Put

 Negde oko deset uveče zazvonio je telefon. Kada neko zove u to doba, uvek imam dve opcije : prva , pomislim da je neko otišao Bogu na istinu, druga da pozivaoca pošaljem bestraga. Ni ovo poslednje nije po bontonu kojeg sam se toliko pridržavala ranije ali znate kako, kada ste shvatili da više bistre vode nema i da ste se obreli u ogromnoj baruštini, primećujete kako vam je draže postati krokodil . . . No, fauna vodenog sveta nije tema već nešto što me snađe sasvim neočekivano . . . 

Molba, u tom kasnom pozivu, kako saznah, da se pojavim u lokalnoj školi, sutradan, posle nastave, jer učiteljica Jelena ima nešto važno da mi ispriča i sigurna je da će priča, (koju namerava da podeli sa svima ), biti od koristi čitaocima a moje vrlo umeće, biće glavni ključ da sve što pročitate, možda nekome spasi i život . . . 

Sale, priča ona, bio je klinac prosečan. U svakom smislu. Roditelji su mu radili van naših granica, čuveni siroti gastarbajteri i to je oduvek koristio kao opravdanje za svoj više nego loš uspeh. Trojke i samo jednu četvorku, iz fizičkog, "navlačio" je tek krajem godine i tim potezom, vukao godinu za godinom. Nakon završene osnovne, baba i deda koji su vodili računa o njemu, (koliko su mogli ), savetovaše ga da upiše neku srednju školu koja će mu biti na korist. Starci su mislili na neki zanat i klinac pristade. Upisa se u kožarsko - tekstilnu i konačno, činilo se, njegov život, dobi smisao. 

Kako odmicaše godine, ( bilo ih je tri ), Sale ne steče ni jednog jedinog druga. Ništa posebno ne beše razlog : ni teška narav ni loši odnosi sa drugima. Prosto, desi se tako. 

U komšiluk, jednog dana, gde Sale življaše sa babom i dedom, doseliše se dvojica mladića njegovih godina. Maksim i Martin. Baba i deda behu presrećni kad videše da postoji mogućnost da njihov Saša ima barem sa kime popiti kafu , ići na fudbal, družiti se kao sav normalan mlađi svet. Na posletku, mišljaše, stari su, valjalo bi da znaju da im unuk neće doveka samovati.

Malo po malo, dan po dan, mesec po mesec, zaista Sale steče drugove! Počeše izlaziti i do kasno u noć i Saša, kao i svi mladi, ne bi više kraj babe i dede. I bi im drago . . . 

Na žalost. nekoliko meseci kasnije, baka i deka, odoše , kako narod  kaže, jedno za drugim. Baka prva, a par nedelja za njom , od tuge i deka koji se razdvajao nije od nje skoro čitavog života.

Osta Sale sam u malenoj kućici ali imaše drugove i sve ne bi baš toliko tužno. Izlasci su se, razume se, u periodu žaljenja stavili u drugi plan ali su zato dva nova druga, rado dolazila kod Saše. Jedne večeri, Martin predloži da ga Maksim i Saša sačekaju dok donese neke knjige. Nešto želi da pokaže Saši. Maksim klimnu glavom i nasmeja se, kao da je znao tačno o čemu Martin govori. 

Na  stolu se nađe hrpa knjiga. Behu to mahom lakovane, podeblje knjige, naizgled potpuno iste. Luksuzne, u skupim povezima identičnih boja: crno - crvena sa zlatnim naslovima. "Okultizam" , "Đavolja azbuka", "Kako sam postao Satanin sluga" . . . 

Saša nije znao mnogo ni o Bogu ni o đavolu. Jednostavno, od babe i dede nije imao nikavih znanja o tome i beše ne laka, već savršena meta dvojice "drugova".

Nije bilo potrebno mnogo vremena da Saša duboko zaglibi u mračne tajne okultnog. Potreba za pripadanjem , snažan osećaj da je baš on nekome potreban , činila je da mu sve prethodne godine, nadoknadi ljubav zajednice i prijatelja o kojoj je toliko maštao. 

Kako sve biva po promislu Božijem a ne po gluposti đavoljoj, u Sašin život dolazi neko ko će smer događaja preokrenuti u potpuno suprotnom smeru . . . 

Sav u crnom, jak, razvijen, lep mladić, takav beše Saša. Kupujući flašu žestine, jedne kišne večeri, kroz staklo marketa, opazi devojku koja, poput njega, beše odevena sva u crno. Stajala je na kiši i gledala negde u daljinu. "Ova je jedna od naših"! - pomislio je.

Krenu razgovor sa čudnom neznankom i sazna da se zove Mia. Posrećilo mu se jer su niz ulicu, šetajući, skupljeni pod njen kišobran, čavrljali kao da se znaju čitavu večnost. Dogovoriše se da se vide sledećeg dana, negde u kasno podne, u parku blizu Sašine kuće.

Te iste večeri, u Sašinom domu, krenuše se ređati čudne stvari jedna za drugom: Martin i Maksim bejahu izuzetno nervozni, ali ne htedoše otkriti razlog svom drugu , sedeli su kao na iglama! Duboko u noć , nakon svih njihovih rituala, kad Saša pođe na počinak, kao da se sama vrata pakla otvoriše: u vizijama poput sna, najpre se javi baka koja moljaše Sašu da se vrati na pravi put, da potraži svetlo, zatim prilika crna, crnja od najcrnje noći koja je urlala i gušila Sašu preteći da ga ne sme ostavljati jer će u suprotnom razdirati njega i njegovu dušu!

Znojav ali ni malo prestravljen, naprotiv, mladić zaveden mrakom, bi presrećan što je imao čast da mu se gospodar tame , lično obrati! Jedino što ga zbunjivaše beše lik njegove bake i tužni izraz lica koji je prizivao neko svetlo u njegovu mrakom obuzetu dušu.

Narednog dana, Mia je već bila na klupi u parku. Čekala je. Od glave do pete, sva beše u crnom. Nije stigao ni da govori, Mia ustade i zamoli Sašu da malo prošetaju. Njene divne oči, njen osmeh - niko nije mogao odbiti. Šetnjom, zatekoše se tik ispred Crkve! Saši nije bilo dobro! Ona , ne samo da nije bila jedna od "njegovih", već je od njega zahtevala, blagim pokretom ruke, da kroče zajedno u Crkvu!

"Nema šanse"!! - pomislio je! No . . . Sila Božija čini ono što je i najmudrijem nemoguće. Ulazak Saše u Crkvu beše prava agonija. Vrtoglavica, mučnina, miris tamjana i pojanje učinili su da se posle samo par minuta onesvesti!

Sledeće što je video oko sebe behu umilna lica njemu potpuno nepoznatih ljudi. Behu to Miini roditelji. Pop Rade i njegova popadija Ana.

Sve što se dalje događalo, pripisujemo samo i jedino milosti i Sili Božijoj!

Saša se mukotrpnim molitvama oca Radeta i bratije obližnjeg manastira, preobrati u prekrasnog duhovnog leptira. Upisa čak i Bogosloviju, venča se sa Miom i posta sluga Božiji. Svake srede, u školi učiteljice Jelene, pomagao  je na časovima veronauke a deca su luda bila za njim! 

Kada upitah da li je to kraj priče o Saletu, ona se nasmeja i vodeći me duž školskog hodnika, pojasni: " Ne! Taman posla! Sale naš sad je monah Sava a Mia njegova, desna je ruka igumanije našeg manastira."

Čudni su putevi Gospodnji . . . kao i moja navika da se od tada, rado javim zvrndalu u kasne noćne sate. Možda je još jedna pouka ili čudesna priča spremna da na krilima Božije Promisli, stigne ka vama . . . 

Dušica M. Ognjanović