Ispoved

 Kako sam voleo da je ponižavam. Da je gađam, udaram na kvarno. Nogom, rukom, laktovima, kako kad sam stigao . Bez svedoka. Uglavnom. Po nekad u prisustvu drugova, uglavnom sam. Nikad ništa nije rekla osim tiho "uh" ili " aj mene" . Jedva čujno. Sećam se , kad je čujem da tako tiho ječi, bez ikakave namere da mi se suprostavi, da me kaže majci ili nekom svom, bivao sam još suroviji. Poput bika pred crvenom maramom. Neki đavo je ulazio u mene i dobijao sam poriv da je maltretiram što više, jače, gore. Bio sam pravi tiranin. Mučitelj. Babe koja je čistila ulaze za milostinju. Davao je koliko je ko hteo. Stanari su je neizmerno cenili ali je niko nije voleo. Nosila je maramu na glavi i neke iznošene stvari. Takve niko ne voli. Ni ljude a ni stvari.

Kad su se moji razveli, majka je plakala svaki dan. Komšinice su je odjednom zaobilazile u širokom luku. Sad, u ovim godinama shvatam, da niko pored svojih problema nije hteo da sluša i majčine pride. Jedino je dolazila ona. Očisti sve, od kutka do kutka, pogurena sa kantom punom muljave vode, pela se uz besprekorno oprane stepenice, do našeg stana, do moje majke.

Iza strujomera, stajala je kesa. Uzela je kesu, sećam se, otrla ruke o staru suknju i kucnula tiho na naša vrata. Sakriven iza zida, čuo sam majku kako je rekla : " Moja Deso." Ušao sam uz tresak vrata spreman da se suočim sa " Desom" ako majci samo kaže jedno slovo protiv mene.

Blago se osmehnula i rekla majci " da sam dečak za primer i da joj vazda pomognem oko kante". Lažljiva babetina. Na stolu su stajale žele kocke i sto grama kafe. Sećam se , majka je moli da ostane da ruča s nama. Mislih, ako ostane da jede za našim stolom, pokusaće krpu iz kante kojom je čistila.

" Neka srećo, nisam ja gladna, ja samo svratih da ti dam da se usladiš i popiješ kafu. Nemoj da se brineš , on kako ode, tako će se i vratiti. "

" Deso, dala si sve što si zaradila za ovo!" - pokazivaše majka na kafu i žele kocke.

Shvatio sam da baba sastavlja kraj s krajem odavno ali mržnja je prema njoj bila sve jača.

Kad je otišla, vikao sam na majku što pušta smećare u kuću. Od kada je otac otišo, kuća je postala svratište za tugu i sirotinju. Ćutala je i tiho plakala.  Prozborila je napokon, da Desa nema nikog, da je sirotinja . . . uzela je onaj žele i rekla da ga nosim u sobu, da se oslastim, od srca ga je donela. Okrenula se , kafu stavila među tanjire u kredenac i jecajući zamakla put malog kupatila. Tu je bežala od tatinih šamaranja i pesnica svaki put kad dođe pijan. A to je bilo od kad znam za njega.

Dan danas pamtim kako sam tresnuo kutijom tog želea o pod da su se zrna šećera rasula po tepihu , majčinih jecaja , ne zbog želea već zbog još jednog nasilnika sa kojim nije imala kud. Srećom, onaj veći i jači je barem bio daleko od nje . . . 

Sećam se da je duvao vetar tako jako da je vitlao suvo lišće i prašinu do ulaza zgrade. Mučila se, onako stara, troma i grbava, da sustigne snagu prirode nad kojom je delovala ko staro detence. Šutnuo sam joj kantu iz sve snage! " Mrš babetino prljava ! Mrš tamo više štrokava veštice, jebem li ti sunce krvavo!"

Moj otac. Progovarao je iz mene. Sorta ološa, bez duše i srca. Zaplakala je. Tiho. Brada joj je drhtala poput strune. Suvom, starom rukom, prekrila je usta da ne ispusti krik. Sirotinja. Tiho je cvilela sa šakom na licu. Kantu je čvrsto držala drhtavom, drugom rukom. Pljuskala je po koja kap na mokar pod. Dvojica mojih drugova, ušlo je u zgradu. " Upišala se stara , aaa?" U tišini zgrade, prolomio se smeh.  Šakom je obrisala lice i nestala iz ulaza u vrtlogu vetra i lišća . . . 

Nije je bilo nekoliko dana. Nadao sam se da je crkla. Od muke. Tuge. Čega god. Samo da je ne gledam. U ritama, sa kantom i krpama punim muljave vode kojom je spirala naše prljave korake. Otac se, naravno, nije vraćao kući . . . 

Sreda je bila kada se opet vratila. Iste rite, ista kanta, iste krpe, iste ruke . . . zgrada je od prizemlja do trećeg , koliko je imala spratova, blistala ko salon.

" Sine . . . "- nisam verovao da mi se obraća.

" Sine  . . . " - ponovila je. " Oćes li mi odneti ovo gde treba? Ja ne znam kako ovo da kupim il šta ću s ovim? U tebe ja ne sumnjam zbog Milanke . Dao mi Rajko Sretenov, sa kioska , kaže možda babo i za tebe ima malo sreće." - sa osmehom, stidljivo mi dade listić. Tombola. Listić za tombolu.

" Imaš li tv ?" - s gađenjem pitah.

" Nemam " - stidljivo, tiho, kao da sam pitao za čast.

" Daj mi, ja ću ti to. Rešiću ti ja pa ću ti javiti. Kod mene ti je sigurno".

" Živ mi bio i Bog ti dao sine svako dobro! I Milanku i tebe nek mi čuva, hvala ti sine moj dobri !"

" Dobitnik ovonedeljne tombole je iz Beograda. Čestitamo i nadamo se da će u lepom raspoloženju potrošiti novac. A sada idemo na sledeći krug igre  . . . " program je išao svojim tokom a majka i ja smo, zagrljeni , skakali sa dobitnim listićem tombole. Moja Milanka je verovala meni, bez pogovora, baš kao i mom ocu. Dve propalice bez morala, časti i osećanja. Listić sam kupio usput, iz prodavnice , na putu ka kući. Majčine reči da sam njen ponos i zaštitnik, čujem i dan danas.

" Sine, ima li nešto od onog papira ?" - pitala je kad smo već svi zaboravili na dobitak potrošen na sto strana i vraćena dugovanja.

" Nema baba ništa, ajde, briši!"

Nekako je čudno zastala. Ostavila je kantu i pogledala me pravo u oči!

" Što ti mene biješ sine svaki put , malo malo, pa u rebra, u glavu? "

Bio sam zatečen! Prvi put za sve ove godine šikane, direktno, pravo u lice! Pitanje!

" Ko te bre dira baba!" - bio sam izgubljen!

 " Ja ti nemam nikog. Imala sam ja sina i  muža , sin mi bio ko lutka lep . . .

Borko moj. Umro mi je. Da mi je on živ, ne bi ti na mene ni oko podigo. Majka ti je duša premučena, čuvaj je. Od mene ti sve prosto bilo. Sve."

Ono " sve" poslednje, posebno je naglasila. 

To je bio zadnji put da je videh. Znam da su , nedelju dana kasnije, stanari skupljali za venac i neko cveće. Umrla je. 

Desa. Desanka je bila majka sina Borislava i žena Svetozara Zarića, otpravnika vozova. Bili su poštovana porodica, voljena, vredna i cenjena dok Borislav nije umro, Svetozar se propio od muke i poginuo na šinama. Desa je poludela i postala socijalni slučaj. Zavisila je od stanara moje zgrade. Od dinara koji oni daju. Od milostinje koju su skupili a umrla je sahranjena o tuđem trošku zbog mene. I ono što joj je Bog dao, ja sam joj uzeo. Oteo. Ukrao. Desa Zarić. U grob je otišla sa čvorugama od mojih pesnica, rebara modrih od mojih laktova i sa starom , pocepanom keceljom, praznih džepova zbog mene.

Zatvorske dane kratim pisanjem. Ovim olakšavam svoju savest koju sam tek nedavno stekao kad sam čuo da mi je smrtna kazna nad glavom zbog nekih mojih nedela koje ni papir ne bi trpeo. Advokat kaže da se nagodim, da preinačimo. Zbog? Ne . .  ovoga puta igram pošteno. 

Pre neku noć, u snu vidim dugačak hodnik. Vode me. Dva stražara pored mene. Mokar pod, čujem korake i svoje i dvojice stražara koji me vuku. U kraj vidim Desu. Blago mi se nasmeja. Čisti. Zastadoh u želji da je zamolim za oproštaj, da joj kažem da sam sada drugačiji. Na Desinoj strani, nešto ko zraci Sunca, toplina neka, a na mojoj strani, oblaci, mrak. Molim stražara da me pusti da kleknem za oproštaj. Na mokrom podu zalepio se - listić. Tiket. Tombola. Od nekud zamirisa kafa. Kakvu je moja majka kuvala kad Desa donese. I kocke. Žele kocke. I sanjam ono uplakano, staro lice kako mi kaže:

"  U tebe ja ne sumnjam . . . zbog Milanke . . . " 

Dušica M. Ognjanović