How " to sell " God ?

Sve košta. U današnja vremena sve košta. I voda i vazduh i ljudi i hrana i odeća i nazovi prijatelji i krov nad glavom i mesto pod zemljom i ono što realno ima i nema cenu : sve košta. Koštaju vas prijatelji. Logično pitanje : kako može prijatelj da me košta? Može. Može i to debelo! Možda najskuplje od svega u životu platićete prijatelju ili prijateljima za:  slavlja, rođendane, razne stare i Nove godine, verske praznike, osme i ostale martove i avguste, kako kome i kako kad. Ako kojim slučajem (a obzirom na vremena koja i kakva su), preskočite darivanje jednog od navedenih dana , sad stupa na snagu ono : najskuplje će te platiti prijatelja, jer, obzirom da se naljutio, (a naš narod je takav), skupo će vas koštati sve ono što zna o vama kada više niste "u ljubavi" kao nekada : kome i koliko dugujete za koju i kakvu ratu, kako vam stvari u braku "zaista stoje", koje boljke imate, gde ste najtanji pa baš tu  preseče, gde ste najranjiviji baš tu ubode. O ljubavi da ne govorim. Meni se nešto generalno u poslednih mesec dva ...do tri.....ogadila pomisao na istu a tek da pričam kako nju skupo preplatite, trenutno mi ne pada na pamet .Iz ove opšte gužve, svakodnevnih budalaština i briga, od kojih je, realno samo procenat pod vašom kontrolom, priznajte da želite da otrčite, odjednom, iznenada sa sve asesoarom za posao na kom vas tretiraju kao Foresta Gampa, pa trrrrrrrrrrrk u tri pičke materine brzinom rekorda Huseina Bolta na 100 m  -  zlato. Ništa ispod toga. Dakle, u toj i takvoj želji da pobegnete od jadne stvarnosti i još jadnijeg sebe ,tebe, mene, nas, poželite, (često čujem), mir i tišinu nekog manastira ili Crkve. I trk tamo! Srce veliko kao kuća, koraci teški, grbavi ste i ako po prirodi to nikada niste bili , sada jeste, pod teretom briga i melanholije, kao tužno dete koga danima i mesecima brutalno zezaju u školi , e takvi odlazite u manastir...Neki...bilo koji....ugledavši kapiju istog, kao da ste ugledali pokojnu baku koju ste mnogo voleli a ona vas obožavala , kako stoji sa tanjirom vrućeg koha u rukama, i kao da ste opet dete, kao da briga više nema. Jedva čekate da kročite unutra i....zaista: cvrkut ptica, zvuk koraka užurbanog monaštva, vetrić nosi  miomirisni melem mešavine bilja i voća. Mali "komadić" raja. Pomislite , nadate se, (tako bi trebalo da bude, nekada je bilo). Ponizno, skrhani svojim mukama i mislima, jedva čekajući da olakšate sebi dušu , kročite na mesto gde se oduvek kazivalo : "otišao je da nađe sebi mir." Kad ono?! Prodavnce, tezgice, tišine s početka kročenja u portu, ni u tragovima. Pošto ovo, kolko ono, juuu što je skup med, pa što pitate kad ga nećete , (verovali ili ne odgovara smerna monahinja)! "Koliko je ova knjiga"? pita jedan od mirjana . Čuvši cenu verujem da zaboravi i vlastito ime i koje je vere. Dok on dođe sebi , tek toliko da vrati knjigu bez pozlate ali te cene, na drugoj strani neko iska tamjan i tu sve prođe kako valja, ali iz drugog pravca, (dok uveliko traje Služba koja se mora i treba odslušati u tišini), dakle, iz drugog ugla u sred "Verujem" prateći vokal : "Jedan, dva ,tri, četiri ...evo 20, jel tako..20 sveća? To vam je toliko i toliko. Čekaj, je li vaša ova velika voštana? E , aha onda je toliko i tolio, ona je skuplja. Šta , da vratim, ovu manju je li...?" Ova tirada  verzije Mletačkog trgovca igra se u izmenjenom sastavu i varijacijama u tekstu , kulise krajnje neobične za bilo koji vid trgovine. Za svakoga ko je istinski vernik, ko je barem jednom u životu pročitao, sa pravom nazvanu knjigu nad knjigama ,Bibliju ,kao najupečatljivijeg događaja , gotovo svako se seća ulaska Gospoda Isusa u hram i Njegove čuvene reakcije sa prodavcima i prodajom u hramu. Potez kojim je za sva vremena pa i ova gde sve košta, jasno da jasnije ne može biti, dao do znanja gde se nikada i nikako ne sme trgovati i šta nikada neće i ne sme imati cenu! Svet novca nema veze sa Bogom živim a materijalna dobra su sve ono što je Hristos u širokom luku zaobilazio za zemaljskog života. Kome to reći sada i danas?! Kome kada i najmanja seljančica sanja da je seljačić , (sutra veći nego od ovog što danas jeste, buduća seljačina), provoza u dobroj limuzini po do pola asfaltiranoj varoši pa nek crknu dušmanke. Da se vratim na "verski pijac" : kalendar ovoliko, sveće onoliko, medaljon toliko, vodič i mapa onoliko , brojanice (zavisi od štrasa na njima i pleta) toliko i toliko...jednostavno, stiče se utisak izaći nećeš ako barem nešto ne kupiš samim tim i platiš. Sa druge strane, iskreno, ako odete a ništa niste pazarili zato što, realno, niste imali odakle, kao da vas krivo gledaju. Ili kad celivate mošti,ako se zadržite duže od 5 sekundi, (jer dublja molitva traje duže od pomenutih), krstom vas mune u rebarca monah koji tu sedi da vas "diskretno" opomene kako i drugi čekaju. Još slinavi od suza iz duše koja se rasplakla od čiste ljubavi i sreće što ste uopšte tu, vi kao kroz maglu morate dalje pa ako potrefite put ,Bogu hvala. A hvala Mu na svemu i svakako. Sveće imaju svoju fiksnu cenu : male ovoliko, srednje onoliko , voštanice onoliko...no, o praznicima kada krene utrkivanje lažnih vernika skorojevića pa još lažniji podvizi penjanja po gorama i vrletima sa svežnjem sveća, (kazali im obavezno se valja po 33 kupiti). E, tog dana cena skoči! U lažnoj verskoj ekstazi ko će od sramote da prizna, samo hrabro, zajapureni, neku ubrađeni neki rusih kosa, neki u šorcevima neki u odelima ali svi spremni i streme ka jednom cilju. Nije Bog i ljubav prema istom. Selfi! Da. Dobro čitate i to vam uvek kažem, ja još bolje kucam. Selfi je cilj! Da se "opali" što bolji selfi i objavi na raznim stranicama društvenih mreža upotrebljenih u moderni verski turizam. Pa krene razmena iskustava između "braće i sestara". A jedno drugo opanjkava čim se Služba završi i kako ko ode na svoju, ma koja to bila strana. Mi smo dotakli dno. Iskomercijalizovali smo život, svemu nalepili cenu, ukratko mi smo skrenuli! Ne samo sa puta, trase, nego i uma. Ludi, bezumni , maloumni mi smo u ova zadnja vremena komercijalizovali Boga! Boga jedinoga i sve što ima veze sa Njim! Svako ko nije gluvonem pišti i zavija po tzv. Crkvenim horovima a nema nikoga da ih ljubazno zamoli da ućute u napevanju jer veze nemaju (kako im reći kada daju dobar prilog i finu napojnicu kad dođe vreme kolača i Slava)?! Svaka umišljena glava koja o katihezi zna koliko i Pamela Anderson o žitiju mati Efrosinije, usudi se i tu suludu ideju na kraju sprovede u delo : piše verske knjige, tumači veru na svoj način, snima diskove sa crkvenom muzikom, nekim nazovi pojanjem koje zvuči kao pokušaj vernika sa velikim kurjim okom dok mu sve vreme na istom stoji nogara stolice, zarida po koju zahvalnu. Tuge. To smo postali. Tuge tužne koje su izgubile i ono malo svesti što su imale. I kako vreme odmiče, sve je gore. Dokle da se ne pitam jer , slava Bogu, Sveto pismo odlično poznajem. Kraj je najavljen ali smo upozoreni da budemo bolji jer nade za spasenje uvek ima! Koga briga_ Čuveno ali tako jadno: " Kada vidim Boga, poverovaću u Njega." I još čuveniji, čelično jak odgovor : "ni vazduh ne vidiš a i te kako postoji i ne možeš bez njega"! Ko sam ja da uzimam svojeručno pravljen kantar i idem i merim duše ljudi u okolini i šire? Niko. I neinteresuje me ni gram ni miligram ni jedne od onih koji ovo čitaju ili ne. Ne interesuje me više ništa. Materijalno. Interesuje me samo jedno:  da li su ljudi svesni da kod Gospoda nema glume i glumaca, digitrona, kasa i proračuna?  Da li su ljudi svesni činjenice da Gospod vidi i čuje apsolutno sve, čak i naše pomisli? Kažem "čak" jer je za nas obične ljude to fascinantan pojam, Bogu je to najlakše. Ali teško nama, za nas najteže. Da li ste primetili, kada ste se obradovali od srca nekoj lepoj vesti , a vezano za drugu osobu, uskoro se i vama desilo nesto fino. Sigurno ste primetili i obrnut slučaj. Kolio puta se desilo da vam je došlo pa ste zadnje novce koje ste imali kod sebe dali prosjaku na ulici a tokom dana ili sutradan slučajno u džepu neke jakne našli zaboravljenu novčanicu , često veće vrednosti ili istu!? Da li ste primetili da se isto događa kada darujete neku Svetinju anonimno, bez znanja ikoga ili ostavljanja vaseg imena. Uskoro, razrešio se neki veliki problem ili su stvari iznenada krenule na bolje. I sa suzama u očima shvatate Ko je to bio. Ko je to u stvari svo vreme sa nama. I kada smo jaki, veseli ,pevamo, igramo i kada slavimo ,slinavimo ,plačemo, sahranjujemo ,bolujemo ,grešimo ,kajemo se pa sve jovo nanovo. Ko nas to nikada nije ostavio kada su i najrođeniji odlazili od vas. Bog. Jedina ljubav vredna poštovanja i žrtve. Jedini koji je vredan ljubavi, suza čistog pokajanja i zahvalnosti. Svako ko je doživeo da oseti ljubav Božiju nikada i ni zašta na svetu neće je menjati. Vraćam se na scenu Gospoda koji ulazi u prodavnicu hrama i lomi kase sa novcem i glasno za sva vremena upozorava da je hram mesto tišine i molitve a ne trgovine i što badava od Gospoda dobiste, badava i dajte narodu. Silu Duha Svetoga da nam otvori um i podari zdrav razum. Teška su ovo vremena.Teška kao Sizifovo breme na plećima. Teška jer naramke smeća skupljenih usput jureći za ovozemaljskim govnima skupljamo sami. I taaaako se vešto utrkujemo u tome da se šampionatu ne vidi kraja...A cela priroda sa tako jasnim znacima upravo kako Gospod i kaza, najavljuje isti.




Dušica M. Ognjanović