Tadija

Tadiji su svi zavideli. . .

Nestvarna lepota, na kojoj nije potencirao, bila je predmet priča kako među silnim obožavateljkama toliko i među muškarcima koji su hteli da budu kao on. Divilo mu se, kako se kaže, i staro i mlado. A, on je svoju lepotu, neobičnu za muškarca nosio sa nestvarnom lakoćom; valjda zato što ju je pratila isto tolika pamet. Ruku pod ruku, išli su njegova kao isklesana pojava, um sveznalaca i duša monaha. Zato je i znao sve ono što nisu znali svi oni koji su mu zavideli . . . Znao je sve, a oni baš ništa. . . 

Isprazne je fascinirala njegova ispunjenost, oni malo pametniji pokušavali su da dosegnu lestvicu koju je postavio. . . Ali, to nikome nije polazilo za rukom. I Tadija je mislio "dobro je". Ali, ne iz sujete koje je bio lišen. Ne zbog toga. . . 

A, ljudi ko ljudi. Taj za njih nedostižni mladić, nije im davao mira. I što su ga više imitirali, bivali su smešniji.  Pravili su od sebe samih parodije, neshvatajući da njihova glupost samo dolazi do izražaja, da se njihovi isprazni životi vide "sa Meseca", da jurnjavom da budu kao on samo celom svetu pokazuju i priznaju baš ono što su toliko hteli da sakriju - da ništa od onoga što se pretvaraju da imaju ne čini ih srećnim i da njihovi životi nemaju nikakvog smisla. Zato su toliko čeznuli da žive taj lažni, Tadijin . . . 

A, on im se smejao. . . Trivijalni stajlizni koji su od imitatora umesto lepotana pravili karikature, lažne fotgrafije sa mesta na kojima nikada nisu bile, rečenice koje ne bi mogli sami da smisle ni da se rode ponovo. . . Sve ga je to silno zabavljalo. Sve do trenutka dok ne bi počeo da sažaljeva sve te očajnike i pomišljao šta bi moglo da se desi ako neko od njih pretera i pređe granicu. Ne. Neće valjda, mislio je. Jer, ne bi im onda bio u koži. 

Rekoh već, on je znao nešto o čemu oni nisu imali pojma.

I tako je trebalo da ostane . . .

Sve dok jednog dana, po Božjem dopuštenju, a za nauk drugima, jedan nesrećni Marijan nije usnio san. Sanjao je da je Tadija. Poprimio je, u snu, njegov anđeoski lik, ali uz njega i sve drugo što nije slutio . . . 

I probudio se - lud!

Nisu, kažu, dugo ni mogli da ga probude. Mislili su da je mrtav. A, kad je oči otvorio, one kao da su promenile boju i tako nestvarno svetle dugo gledale u jednu tačku. Nije treptao, nije pričao, niti je iko njegov znao šta mu se desilo i šta bi sad s njim. I tako je, pričaju, a zna se da je tako bilo, ostao dan i noć. Nepomičan i nem.

Onda je odjednom progovorio, najpre jedva čujno, tako tiho da čak ni njegova žena koja je bdila nad tom začaranom posteljom, nije bila sigurna je li to Marijan bilo šta izustio. Malo po malo, iz njega je pokuljalo crnilo teško i onome ko sluša, a kamoli njemu koji je nestvarno brzo govorio o nekakvih nakazama, o pogrbljenim staricma od kosti i kože koje na nekoj mračnoj poljani uporno vrište ponavljajući samo jedno: "Kaješ li se sineeee, kaješ li se". . . Pričao je o vranama koje krešte i kljucaju ga,  o nekom sluzavom kamenju o koje se spoticao i padao. . . Govorio je, u jednom dahu, o ljudima kojima su glave bile okrenute na leđima,  i prolazeći pored njega, svi su mu se grohotomm smejali, a da nije znao zašto. . . Neki huk čuo se svuda kao da košava preti da zbriše sve pred sobom, ali nije imala šta jer se nalazio na pustom polju, bez ičega osim tog plesnjivog mokrog stenja i ponegde po kojeg korova iza koga su čopori šakala čerpkali nešto. Pokušavao je, u snu, da skrene bilo gde, ode odatle, da ne vidi sve te strahote, da se vrati u stvarnost. . . Ali, nije mu se dalo. . . 

Kad je lekar došao, Marijan je čuo kako mu žena priča da je ovaj ustvari spavao tri dana i tri noći i uzdišući šaputala: "Bolje da se ovakav nije ni budio". . .

Nešto je mrmljao, postajući sve tiši, dok zbunjeni doktor i sluđena žena nisu shvatili da njima nešto pokušava da kaže.  Približili su se krevetu, a on je jedva čujno i uporno ponavljao "oprosti. . .  oposti. . .  oprosti". . . Sve tiše, dok iz njega onako ludog nije izašlo poslednje što je na zemlji ikada izgovorio:

" Oprosti mi, Tadija . . . mučeniče . . ."

Dušica M. Ognjanović