Lift

Lagani pritisak izduženim prstom koji je krasio tek manikirani nokat, šake "uokvirene"  skupom plavom košuljom koja je izvirivala iz odela koja su koštala nečijih, Bog će ga znati, koliko meseci rada, bio je dovoljan da okruglo, novo dugme na kojem je bio ispisan broj 26 zasvetli plavim svetlom i da se lift pokrene.

Provukla sam ruku između četvoro ljudi koji su sa mnom ispunjavali metalnu, sveže očićenu kabinu, koja nas je tog jutra vozila svakoga do onog sprata na kojem su nam bile kancelarije, i pritisnula svoj broj – 29.

- "Jutros kasnite".

I muk.

Niko se, izgleda, nije osetio prozvanim. Ja ponajmanje, iako je bila istina da sam se uspavala jutros. Ali, ovaj neznanac sa neobičnim manžetnama to nije mogao da  zna. Uostalom, lift je pun. Ništa ne govori da se obraća baš meni.

- "Zašto kasnite?"

I opet tajac. Ostalo troje putnika gledali su netremice u osvetljeni kvadratić iznad vrata koji je odbrojavao spratove koje smo prolazili. Kao da ga niko nije čuo. Naježila sam se i nisam sebi umela da objasnim zašto.

- "Nije trebalo sinoć onako da završite razgovor sa ocem. Hteo je da vam pomogne. Možda više neće imati prilike."

Gotovo robotizovan glas izlazio je iz tog čoveka kojem se usta skoro nisu ni pomerala. Kratke rečenice koje je u njega ubacivao neko drugi, tako sam već počela da mislim, činile su da izgleda kao skupi trbuhozborac.

Jedna žena je izašla na jedanaestom spratu.

- "Zašto ćutite?"

Nešto me je plašilo u tom glasu. Toliko da je pralisalo moju snalažljivost i rastopilo svu moju evolokventnost koja je bila na ceni, i zahvaljujući kojoj sam i dobila posao u firmi na vrhu ovog nebodera koji je za mnoge bio san. I za mene. Samo ga je ovaj čovek kojega nikada ranije nisam viđala, učinio da jutros izgleda kao mesto iz košmara.

I dalje sam ćutala, pretvarajući se da i ne pomišljam kako se meni obraća.

Jedan čovek nas je napustio na 14 spratu.

Bože, kako vreme sporo prolazi, onda kad to najmanje želiš i kad ti treba da sve traje jedan jedini tren. Drhtala sam.

- "Niste ni hteli da čujete kraj. Kad vas je pozvao da vam kaže kako vas je sanjao loše. Jako  jako loše. On je znao.  A vi i dalje nemate pojma. Šteta."

Sada je već zvučalo kao da govori kroz polusmeh. Kao da likuje nad nečim o čemu ja očito nisam znala ništa. I dalje sam ga ignorisala. Ja nisam plašljivica. Nisam. Ali, nešto mi nije dalo da se suočim sa njim. Zamišljala sam lice džokera koji je rešio da mi pokvari dan i hrabrila samu sebe kako treba da izdržim samo još koji sprat. Evo samo što nisam.

Još jedna žena je iskoračila na 22. spratu i učinilo mi se da čujem „Prijatan dan“. Učinilo mi se. Sad će i on da izađe. Samo što nije. Još malo strpljenja i ostaću sama. A, onda ću dograbim kafu, zaboravim ovo ludilo od jutros i ostatak dana moći će da krene svojim tokom.

Evo ga 26. Otvaraju se vrata. Čekam. Ništa se ne događa.  On ne izlazi. Vrata kao i ja čekaju još koji sekund i ponovo se zatvaraju.

Ljutito  se okrenuh ka njemu.

Šta bih dala da nisam . . .

Dušica M. Ognjanović