Déjà vu

Komentarišu biće oštra zima, drugi da će sećanje na sneg biti dragoceno kao grumen soli u vreme starih dvorova. Svako svoju i nikako da se slože. Gužve na trotoarima ne zaostaju za onima u svetskim metropolama u koje se otisnu sve više duša. Žurim mokrim ulicama kako bih stigla na vreme u susret nekome čija je " vrsta " u velikoj manjini poslednjih godina a opet, ne žurim toliko da ne zastanem na tren i pogledam kako i mokro, suvo lišće može biti divan dekor ništa manje od svoje aprilske slike u ponom listanju. Sve u svoje vreme . . .
Jednu od starih, dobrih stranih enciklopedija, naći ću iza ovih vrata ukoliko vlasnik nije zadremao a ja zakasnila diveći se opalom lišću. Vrata se, srećom, otvoriše i dočeka me nasmejano ali umorno lice. Profesor književnosti, dugi niz godina svoje penzionerske dane spašava i krati rasprodajom svojih dragocenih kniga. Dragocene behu u neka daleka vremena, sada ih daje u bescenje da isprati ova nova. " History of ancient civilizations ". Tvrd povez, izdavač taj i taj, godina 1978. Više nego očuvana, bez i jedne oštećene strane. Jedino blaga patina na nekada lakovanim belim listovima u vidu žutih primesa, odade da riznica znanja ne beše novijeg datuma. Komadić kartona stajaše na početku poglavlja o svetskim ratovima.
" Jedna od mojih omiljenih tema. Znate, i dok sam bio aktivan predavač , i ako istorija nije moja grana, voleo sam mladim kolegama da natuknem po koju o događajima iz prošlosti. " Listam ilustrovano blago sa čini se , nepreglednim stranama gusto kucanog teksta i klimnuh glavom. Sladiću se ovom dragocenošću u svom domu, no sada je red da svu pažnju usmerim na divnog starca. " Neću vas puno zadržavati" - nastavlja očigledno željan društva - " Vidite, istorija je zvanično učiteljica života, nezvanično, dnevnik skupa ispita na kojem padamo svako malo. Nemate u sećanju poput mene strahote Drugog svetskog rata ali svakako pamtite vreme kada smo relativno skoro bili pod bombama ". Vidim da mu brada zadrhta i molim se da su krivac godine a ne emocije koje će uzdrmati i mene i starog. " Sećate se, zar ne? Bili smo nekako složni, pokazali smo ljubav jedni prema drugima, nekako smo više pazili jedni na druge ". Zastade da pristavi čajnik i zadrži , sada sam već sigurna, retkog sagovornika. " Sećam se, bio je mart  . . .Ne ponovilo se, da . . . Nadam se deco, nadam se. " Nije mi promaklo da želi pričati o nečem konkretnom i stavih zarez koji je lebdeo u vazduhu " Nešto vam je na srcu, imam slobodan dan a pre svega mi je drago što sam u vašem društvu. Lepo vas je slušati " - osmehnuh se i dadoh starcu krila. Čajnik ostade po strani a starac poče : " Dugo mi ne da mira jedna slika logoraša. Učen čovek beše. Koga je to tada i bilo briga? Doživljavao je svakojake strahote uporedo sa ostalima i nikako se nije žalio. Ni svojim sapatnicima. Ne! Hrabro je podnosio svu bedu koja može zateći ljudsko biće. Da! Trpeo je mnogo! Kažu da su ga često mučili, nije hteo nikada da oda razlog. A znate li kako je kratio agoniju logoraških dana? Granom je pisao dnevnik po zemljanom putu iza baraka. Koraci izbrišu, on dopiše. To bi bila knjiga tuge da se mogla odštampati. Ko zna da li bi i hartija, možda i mastilo izdržali toliku tugu. Da . . . "
Nema sumnje, stari učenjak beše na ivici suza. Govori o nekome koga je poznavao. Pokazah rukom da nastavi. " Plaši me veoma, znate, što neke događaje, slike u društvu, vidim kao pokretni album slika kojih ne želim da se sećam. Vidim i osećam nešto što možda ne bih voleo ". Suze su same krenule a stara, koščata ruka pokuša da ih preduhitri. " Nema razloga za tugu, verujte mi. Pogledajte me! " Podiže glavu i staklastim očima iščekivaše da nekom rečenicom ili čudom, oteram slutnje. " Sve je u redu i nema razloga za brigu, verujte. Klinci možda malo jesu bahatiji nego u vaše vreme, nije da nema grešaka ali sve je u redu. Neke slike slobodno pustite da odu u zaborav i ostanu tamo "! Nasmejao se. Ustade, zađe iza jednog od zidova i vrati se sa još jednom podebljom knjigom. " Vidim da ste zaljubljenik u istoriju kao i ja. Uzmite molim vas! Poklon od srca, vama će značiti. Tamo gde ja uskoro idem, pisana reč će značiti samo na ploči iznad moje glave ". Nasmejasmo se oboje osmehom poput dva klovna tužnih očiju. Zahvalih se i shvatih da je vreme da ga napustim. Zadržah se previše za jednog kupca. " Oprostite " - krenu zamnom - " kada je rat počinjao sećam se, bio sam dete. Tu, niz ulicu bio je obućar. Nosio sam par očevih cipela i . . . sećam se, na vratima je prvi put stajao natpis zatvoreno . . . i ljudi su žurili nekuda, neki stari crni kišobran ostao je na ulici, sećam se toga. I rat je počeo, kiša je bila . . . " -  tiho se povuče u svoj stan i još tiše zatvori vrata za sobom.
Košava nije imala nameru da popušta, kiša poče da joj pravi društvo. Sa dva blaga u torbi uputih se ka svom toplom domu. Malo niz ulicu i dalje postoji obućarska radnja. Proći ću tuda svakako. " Zatvoreno",stajaše  upozorenje na staklenim vratima da kojim čudom ne čekate uzalud. Malo niz prolaz, vetar se poigrava nekim kišobranom . . . Ljudi nekud unaokolo nastaviše da žure . . .

Dušica M. Ognjanović