Čuvar životinja

Rat i bezumlje koje u njemu vlada, opisivali su mnogi pre mene. Da li će i oni posle, o tome ne želim ni da razmišljam. Ova priča nas vodi u ona posleratna vremena, dok je sve još uvek bilo u bedi, kako duhovnoj i moralnoj tako i u materijalnoj. U jednom manjem gradu, tih posleratnih godina, živeli su majka Smiljana i Milan, sin jedinac. Otac mu davno beše umro, te je, i pre rata, sticajem okolnosti, Milan bio glava kuće. Brinuo je o svemu koliko je mogao a da zlo bude veće, majka je oduvek bila lošeg zdravlja i gotovo oduzete leve noge, što  je činilo teškim invalidom i nesposobnom za teže poslove. Kakvu je brigu i muku, osim borbe za opstanak i sopstveni život imao Milan na ratištu misleći o staroj majci koju nije imao kome ostaviti na staranje, možete samo zamisliti jer rođaka nisu imali a komšije, zauzete svojim mukama i brigama za rođene, takođe prisutne na ratištu, ne iz zlobe i nemara, već po logici stvari , ne imaše mnogo vremena za Smiljanu. Strala se o sebi koliko je mogla i molila svakodnevno zalivajući od jutra do mraka, staračko lice suzama sa samo jednom molbom : da se Milan vrati kući živ. I tako i bi! Završi se prokleti rat i kako vreme prolaziše, svako je morao naći načina da se snađe kako bi preživeo. Tih dana, svako se borio za sebe koliko je mogao. No, da zlo bude veće, po povratku sa ratišta, i Milan poče da poboljeva , kopni iz dana u dan a kašalj mu nije davao mira. Od nekad stasitog momka, naočigled očajne majke i meštana, svakim danom se pred njima Milan menjao u suvu pritku jedva sposobnu za život. Jedva su sastavljali kraj s krajem. Majka je, što od godina, što od tuge i bolesti, osetila da joj se bliži kraj. Dok je Milan zadnjim atomima snage pomagao nekom obućaru u ulici, oko sitnih poslova, tako je ona krišom okolo, da on ne zna, svuda pitala i molila da joj daju Milanu parče hleba dok je ona još živa da zna da ga ostavlja zbrinutog jer je čula, lično od obućara kod koga je Milan šegrtovao, da neće dugo ostati u gradu, zatvara radnju i ide preko granice, kako reče daleko u drugu zemlju. Razumejući njenu muku ali nemoćni da pomognu, staricu su tešili da se strpi i bude jaka u veri, uvek dodajući i ono da se mole da i njoj i Milanu barem zdravlje krene na bolje. Nekim čudom, zaista, Smiljani kao da se vrati snage te je ona bodrila sina da izdrže i veruju da ih čekaju bolji dani. Tih dana, kako usud to i uredi, u varoš pristiže cirkus. Eto prilike da se između rada oko obnove, oplakivanja stradalih i nestalih, u mešavini tuge i nade, nađe i malo mesta za razonodu. Po dolasku u varoš cirkus poče raspakivanje : poluge za šatre, kavezi sa raznoraznim životinjama (nikad viđenim), lepotice sa šarenim kostimima prebačenim preko ruke, žongleri, stasiti krotitelji...ova menažerija donese malo šarolikosti i zabave u ovaj tmurni gradić. No, ono što privuče pažnju po nekima od prolaznika beše nešto slično proglasu okačeno o improvizovanu ogradu buduće šatre a glasilo je ovako : " traži se čuvar i hranitelj životinja, plata više nego solidna. Mladi momci neka se jave , izbor je na vlasniku! " Zapade ovo za oko Milanu kada se vraćao sa flašom mleka sa pijace za majku i njega i pomisli ako šuster uskoro odlazi, mi ćemo pomreti od gladi. Rat sam preživeo od sramote da skapamo od gladi. Uđe da se raspita kad , šta i kako. Pravo onako mršav i pogrbljen među cirkuzante i pomoćnike pa upita gde može naći gazdu, popričao bi sa njim povodom napisa koji je video na ogradi. Pokazaše mu na sklepanu daščaru, on procunja avlijom, pokuca i unutra zateče sledeći prizor  : krupan, nabusit čovek, grubog lica i podužih crnih brkova čistio je stare čizme. "Šta je, ko si ti, šta oćeš?" "Video sam da tražite nekoga ko bi se strao o životinjama ja trenut.... "nije ni stigao da završi šta je naumio, bahati vlasnik se grohotom nasmeja: " Jado (pa opet smeh od koga se orila koliba) kog lava ti misliš da hraniš i koja će životinja tebi da se pokori a kamo li od tebe kada te takvog jadnog nanjuši i da je najgladnija hrane uzeti!!? Ajde gubi se da te ne gledam!!!"- i nastavi da čisti davno istrošene čizme. " Molim vas, imajte milosti, samo me saslušajte!"- i krenu Milan svoju biografiju najbrže što je moga pre nego li ga ovaj robusni gorostas bez srca naglavačke izbaci napolje . "Ajde jado, okušaj se ovde nedelju dana pa mi se gubi sočiju da te i sad ne bi bacio lavovima da čačkaju zube s tobom!" Ponovo smeh od koga se koliba tresla ali srce našeg jadnička zaigra i u svoj ovoj muci on dobi neku nadu za nekakvo bolje, "manje gladno" sutra. Dođe ranom zorom kod ,sada već nameštene šatre, i zateče žonglere kako vežbaju svoje glavne tačke lopticama i po kojom voćkom zbog kojih gladnom Milanu pođe voda na usta. Prođe pored skupine koja se na prvi pogled ludo zabavljala (da li svojim tačkama ili Milanovom pojavom), nije mogao da proceni. Pokuca , otškrinu vrata kolibe i ugleda brku koji ga je dignutih nogu na nekoj hoklici , u istim onim čizmama od juče, važan kao car čekao : "Jesi li stigao junačino!?" i nastade već dobro poznati smeh. "Jesam gazda". U to se otvoriše vrata od kolibe i u nju uđe stariji radnik sa kofom koja je zaudarala na ustajalu ribu ."Pođi za njim ,sliušaj ga šta ti priča i ne pitaj ni slovo ako ti se ne obratim, ni ja ni on, je li ti jasno komarac?" Na ovo "komarac" zatrese se koliba još jednom a ova dvojica izađoše napolje lagano za sobom zatvarajući vrata. "Slušaj me ovamo: vodim te do nekih životinja za koje ćeš biti zadužen. Pratićeš da li je sve u redu sa njima, voditi računa da li su gladne ili žedne a sve ću ti to pokazati sad šta i kako da me više ne bi pitao, da li razumeš?" "Sve, da, kako ne, sve shvatam!"- snishodljivo i pun nade reče Milan svestan da je majke i sebe radi, ponos ostavio daleko iza sebe. "Ovo su rasni psi ali ih je vreme pregazilo, još malo pa će krepati, sreća, gazda ih i onako nikada nije voleo...služe za neke glupe, sporedne tačke". Kako to kaza, Milan ugleda umesto osmeha nisku trulih zuba sa zadohom sličnim onim iz kofe. "Njima ćeš davati vode i paziti da ne crknu od gladi ili starosti, to javi odmah! Drugo, pazičeš na ptice, ove papagaje, oni su gazdi mnogo važni, brbljivci jedni, rečitiji od tebe"- i tada krenu poruga i sa ovog lica koje, činilo se , (ako je to uopšte moguće), beše gadnije i zlobnije od gazdinog. Pojasni on tu još detalja, šta, kako, koliko često i slično. U tim trenutcima Milanu nije ni padalo na pamet od straha da upita kada će dobiti i kolika je plata. Ode kući kašljući usput puneći maramicu svežom krvi i moleći se da uz Božiju pomoć dobije snage da se nekako dovuče do sobička u kom su živeli a ujedno, mislio je, i za snagu da obavlja posao za koji se upravo, mukom nateran i prijavio. Dani su se vezivali, kao niske starog lanca, jedan za drugim. Prođe nedelja i zli vlasnik cirkusa beše zadovoljan Milanovim radom. "Ostani komarac, nisi loš, ostani dok te neka od životinja ne rastgne sa sve tim bušnim džemperićem"- smeh po kome je robusni zli gazda bio poznat, odzvanjao je i nadglašavao ,činilo se , muziku predstave koja je svakog trena trebala da počne. Narod se u redovima tiskao da kupi kartu i vidi dobro poznate cirkuske ludorije. Za to vreme, Milan je voleo da provodi vreme sa psima koji su mu bili povereni na čuvanje dok ne dođe red na njihovu , ne tako važnu tačku. Primeti kod jednog od njih da čudno cvili, pognute glave i kada otvori kaveščić u kom su boravili imade šta da vidi : pas je bio sav u ranama, išutiran, povređen! Besan i očajan, izađe Milan da potraži radnika sa trulim zubima i kada ga ugleda na dnu avlije upita : "Šta je sa psom , kako je povređen, sinoć sam ga zdravog ostavio pre odlasksa kući!!!?" - " E to sinoć je sinoć, sad je sad. Znaš komarac, kad se gazda naljuti voli da ga šutne", pa dodade polušapatom :"da ti budem iskren,  ne podnosi tog kera!" Zasmeja se ko bez duše a Milana ostavi bez reči. Koliko je mogao narednih dana pružao mu je negu i postepeno pas se oporavi. Milan je mnogo voleo životinje, (ne samo one za koje je bio zadužen već i one koje nisu spadale u njegovu nadležnost). Iskreno govoreći, svaka po na osob , takođe je volela Milana i kao svaka životinja osećala je njegovu čistu dušu i dobru energiju.No, kako dani odmicaše, Milanu je bivalo sve gore: kašalj je bivao sve jači i bolniji a maramica više nije mogla kupiti krvave ispljuvke. "Gazda", zamoli on, "neću ja još dugo, molim te, što sam do sada zaradio daj mojoj majci da joj se nađe da me barem čestitio pokopa barem to da ne duguje." Zasmeja se bezdušni vlasnik cirkusa pa odgovori : " Budaletino jedna. neka te pokopavaju o trošku varoši , briga me i za tebe i za tvoju babu!!!! Ajde gubi mi se s očiju!!!" - i krenu da ga gađa jednom starom korpom koja je stajala pokraj njega. Izmače se , sada več teško bolesni Milan i zadnjim atomima snage ,plačući , pođe ulicom ka sobičku. Mogao se zakleti kako je, kao u vuka, čuo zavijanje svog štićenika no više ništa nije mogao. Tamo mu je (i do ograde) strogo pristup bio zabranjen. Te noći, uhvati Milana groznica i bunilu je ponavljao: " Ne daj da ga tuče, daj mu hrane i vode, čuvaj ga ,šutira ga!!!!!"  Jadna i očajna majka kroz suze je pitala sina na koga misli , sve će učiniti samo da joj kaže šta mu je želja. Suvih usana sprženih groznicom zadnjim snagama sin reče : " Psa majko, čuvo sam ga, idi po njega da te makar on čuva kad ja nisam...." i nije stigao da završi. Ispusti dušu mnogo pre zore a majčini krici čuli su se na daleko. Par dana nakon sahrane sina, (koji na kraju zaista beše pokopan o trošku varoši) što je majci dodatno kidalo srce, jedva ,vukući se ulicom, ode pravac ka cirkusu. Upita za vlasnika i kada stiže pred njega upita samo jedno : " Sin je moj čuvao nekog psa, mogu li da vas umolim da mi ga date, to mu je bila zadnja želja ali ja nemam čime da ga otkupim osim rečima mrtvog mi jedinca. " Ovaj se zasmeja kao bez razuma pa reče : " Aaaa,  ti si ta babetina što se onaj komarac mučio ovuda uzalud misleći da ću vam dati platu ili koji  dinar. Ajde gubi se babetino luda i pitaj tamo da ti daju tog kera! Taman vredi koliko i tvoj sinčić i za života i sad! " Strašan smeh isprati staricu koja se gušeći u suzama jedva vukla po cirkuskom dvorištu i kroz jecaj pitala: " Ima li koga da mi da psa kojeg je Milan pokojni čuvao?" " Baba, evo ti ker! " reče onaj sa trulim zubima. Otvori vrata sklepane konstrukcije , odveza psa i dade ga starici. " Na stara ,ajd sad polako oboje napolje, ajde , mrš da vas ne gledam , ajd...tutanj kad kažem!!!!! " Uplakana starica , ridajući putem do sobice beše praćena kaskanjem starog psa koji je pognute glave ali sigurno pratio u stopu. Stigavši do kolibe, krajem marame obrisa staracia suze pa se zakle mazeći psa : " Zapamtićeš svaku suzu mrtvog mi sina!" I dani su prolazili...... Smiljana je prosila putem i znajući njenu strašnu sudbinu, ostavljaše ljudi novca. Ispred kolibe, po vazdan, starica je sa komadićem dotrajale kobasice ponavljala do sumraka : "  Op , za vrat , za tvog Milana, op za vrat za tvog Milana! " i tako svaki dan.... Prokleti cirkus spremao se da krene sutradan , no, starica odluči da poseti gazdu i kako je "red" da se pozdravi sa njim. "Opet ti baba!???" Oćeš sad lava na poklon?" i ponovo se zaori budalasti osmeh. "Neću gazda, kud će ova stara vreća kostiju sa lavom?", slabašno se osmehnu : "ja bih samo nešto da ti kažem pre nego odete." "Šta baba, pričaj!!" "Op, za vrat , za tvog Milana!!!!!!! " gromko uzviknu sirota Smiljana i pas u stotinki pravo za vrat i rastgnu svog mučitelja za tren oka! "E sada putuj gde ti je mesto ,prokleta ti šatra bila i svi u njoj!!!" Kako se posle pričalo na daleko i široko, taj cirkus je nasledio gazdin sin koji je zbog kockarskih dugova, ubijen nedugo posle očeve pogibije. Dve artistkinje pogiboše izvodeći neku tačku na trapezu a glavne, egzotične životinje, koje behu poslednji kec u rukavu nekad grandioznog cirkusa, skapavaše od nepoznate bolesti jedna za drugom. Ostade samo sećanje da je do skoro postojao cirkus koji je žario i palio na daleko i na široko. No, sećanja ne bi ni bilo da vetar sa suvim lišćem nije nosio izgažene plakate: " Čujte i počujte, ooooo narode, samo u vašem gradu ,nikad viđeno, cirkus nad cirkusima!!!".....Unuci zlog vlasnka skončaše ,kako se , pričalo u teškoj bedi prodavajući staru limariju. Loza im se ugasi a iza njih ostade, opet kako meštani pričahu , samo neki pas koga su na posletku isterali iz varoši jer je zavijao i ostajao mršav ma koliko mu hrane davali. "Prokleti ker od proklete familije".."Šta od njih ostade?"..."Aaaa, to je zbog Milana kukavca i pokojne mu majke"...i priča krenu od usta do usta , sve od slova do slova , kako je i počela da služi za nauk svima!






Dušica M. Ognjanović
( časopis Treće oko br. 769 )