Da probaš jednu moju baklavu, prava . . ." Dunja nemo odbija, samo mlatara glavom u stranu, levo-desno, levo-desno, kao da je oteta. Progovorila bi sigurno nego su joj usta puna senviča, iz kog vire krugovi kuvanih jaja. I da ne vire, čim je maločas providna folija počela da se para, a "onaj" miris obuzima autobus, znali smo šta je Dunja izabrala da doručkuje . . .

Nas troje smo se ćutke zagledali, a videla sam da moja mala odabrana ekipa čita moj čuveni pogled zvani "jesam vam rekla".

I tako su ovi "podvižnici" krstarili drumom noseći sa sobom sve one misli i reči koje je trebalo da na taj jedan dan ostave za sobom. Da izgovaraju molitve, čitaju žitije Svetca kojem je posvećen manastir, ili makar da na telefonima koje nisu ispuštali iz ruku, pronađu ponešto o Svetinji u koju su krenuli. Red je, ako ništa drugo . . . 

U goste kad krenu, pa kućni savet zaseda kao veće staraca - šta smo im ono beše nosili prošli put, je li ona mala sedmi ili osmi razred, ne Boga mi nego srednja škola, ona je velika, njoj nećemo ništa, ma daj kafu iz Danice,  lepo je pakovanje, atraktivno, videće odmah da je iz inostranstva, to ćemo i ono vino, ne to ono bolje, za ovo svi znaju da uzeto na akciji, ne skida se ta reklama, to ćemo nama, uz ručak, šta fino je za svaki dan . . . Njima moramo nešto fensi . . .

A, ovamo . . .

Stižemo posle par sati i pravo s parkinga, sad ovog drugog, kreće desant na manastir. Na brzinu zabrađene žene, poneka koja je to na vreme uradila, muškarci koji su na ovakvim putovanjima uvek nekako u manjini, upasuju košulje u pantalone, izgužvani od dugo sedenja, pokušavaju da sustignu svoj užurbane žene, ali im to n uspeva.

Uleću  u velelepno dvorište poput komunalnih inspektora, napadno se brzo krste po 15 puta, dok ih ruka ne zaboli, i sve ih odaje da ni jedno od tih krsnih znamenja nije pratila na bogobojažljiva pomisao, ni molitva, jer bi, da je drugačije, zastale ispred manastirske kapije kroz koju su protrčale, stale bi koji tren, udahnule duboko i polako se prekrstile, pomislivši svako svoje, ili svačije "Oprosti Gospode premilostivi i hvala Ti za sve". Onda bi polako krenuli dalje . . .

Ma ne . . .

Ko god da je poplovačao stazu koja je vodila duž rajskog dvorišta, između manastira i konaka, što se tiče ove ture gostiju, uzalud je to radio. Ne mogu stvarno da kažem poklonika - ne tražite previše. Znači, pregazili su sveže pokošenu travu, da bi došli do ružičnjaka. Dakle, eto ga cilj broj jedan. Kao u igrici. "Stanooo, da vidiš lepe li su, ti samo ovu boju nemaš. Uzmi bre, šta se snebivaš. Oćeš ja da ti je odlomim časkom, oni neće ni da primete a tebi ima da ukrasi ceo onaj deo do kuće Stankovića. Ima svi da te pitaju odakle ti, oni prvi će da se sjate. . . .Ja ti je uzimam, nećun ni da te pitam. "

Sramota me . . .

Proalze pored nas četvorica monaha, kao četiri povijene mladice, gledaju u zemlju a kao da je ne dodiruju.

Još su nam iza leđa, a ja čujem nepoznati kreštavi glas: "Je li sestro, je l ovo muški ili ženski manastir?"

Gospode Bože . . .

Ne verujem da se meni obraća, još manje da me ovo pita . . . Duboko nesvesna svega ako sebe, ova je žena, shvatam, došla da provede vikend van grada. Sestro, sledeći put, predlažem Kosmaj. Idi na Avalu, Srebrno jezero, gde god ti volja, samo ne upadaj ko hajduk na sveta mesta, dok ti se nešto ne dogodi duboko u srcu, negde unutra . . .

" Jovane, dođi. Je l me čuješ? Dolazi ovamo više!! Bože budale,ovaj moj gluv ko top, to me dovodi do ludila! " , jada se i viče NN putnica reklo bi se drugarici. Cilj broj dva. Dokopale su se loze! Stiže Jovan i ukopan u mestu čeka. "Vidiš kako je kod njih ovo drugačije upleteno? Pa je l vidiš? De gledaš? Ništa, ajde idi pitaću ja. Sad ću da nađem nekoga". . . Iznad njene prazne glave, i te loze za koju bi dala sve da je njena, mali prozori i bledo žuta fasada odvajaju kelije desetak monaha od ove sumanutosti koju smo im doneli pred prag.

I kao da nigde nije vidljiviji taj sudar svetova nego na tom mestu i u tom trenutku.

S jedne strane molitva, istinska, duboka, toliko jaka da čini čuda, spira grehove, pomera planine, isceljuje, ona od koje se osedi mnogo pre i mimo ovozemaljskog kalendara . . . Tihovanje, podvizavanje, borba sa iskušenjima svake vrste, rad neprestani, san sporadični i plitak,na mogama, na kolenima, ponekad u tvrdoj postelji . . . tek ponekad . . .

S druge strane graja, cika, besmisao, razbibiga, želja da se sebi po svaku cenu udovolji, površnost na stotine načina, odsustvo želje za nečim dubljim, smislenijim, nepostojanje straha Božijeg i još žalosnije ljubavi prema Bogu, potrebe da se svakim danom bude sve bolji iz zahvalnosti za sve milosti neopisive i nezaslužene . . .

. . .

U manastiru niko ne sluša igumana . . . Kao što minut ranije nije slušao ni uzaludnog vođu puta kad je molio da svi budu pristojni, tihi i da utušaju telefone. Nijedna mu molba nije uslišena. Ništa bolje nije prošao ni iguman. Uzalud se trudio. Pastva je terala po svome. Pričali su uporedo sa njim, blicevi sevali na sve strane kao na koncertu, postolja sa parčićima papira na kojima su ostavljana imena za pominjanje tokom molitve, ljuljala su se pod teretom nemirnih gostiju i njihovog gurkanja.

. . .

U sledećoj epizodi, izletnci su se domogli gostoprimnice. Posluženo je najbolje. Nas troje smo seli ukraj stola, moji su mislil da smo za danas videli sve, ja sam znajući dobro ljude, bila sigurna da nije kraj.

" Jaooo, je li ovo sok od zove? Jeste!" - jedna krupna postarija sama pita i odgovara:" U Nado, jesi probala? E, taj taj. Probaj odma, ček sad ću da dođem kod tebe". Ona pomera stolicu uz zaglušujuću škripu drveta koje se vuče po podu, a ja zamišjam kako će, mogu da se zakunem, da počne da juri nekog od bratije za recept. 

Blagoslov joj ne treba. Ona neće mirno da spava. Hoće sok od zove. Baš takav. Neće savet, hoće recept.

A ja hoću što pre da odem odavde. Da nestanem, ako je moguće za tren. I da se vratim kad ne bude nikoga . . .

Dušica M. Ognjanović