Želja

 Blizu sela Naima, kod Zmajeve udoline, živela je Istija. Vredna, poslušna i nestvarno lepa. U spisima koje čitah, stoji još i ovo : "od ruke joj sve iđaše". Da u jalovu zemlju šta posadi, preko noći bi rodilo. Tako piše, tako narod beleži.

Ode Istija jednom na izvor studene vode i srete neku staricu. Upita ova devojku, bi li joj dala gutljaj vode kad bokal bude pun i ova rado pristade. Kad bokal ledene vode bi pun, dade Istija starici da pije i kad  utoli žeđ, gle, promeni se u liku i stasu i reče: " Brzo reci šta ti je želja!" Skameni se devojka od prizora  pred sobom i zaneme. " Govori devojko, dok se nisam predomislila!"

" Sve njeno nek bude moje! Što ona ima, moje da bude! Sve!"

Pokaza Istija rukom preko doline: beše tamo dvorac čuven preko svih mora i gora po bogastvu ali i po lepoti Ajdane koja beše u njemu.

" Istija, Istija . . . sve njeno, je li?"

Klimnu devojka brzo glavom a prilika pred njom ponovo postade starica. 

Ne prođe dugo, proču se  Naimom da prekrasna Ajdana ispusti dušu! Svi u čudu ostadoše dok Istija jedina likovaše! Kako običaj nalagaše, kad žal žalosni za Ajdanom prođe, skupiše se  u veću seoskom, i zatražiše naslednicu prekrasnog zdanja. Davnih dana, zdanje je čuvala po jedna prekrasna devojka, te tako tradicija bi nastavljena. Do u glas, složiše se da to bude Istija jer stasom i lepotom, jedina podsećaše na Ajdanu. 

Čega beše u tvom dvorcu i kakva blaga u njemu behu, morale su oči videti da bi se verovalo!

Naviknu se Istija brzo da gospodari! Sreća nemaše granica! Svega, stvarnog i nestvarnog, viđenog i skrivenog, beše u izobilju! Jedne večeri, čekajući san na oči, ustade Istija iz meke postelje i krenu od odaje do odaje. Ooo, koliko je tu bilo neotvorenih vrata! Svaka od njih behu ukrašena posebnom, drugačijom i svaka bogatijom šarom od prethodnih. Uđe Istija u jednu od odaja i imaše šta da vidi : tri škrinje od čistog zlata! Priđe, pogleda te jednu po jednu otvori : u prvoj behu haljine kakve oko videlo nije! Belje od najbeljeg snega, protkane srebrom, ukrašene biserima! U drugoj : haljine od suvog zlata, ukrašene dragim kamenjem! U trećoj: gomila malenih jastučića mekih poput oblaka, beljih od najbelje svile!

Uze Istija srebrnu haljinu i jedno jastuče, zatvori vrata za sobom i pođe u svoje odaje privijajući jastuče na grudi, presrećna kakvo bogatstvo dobi sa jednim gutljajem studene vode . . . Potom, stavi mekani jastuk na uzglavlje i usni san . . . 

" Što uze Ajdani haljinu od svih blaga koje imaš, crna Istija? Malo li ti je!?" - kroz jecaj pitaše stara prilika. Kroz neku čudnu maglu, promoli se se lik babe što zatraži gutljaj vode. " Sve njeno je tvoje Istija, sve! Sve njeno je tvoje Istija, sve, sve njeno je . . . "

Skoči iz sna Istija, hvatajući se za grudi od bola i neke muke koju ne moga da opiše!

Baci jastuk na kom je snila, te ga sledeće noći zameni za drugi, isti takav: mek poput oblaka, belji od najbelje svile. . . 

Kakvih blaga beše u dvorcu, Bože dragi! Svega Istija imaše u izobilju no, dođe dan da se u vrtu punom prekrasnih belih ruža, naglas zapita : "Jesam li srećna?"

San opet neće na oči i skoro pred zoru, usni Istija još jedan san . . . 

Ajdana, u haljini dugih rukava , skrivaše nešto. Zastade, obrisa suze rukavima i pruži ruke ka Istiji : u šakama behu dva kamena, crna kao najcrnja noć! " Uzmi Istija! Uzmi. . .  I ovo je moje. Uzmi Istija, da sve moje, bude i tvoje!"

Skoči Istija iz postelje i baci jastuk! Prokletih snova i jastuka! Šta je ovo! No, nema tuge koju ovo bogatstvo, ovaj sjaj i raskoš neće baciti pod noge . . . 

Provede Istija divan dan u vrtu, svega oko nje u izobilju beše al ponovo iz duše, glasno ponovi: " Jesam li ja srećna?"

O Bože dragi, je li toliko teško zaspati!? Je li toliko teško usniti mirne snove?! Da li mnogo traži ako iskra mira osvetli njeno nemirno srce, ako zrno spokoja uđe u njene snove!? O da bar može ponovo poći na izvor vode, stara muko, da vrati vreme i poželi spokoj što odavno beše daleko od nje . . .

Pred zoru, usni Istija još jedan san:

Put, uzak i siv, okolo magla teška. Izađe Istija na neki proplanak a na njemu ni žive duše. Odjednom, stvori se nekakva prilika što iđaše iz daleka. Veo prekrivaše lice a dugačka , crna haljina i ruke i stas. Odjednom, iz magle, začuše se tihi jauci! Plač i tihi lelek skameniše Istiju! Podiže se veo i prilika bez lica progovori:

" Istija . . . prokleta sam, Istija. Znaš li to? Da oka ne sklopim, mira ne nađem, mlada prokleta sa onog sveta nestanem. Znaš li to Istija? Sve moje, biće tvoje. Jad, mučenje . . . da svega pod kapom nebeskom imaš, spokoja da ne spoznaš. Istija, sve moje sad je tvoje!" Podiže ruku belu poput kreča i pokaza Istiji da se okrene iza nje: tamo stajaše baba što zatraži gutljaj vode!

" Sad je red da ispunim Ajdani želju!"

Skamenjena od straha, Istija gledaše u Ajdanu:

" Živela ti dugo, dugo, dugo. I sve ono moje, neka bude tvoje!"

" E , tako draga, zauvek da bude tvoje!" - potvrdi baba

Skoči Istija vrišteći u dvorcu od zlata i dragog kamenja, skoči tražeći utehu, no . . . bogatstvo samo ćuti u svojoj tišini u škrinjama, zar ne?

Selo Naim, kod Zmajeve udoline više ne postoji. Od svega ovoga , ostali su samo spisi u starim pomesnim knjigama. Piše i to, da su meštani iz dvorca čuli plač, jauke, Istiju kako vrišti Ajdanino ime. Viđali su Istiju kako stoji na balkonu dvorca, a kasnije, kako noću nešto svetluca po dnu dvorca. Pričalo se da je svetlucanje na mesečini najjače. Neki su se kleli da su to dragulji koje Istija od muke baca kroz okna. Ko će ga znati šta je istina . . . U knjigama nema datuma Istijinog odlaska Bogu na istinu. Ni datuma, ni godine. 

U lokalnom muzeju, u jednoj od vitrina , stoji maleno, požutelo jastuče. Piše:

" Veruje se da je jastuk pripadao Istiji, devojci koja beše čuvena po lepoti ali ne i sreći. Legenda kaže, ima svega ali sreće ni za lek. U narodu se veruje da Istija još uvek živi, obilazeći tuđa vrata moleći za malo sreće. "

Da ne dužim ja više sa pričom, kuca vam neko . . . 

Dušica M. Ognjanović