Figo

Figo je dugo mislio da je jedini tužni klovn. Da su svi ostali veseli i da im je srce puno neke neopisivo tople miline dok zasmejavaju decu u prvim redovima i roditelje kojih su ih držali u krilu . . . 

Mislio je da samo on oseća gotovo fizički bol dok mora da se glupira, skakuće, izgovara besmislene šale, prenaglašeno se kikoće . . .

Pokušao bi često da se sakrije iza čergi, da na miru pusti koju suzu, ali to je bilo nemoguće, jer je uvek bilo nekoga ko bi dozivao ukrotitelja, tražio trapez majstora, šaputao na uvo Cigančici koju je tajno voleo. Onda bi se Figo sklonio na sasvim suprotni kraj, otišao bi čak iza kaveza sa životinjama koje su čekale svoj red, uveren da bar one neće mariti kad začuju njegovo ridanje. I taman kad bi se prolilo iz grudi svo ono more tuge za koje je, naročito noću, kad gazda da znak za počinak, mislio da će da ga savlada i uguši i taman, dakle, kad bi počeo da rida, životinje iza kojih se skrivao približavale bi se rešetkama, jedna po jedna i tužno ga gledale, kao da pitaju bez glasa: "Šta ti je Figo? Ispričaj bar nama". . .

Pobegao bi i otud, zahvalan za tu neočekivanu milost koji je umesto od ljudi doživeo od lavova i slonova. Pobegao bi od samog sebe i vratio se u svoju čergu,  da se pribere i spremi za tačku po kojoj je bio poznat.

Važno je za ovu priču da se Figo nije rodio tužan. Ne. To je postao posle zbog života koji je vodio, grešaka koje je nizao, žena koje je voleo, zbog nemoći da oprosti samome sebi i nemanja više snage da dočeka da mu oproste drugi.

Figo je, dakle, u svojom zrelim godinama živeo svoj jednolični život pod šatorom ubeđen, da je on jedini klovn, pa time i jedini čovek koji je naučio da plače u sebi.

Mislio je da se vremenom toliko u tome izveštio da niko pod kapom nebeskom ne bi mogao da primeti kad te suze unutra krenu. Radio je, igrao se sa decom po livadama, pomagao drugima, timario konje, čistio podlogu na kojoj su po dva, nekada i tri puta dnevno, zavisno od mesta u koje su dolazili, uveseljavali narod. I za sve to vreme unutra je bio vodopad tuge. Ali, niko nije znao. Nije video.

Onda je Figo jednog jutra otišao u centar varošice u koju su tek pristigli, da kupi nešto voća i malo hrane sa spiska koji su mu tutnuli u ruku sa nešto novca, kad su videli da je uhvatio put pod noge.

Za jednom tezgom, umorni klovn je zastao, zbunjen, zatečen, kao skamenjen. Ko zna koliko je dugo gledao prodavca dok mu se ovaj nije obratio najprijatnijim glasom koji je skoro čuo: " Izvolite. Mogu li nekako da vam pomognem? Lepo je jutro svanulo, sigurno ima u ovom šarenišu pred vama još nešto što može da vam ga ulepša ? ". . .  Figo nije ni trepnuo. Kao da je video sebe u ogledalu. Smogao je samo snage da se polako, prašnjavim putem između tezgi vrati tamo odakle je i došao. Bez ičega u naramku.

Ni u cirkusu, taj prodavac mu u mislima nije davao mira. San na oči nije dolazio, propao bi bilo kakav razgovor koji bi se sa njim zapodenuo. . .  i tako danima.

Onda je, ne znajući više kako da se izbori s tom novom, zbunjujućom mukom koja ga je snašla, odlučio da ponovo prođe ulicama i raspita se malo  o najljubaznijem prodavcu kojeg je ikada sreo i koji je imao nešto njegovo. Nekakvu tugu zakopanu duboko iza zelenih zenica . . . 

Morao je da pita . . . 

Saznao je da je Dondo, kako se zvao mladi bakalin, bio siroče koje su neki rođaci uzeli kod sebe i godinama ga maltretirali, tukli bez ikakve krivice, jer svi koji ga znaju kažu da nije bilo dobrodušnijeg dečaka. Isto je bilo i u školi. Najposlušniji dečak bio je dežurni krivac. Ali, živ nije hteo da ga iko vidi kako plače. 

Kad je postao punoletan, Dondo je otišao od svojih mučitelja, iznajmio neki skoro kartonski sobičak i počeo da radi na pijaci kao čistač. Krali su mu noću metle, pa je posle nedeljama radio bez prebijene pare dok gazdi ne nadokandi štetu. Oblaste, rumene žene sa okolnih tezgi davale bi mu po koju voćku ili šta je već koja imala i tako bi mladić preživljavao. Zimi su na njega, kroz nepopravljive široke proreze na trošnom krovu udžerice, propadali i sneg i kiša. Groznica ga nije napuštala. . . Ali, Dondo je bio borac. Žilav. Neuništiv. Tako je hteo da svi misle, u to je hteo ponajviše da ubedi sebe. Takav, radio je na sve strane, nije mario za dan i noć dok nije, a tome je prošlo vremena, sakupio dovoljno da zakupi sopstvenu tezgu i ukrasi  je kao rajsku baštu. I dalje je, samo sada u telu trgovca, bio isti onaj dobrodušni dečak spreman da prašta neoprostivo, da učini svakome i naročito da ne traži ništa zauzvrat. 

I Dondo je umeo da plače u sebi . . .

Bolje od Figa.

Jer suze mladog trgovca nisu bile ne plod povređene sujete, niti kajanja, jer je toliko bio čist i toga svestan; bile su čisti vapaj kao pamuk meke duše . . .  Najčistije suze koje niko nije video.

Kada je naš Figo saznao za sve to, znao je šta mu je činiti.

Gotovo da je odjurio do pijace, na ulazu koji tren zastao i prošao put do mladićeve tezge. I tu se, kao nikada do tad, zaplakao. Plakao je i plakao kao kiša i pocepanim rukavima brisao krupne garave oči i zarumenele obraze i kad je napokon presušio, uspeo je, sa stankom, da izusti samo jedno: "Dondo, budi mi brat!"

Mladi bakalin je, u znak odobravanja kratko trepnuo i samo se osmehnuo . . . 

Dušica M. Ognjanović