Đavolji advokat. Čujem svako malo. Trebalo bi da me pogađa, no to se ne dešava. Prava sam završio u roku, na grbači moje samohrane majke , svaki ispit sa čistom desetkom. Čak i najteže teme vezane za pretke u belim togama, bile su i zabava i sticanje znanja. Tako sam to gledao tada, sada vidim da je bilo suđeno da budem ovo što jesam.
Svega se nagledao . . . Njega dobro pamtim. Još bolje njegov slučaj i priču. . .
Otac mu je bio radnik sa primanjima takvim da su, on i brat, često sanjali koru hleba, a majka smatrala da je ubiti sebe, najlakši način pomoći za jedna usta manje. Luda žena i siromah su dečake vrlo brzo navikli na smrt. Smrt bez straha, kao rešenje i izlaz. Nedugo za majkom, i otac je put večnih lovišta, braća razdvojena u domove. Dva različita. I doma i karaktera. Sudbina pogotovo . . .
Jedan, saznajem kasnije, završio je škole i dao sve od sebe da mu se izgubi svaki trag. Drugi, iz manjeg u veće zlo ali uvek sposoban da se izvuče i stane na noge. Lučki radnik koji se mota oko tuđih bogatstava i mutnih likova. Ubrzo, šakali lako namirišu gladno pile željno novca spremni da ga mrakom utove za svoju korist ne mareći za pravila. Mali lučki radnik, prihvata poslove koji su odbili oni sa mirnim snom.
Poslić po poslić, usluga za uslugu, razumete? Vremenom, od lučkog rmpalije do momka punog žestine. I bukvalno.
Moje usluge su mu postale potrebne kada je razvrstavao i svrstavao stečeno bogatstvo. I naravno, da budem pristupačan ako zatreba. Sećam se svega.
Za sve one koji misle da je novac ključ sigurne sreće, odgovor je: nije. Te večeri kraj bazena njegove vile, više je ćutao nego pričao, i ako me pozvao na hitan razgovor. U ruci je držao piće skuplje od nečijeg imetka i gledao u zvezde. Kada je konačno progovorio, jadao se kako su zvezde poput dijamanata nekog rudnika koji niko nikada neće moći da dohvati. Svačije i ničije a preskupe. Konačno je krenuo sa pričom, možda i više nego što je trebao. Nisam bio siguran da li shvata da sam prisutan. Govorio je o stvarima koje trebate zadržati za sebe, čak i ako je advokat u pitanju. Mrzeo je prijeme kraj istog ovog bazena, tu gužvu i gomilu alavih, polu poznatih lica, mrzeo je vodu, mrzeo je što njegova ćerka toliko priča o okeanima, morima, mrzeo je jebenog kapetana Nema . . .
Diznijeva radnja, nekad misli, nije dovoljno velika da u nju stane sve što bi kupio svojoj ljubimici. Ništa nije dovoljno skupo za njenu sreću. Razmišljao je da otkupi jednu od najvećih i njenih omiljenih prodavnica ali to suviše podseća na malograđane. Skorojeviće. Na njega . . .
Gurkha, crni zmaj. Još osećam u vazduhu taj sladunjavi, težak miris njegove cigare. Listovi duvana Dominikane i Kameruna, širili su miris kafe i kakaa oko nas. Trebalo bi da uživa a sve na njegovom licu, kazivalo je suprotno. Pitao sam direktno zbog čega sam pozvan.
" Dolazio je kod mene često i voleo sam ga! Bog zna više od brata! Jedina osoba na svetu koju sam stvarno poštovao. Opet, jedina osoba koja me je volela svim srcem, bez koristi! Imao je malu porodicu van grada, živeo od neke sitne love, nikada nije hteo da prihvati moju ponudu da . . . da radimo zajedno. Ne kapiram kako je jebeno mogao tako da životari! Mogao je imati sve, kao ja!" - pokaza rukom a glasom i izrazom na licu, pokuša samog sebe da uveri u sopstvenu , nepostojeću sreću.
" Bilo mi je drago sto ga vidim , banuo je ali sam uvek bio srećan što ga vidim. Odjednom je počeo da zvoca da se manem ovoga . . . lošeg društva, da se manem svog posla, razumeš!! Molio sam da se ne svađamo, da ga volim kao brata i da me razume, previše sam u ovome. Urlao je na mene, to niko nije smeo, da li me razumeš!? Pokušao sam da ga zagrlim, ubedim da ću biti ok . . . nije vredelo. Pokušao je da me odgurne, molio i psovao. Ne kapiram. Jednostavno sam ga . . . udavio sam ga ovde " - pokazivao je rukom na bazen pred nama.
" Jutro kasnije, izneli smo ga kao stari , pohabani tepih, kao beskorisnu vreću a bio mi je sve čoveče, sve . . . "
Pitao sam ga da li je svestan šta sledi nakon ovog priznanja?
Potvrdio je da jeste uz pitanje upućeno meni "da li sam ja svestan da mu ćerka razgovara sa zamišljenim drugom Nemom?" Kazao sam da su u pitanju klasična dečija posla, na šta sam dobio odgovor " da je Nemo bio nadimak njegovog druga kojeg je ubio upravo ovde". Na moju konstataciju da postoji mogućnost da je malena možda od nekuda videla sve, odgovorio je da tada nije ni bila rođena!
Nije dobro kada advokat ostane bez reči . . .
" Pitao sam ćerku da li mogu da vidim njenog drugara Nema, pitao gde živi. Naslonila je svoj mekani dlan na moj obraz i znaš šta? Šapnula je da živi u bazenu i da ću ga videti kada dođe vreme! Ne brini tata, Nemo je dobar i kaže ti da nije ljut!"
Zamolio je da završim šta je potrebno, sledećeg jutra, obojica smo stajali u stanici policije.
Umro je nakon godinu dana u zatvorskoj bolnici od komplikacija vode u plućima.
Nakon toga, kapetan Nemo, nije više tražio društvo malene koja je pomogla da pravda bude zadovoljena. Sa Nemovim nestankom, nestade i njena želja za izučavanjem mora i okeana.
Voda na plućima . . . pitam se, ima li tu zasluge "crnog zmaja" ili je samo čista duša došla po svoje . . .
Dušica M. Ognjanović
Svega se nagledao . . . Njega dobro pamtim. Još bolje njegov slučaj i priču. . .
Otac mu je bio radnik sa primanjima takvim da su, on i brat, često sanjali koru hleba, a majka smatrala da je ubiti sebe, najlakši način pomoći za jedna usta manje. Luda žena i siromah su dečake vrlo brzo navikli na smrt. Smrt bez straha, kao rešenje i izlaz. Nedugo za majkom, i otac je put večnih lovišta, braća razdvojena u domove. Dva različita. I doma i karaktera. Sudbina pogotovo . . .
Jedan, saznajem kasnije, završio je škole i dao sve od sebe da mu se izgubi svaki trag. Drugi, iz manjeg u veće zlo ali uvek sposoban da se izvuče i stane na noge. Lučki radnik koji se mota oko tuđih bogatstava i mutnih likova. Ubrzo, šakali lako namirišu gladno pile željno novca spremni da ga mrakom utove za svoju korist ne mareći za pravila. Mali lučki radnik, prihvata poslove koji su odbili oni sa mirnim snom.
Poslić po poslić, usluga za uslugu, razumete? Vremenom, od lučkog rmpalije do momka punog žestine. I bukvalno.
Moje usluge su mu postale potrebne kada je razvrstavao i svrstavao stečeno bogatstvo. I naravno, da budem pristupačan ako zatreba. Sećam se svega.
Za sve one koji misle da je novac ključ sigurne sreće, odgovor je: nije. Te večeri kraj bazena njegove vile, više je ćutao nego pričao, i ako me pozvao na hitan razgovor. U ruci je držao piće skuplje od nečijeg imetka i gledao u zvezde. Kada je konačno progovorio, jadao se kako su zvezde poput dijamanata nekog rudnika koji niko nikada neće moći da dohvati. Svačije i ničije a preskupe. Konačno je krenuo sa pričom, možda i više nego što je trebao. Nisam bio siguran da li shvata da sam prisutan. Govorio je o stvarima koje trebate zadržati za sebe, čak i ako je advokat u pitanju. Mrzeo je prijeme kraj istog ovog bazena, tu gužvu i gomilu alavih, polu poznatih lica, mrzeo je vodu, mrzeo je što njegova ćerka toliko priča o okeanima, morima, mrzeo je jebenog kapetana Nema . . .
Diznijeva radnja, nekad misli, nije dovoljno velika da u nju stane sve što bi kupio svojoj ljubimici. Ništa nije dovoljno skupo za njenu sreću. Razmišljao je da otkupi jednu od najvećih i njenih omiljenih prodavnica ali to suviše podseća na malograđane. Skorojeviće. Na njega . . .
Gurkha, crni zmaj. Još osećam u vazduhu taj sladunjavi, težak miris njegove cigare. Listovi duvana Dominikane i Kameruna, širili su miris kafe i kakaa oko nas. Trebalo bi da uživa a sve na njegovom licu, kazivalo je suprotno. Pitao sam direktno zbog čega sam pozvan.
" Dolazio je kod mene često i voleo sam ga! Bog zna više od brata! Jedina osoba na svetu koju sam stvarno poštovao. Opet, jedina osoba koja me je volela svim srcem, bez koristi! Imao je malu porodicu van grada, živeo od neke sitne love, nikada nije hteo da prihvati moju ponudu da . . . da radimo zajedno. Ne kapiram kako je jebeno mogao tako da životari! Mogao je imati sve, kao ja!" - pokaza rukom a glasom i izrazom na licu, pokuša samog sebe da uveri u sopstvenu , nepostojeću sreću.
" Bilo mi je drago sto ga vidim , banuo je ali sam uvek bio srećan što ga vidim. Odjednom je počeo da zvoca da se manem ovoga . . . lošeg društva, da se manem svog posla, razumeš!! Molio sam da se ne svađamo, da ga volim kao brata i da me razume, previše sam u ovome. Urlao je na mene, to niko nije smeo, da li me razumeš!? Pokušao sam da ga zagrlim, ubedim da ću biti ok . . . nije vredelo. Pokušao je da me odgurne, molio i psovao. Ne kapiram. Jednostavno sam ga . . . udavio sam ga ovde " - pokazivao je rukom na bazen pred nama.
" Jutro kasnije, izneli smo ga kao stari , pohabani tepih, kao beskorisnu vreću a bio mi je sve čoveče, sve . . . "
Pitao sam ga da li je svestan šta sledi nakon ovog priznanja?
Potvrdio je da jeste uz pitanje upućeno meni "da li sam ja svestan da mu ćerka razgovara sa zamišljenim drugom Nemom?" Kazao sam da su u pitanju klasična dečija posla, na šta sam dobio odgovor " da je Nemo bio nadimak njegovog druga kojeg je ubio upravo ovde". Na moju konstataciju da postoji mogućnost da je malena možda od nekuda videla sve, odgovorio je da tada nije ni bila rođena!
Nije dobro kada advokat ostane bez reči . . .
" Pitao sam ćerku da li mogu da vidim njenog drugara Nema, pitao gde živi. Naslonila je svoj mekani dlan na moj obraz i znaš šta? Šapnula je da živi u bazenu i da ću ga videti kada dođe vreme! Ne brini tata, Nemo je dobar i kaže ti da nije ljut!"
Zamolio je da završim šta je potrebno, sledećeg jutra, obojica smo stajali u stanici policije.
Umro je nakon godinu dana u zatvorskoj bolnici od komplikacija vode u plućima.
Nakon toga, kapetan Nemo, nije više tražio društvo malene koja je pomogla da pravda bude zadovoljena. Sa Nemovim nestankom, nestade i njena želja za izučavanjem mora i okeana.
Voda na plućima . . . pitam se, ima li tu zasluge "crnog zmaja" ili je samo čista duša došla po svoje . . .
Dušica M. Ognjanović
( časopis Treće oko br. 807)
No comments:
Post a Comment