" Droca !"
" Ober kurva, kad ti ja kažem, 100 %! Čuj , čim dođe, pa to kosa, to nokti! Da vidiš kako vešto kuca s onim kandžama!"
" Mi svi na pauzu, popijemo kafu, pekara nam tu bre, nema par metara, ona nama kao jedite vi, ne smem ja to! Ma mislim se marš u pizdu materinu, pa po čemu si ti to fuksetino bolja od nas !? "
" A vidi ovo: ja donela da poslužim kolače, nešto slavili ona nešto, vidim vrda, oće neće, guzi se. Uzmi bre, jedi to, šta glumiš mislim se. A ona, suknjiče neko, vidim nova nadogradnja, šta joj je ono, ubija kako izgleda, to priznajem ali kad krene da mi kljucka po tastaturi onim livenim noktima, tačno mi dođe da je udavim!"
Jelena. To je ta. Sa noktima, minićem i nenormalno gustom i dugom kosom za ovo podneblje. I trepavice su veštačke. Doterana kao model. Pravo da vam kažem, ona meni ni malo ne smeta. Nije klinka, tu negde, kasne tridesete, daleko od devojke, al lepa ko san. Kad sam je videla, dadoh kompliment od srca. Esteta sam, lepo žensko. Razmenismo telefone i dogovorismo se za viđenje . . .
Čula sam od poznanice, koja radi za šalterom, da baš Jelena prodaje ono što sam tražila godinama: onih starih čuvenih sedam slončića iz Indije. Imam jedan stočić u stanu, mahagoni , puno drvo, antikvitet. Na njemu lampa tifani staklo, ručni rad, neopisivo lepa. Uz nju mi je, na tom stolu, oduvek falilo sedam slončića. Najveći i ono malo slonče na kraju sa sve družinom od reda između po veličini. Kako čuh, njeni su u vreme Juge radili u građevini, puni ko brod, ona ima te slončiće i ko zna šta sve nešto. Prodaje, ne nalazi lepotu u njima ili joj jednostavno, nisu potrebni.
Bogat kraj. Zgrada stara gradnja, čuvene lamele. Moj stari kraj, uspomene naviru. Kad stavim slončiće u torbu, taman da sednem na ljuljašku koji minut . . .
Zvonim kratko. Mrzim zvuk zvona na vratima, pa mislim da je svima isti osećaj. Vrata stana se otvaraju, poznat glas kaže mi zvonko " upadaj", uđem i u trenu se mimoiđem sa siluetom u sivoj trenerci koju dobro ni ne videh.
" Uđi sedi, evo me za sekund! "
Razgledam: svuda fotografije. Namejana, srećna sa porodicom. Na jednoj slici pomislih, sram me bilo, kakav dasa. Vidi se da su , kad je slika nastala, bili u velikoj ljubavi. Može biti da su i dalje, čim slika zauzima centralni deo. Uzeh jednu uramljenu, na njoj je Jelena mokre duge, raspuštene kose, i ne shvatam, gledajući, kako nije odabrala da bude model.
" Ta mi je sa Balija! Obožavam tu fotku!"
Iza mene nepoznata žena. Ćelava! Nosi dve kafe i stavlja na sto. Smeje se prelepim osmehom: njega i glas prepoznah, ženu predamnom ne.
" Sedi Dušice. Ja sam. Jelena. Opušteno. " - i opet onaj predivan osmeh. Sada, iz blizine, još bolje vidim sive podočnjake i kosti lica koje se naziru ispod vešto nanesene šminke.
Ćutim i u zemlju bih da propadnem. Osećam da mi se na licu vidi šok i onaj nepristojni izraz lica koje ljudi upućuju kada vide nekog " drugačijeg".
" Rak. Ne brini, nije on zarazan . . . " - upućuje ponovo onaj predivan osmeh i pokazuje na šolje pune mirisne kafe.
U stotinki uzimam šolju i parim jezik velikim gutljajem kako bih joj pokazala da mi to nije ni palo na pamet.
" Odavno znam. Tipa, top perika, nokte sama stavim, trepavice su džabe u drogeriji . . . ajde, kao, kažem sebi, neću živa u grob! Onda se doteram, šta znam, nema potrebe da vitlam okolo umirem , umirem, mislim . . . - prevrnu očima šeretski a ja molim Boga da mi da snage da ne počnem da plačem.
Sama je počela, bez i jednog pitanja, sama nastavlja dalje . . .
" Sad sam već na terapiji da ne mogu da radim i idem napolje osim baš, baš kad moram. Odmoriće mi se koleginice! - sada se smeje od srca, zvonko, bez i malo jeda.
" Ko im jebe mater šugavu . . . " - prošaptah , ote mi se.
" E, i to što kažeš! "
Zasmejasmo se obe, glasno, dugo . . . a suze što me ne poslušaše, bez njenog pitanja, opravdah našim dugim smehom.
" E da . . . ! " - naglo ustade i zađe iza zida. Od kada sam je videla u banci, prošlo je možda nešto više od mesec. Žena ispred mene, bila je senka one lepotice koju sam videla. Moderna, predivna trenerka , lelujala je oko tužne , suve figure.
Grabim trenutke dok nije tu, brišem oči , rukavom, pažljivo, da me maskara, ne oda po ko zna koji put u životu .
" Evo ih !! " - nasmejana, donosi slončiće. Postavlja ih na sto, broji, daje do znanja da su svi tu i pokazuje, ponosno, kako su neoštećeni odoleli tolikim godinama.
" Nadživeće me, ladno! Slonovi koji donose sreću! Koji blam!" - smeje se, a ovoga puta ja ne mogu sa njom.
" Pravo da ti kažem, ja ne znam , šta će ti oni ?" - po malo ljutito, " ovo je . . . bezveze. Mislim, sedam slonova za sreću . . . kako da ne . . . "- jedva čujno prozbori poslednje dve reči.
Nemah kud. Uzeh slonove, kada krenuh da dam novac, zaustavi me.
"Poklanjam ti ih." - ovoga puta nije mogla da sakrije tugu.
" Ali nekako moram da ti platim Jelena! "
" Ma daj . . . " - odmahnu rukom, " platila sam ja što sam verovala u te gluposti . . . "
Ostala sam još neko vreme kod nje u priči o svemu i svačemu. Rad u banci bio je hobi, da ne misli o bolesti, da sebe učini živom. To niko nije znao, puna kao brod, to joj je bio džeparac koji nije osetila. Pričala mi je, između ostalog, koliko je samo puta plakala u toaletu dok su kolege raspredale kako opet ide da "namontira" šminku. Shvatila sam da bi bilo dobro da je ostavim da odmara. Poljubila sam je. Zagrlila me jako.
" Ja te vidim drugi put u životu a kao da te znam sto godina! "- od srca je to rekla.
Od ljuljanja na ljuljašci nema ništa. Vučem se ulicom kao sestra bliznakinja zvonara Bogorodičine Crkve. Poče kiša. Torbu stegnuh jače uz sebe i shvatih da sam je, bez obzira na kaiš, stisnula na grudi.
Jelena je umrla dva meseca nakon našeg susreta. Od kolega iz banke, na sahrani , jedva sam prišla kovčegu. Ridali su bez suza. Neke su koleginice stvarno plakale. Savest nema cenu. Mir tek, da ne pominjem . . .
Ne sudite. Ne ocenjujte nikoga. Ni što je " prefrakan ", ni da li je perika, ni otkud nokti, ni što je ovaj nešto oslabio, onaj se ugojio. Nikada ne znate ko koju i kakvu bitku bije bez i jednog oružja. Zahvalite Bogu na svemu i neka vam glavna molitva bude da vas đavo ne dovede u iskušenje da nekome budete sudija. Samo Bog može znati šta se krije iza svakog nepoznatog lica koje prođe pokraj vas . . .
Na stolu , kod tifani lampe, sedam slonova. Sedam slonova koje svaki dan polako dodirnem i pažljivo vratim , po na osob, svakog na svoje mesto. U nekom vidim njen osmeh, u nekom njenu snagu, u nekom njene prekrasne oči a u svakom od njih nadu. Nadu da je našla svoj mir . . .
" Dule, de si kupila ove sloniće?" - pita komšinica juče.
Ćutim.
" Duška, bre, de si ih kupila!? Jaooo Bože , što su lepi! Aj mi prodaj , ljubim te! Kolko tražiš, dajem odma!"
Gledam kroz prozor kako neka crnokosa devojčica juri leptira. Puna života, nade . . .
" Oni su Jelenini. I nemaju cenu . . . "
Dušica M. Ognjanović
