Oni

 

Bili smo siromašni i pokušavali uzalud to da sakrijemo. Videlo se da brat i ja nosimo tuđe stvari, mislili smo da su tako očuvane da niko ne može ni da pomisli da nisu oduvek bile naše. Stvar je bila u tome da su takvu garderobu nosila mnogo starija deca, da ništa od toga što nam je kao milostinja poklanjano nije bilo spram naših malih godina, ali rođaci su nam davali ono što su imali. Slao je ko je šta mogao, ili šta je hteo, a mi smo ponosno u tome šetali i lažno se šepurili trudeći se da pokažemo kako ustvari volimo te silne boje kojima smo bili pokriveni. Ali drugi su znali istinu. Svi su je znali...

Videlo se i da jedemo korice hleba, kuvani krupni krompir, koji nam je kad god bi nam majka pružila po jedan, dok je još vruć, onako malima i gladnima delovao veliki kao lopta. Osmehivali smo mu se u koru i spremali se da ga oljuštimo i pogostimo se. Prebacivali ga toplog iz ruke i ruku i igrali se, odlažući početak jela, željni da nam ta kvrgava vrela lopta što duže potraje. 

Neko nas je sažaljevao, neko ogovarao, oca, majku, nas dvoje... Njih kako se nisu snašli i da nije za svakoga veliki grad, brata i mene kako „jadni tako mali  mislimo da ćemo se iščupati iz te bede, ali neka ih šta će bez da se teše“...

I mi smo sve znali, šta drugi pričaju; čuli ih i kad šapuću i deca u školi i učiteljice, i komšiluk... Najviše nam je smetalo što su se ponašali svi redom kao da je naša sirotinja zarazna. Kao da će, ako stanu s nama koji minut ili nam, ne daj Bože pruže ruku, sva naša beda preći na njih i istopiti u trenu sve što su imali, pa će biti ubogi kao mi.

Ono što niko od drugih ljudi nije mogao ni da nasluti jeste da smo mi, ustvari, bili, srećni. Da, istinski srećni.

 Skupljali smo lišće po parku, drugačije sa svakog drveta i pretvarali se da je zeleniš raznih vrsta i slagali ga po klupi u parku, praveći od nje mali pijac. Zaustavljali smo prolaznike i pokazivali malim rukama na našu lažnu tezgu, a kad niko ne bi hteo da kraj nas zastane, što je bilo gotovo stalno, mi bismo jedno od drugog kupovali I prodavali lažno povrće brojeći za njega u prazno nevidljive pare. “Hoćete još nešto komšija, imamo i lepu blitvu”. “Hvala drugi put”. “Onda za vas osamnaest dinara” i tako satima. Naša igraonica pod vedrim nebom i igračke skupljene sa zemlje koje nikoga, pa ni naše roditelje nisu koštale ni jedan jedini dinar, nas dvoje su ludo zabavljale i mogu i danas da se zakunem da nam je bilo lepše nego nekom detetu iz imućnije porodice koje se, lako mogu da zamislim, silno dosađivalo sa svojim skupim igračkama. Dolazili bismo kući opijeni I izmoreni tom izmaštanom trgovinom i svežim vazduhom, toliko da nam je bilo lako i onako gladnima da zaspimo.

Drugih dana, trčali bi po naselju kao da nas neko goni i prilazili nepoznatim ljudima sa jednim jedinim pitanjem: “Izvinite, molim vas, je l znate koliko je sati?” I tako svakom živom. I kad nam taj neko odgovori mi bismo otrčali kao da smo im ukrali nešto mnogo više od tih par sekundi koliko im je trebalo da nam izgovore tačno vreme. Verovatno nam je noge prašila čista dečija savest koja nas je podsećala da zavitlavamo ljude, da radimo nešto možda malo nečasno. Prava stvar bi nastala kad bismo nehotice dvaput prišli istom čoveku,  zaboravljajući lica toj silini ljudi koje smo zapitkivali. I tek kad bi krenuo neko od njih tobože ka nama sa čuvenim pretnjama koje se upućuju tuđoj deci i grdnjama iz punih usta, mi bismo se zacenili od smeha. Kao da nas je ta mala opasnost dodatno zabavljala.

Tako smo rasli moj brat i ja. Gledajući da ne smetamo, da ne koštamo, da živimo tako kao da smo se svakog dana izvinjavali našim roditeljima što postojimo i što smo im teret koji ne mogu da nose s lakoćom s kojom su neki drugi roditelji nosili neku drugu decu, kao lagani, gospodski prtljag. 

Čim smo malo poodrasli, otišli smo. Svako na svoju stranu. Otac se razboleo i brzo  umro, a majka je ostala da tuguje. I za njim i za nama. Bojala se da ćemo gde god budemo nositi sa sobom naš sirotinjski beleg. A, mi smo činili baš sve da otresemo sa pleća to breme. Izrasli smo u lepe ljude, izučili zanate i radili pošteno. Ali i dalje nam se nikako nije. Brat se oženio nekom našom Nemicom koja ga je, kad joj je dosadio, na pravdi Boga optužila da je pokrao. Uzalud se pravdao, uzalud je plakao i kosu čupao; njoj se verovalo. Morao je da robija njenu laž. Odlučila je da povuče optužbe tek kad se on utamničen i osramoćen, od muke u zatvoru razboleo. Ja sam napustila muža čim se svitanjem završila noć u kojoj nam je doveo zelenaše u kuću…

Otišla sam kod jedine iskrene prijateljice koju sam imala, da vidam rane i pokušam da smislim šta ću dalje sa svojim životom. Stanovale smo vrata do vrata. “Stiglo je juče nešto za tebe”, izgovorila je i pružila mi kovertu. Umotana u preveliki dzemper, tuđ, njen koji me podsećao na sve one svačije stvari koje smo nosili kad smo bili mali, jedva sam izvukla šaku iz predugog pletenog rukava I pružila je ka koverti.

Pisalo je danas ono o čemu smo maštali dok smo bili deca. Da će neko naš i bogat da nam jednog dana ostavi sve što je imao. Dvadeset i neku godinu kasnije,  advokat s nekim neobičnim, kratkim prezimenom obaveštavao nas je o datumu i mestu na kojem treba da se pojavimo da bismo i formalno postali vlasnici svega što je na sledeća dva lista papira pisalo. Od silne rodbine, pokojna sestra mog pokojnog oca, odlučila je da baš bratu i meni ostavi sve što je imala. A, imala je mnogo. Dve kuće; jednu na moru ispostaviće se sa verandom kakvu sam zamišljala kad sam bila mala, druga u brdima sa silnim hektarima borove šume; novac i nakit. Sve što je stekla kao “generalica”. Tako smo je svi u porodici zvali, iako je teča zapravo bio samo pukovnik.

Brata sam zvala tek kad sam se isplakala. Dugo je ćutao. “Sele; tiho je izustio; znaš da smo bili najsrećniji kad ništa nismo imali. Uzmi sve to, i ono što meni pripada. Doći ću samo da potpišem šta treba, da si mirna. Meni više ništa ne treba. Kasno je sad, radosti moja”…

Dušica M. Ognjanović